Ibn Haldun kao filozof i teoretičar istorije

Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dr Muamer Halilović član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ održao je predavanje „Ibn Haldun kao filozof i teoretičar istorije“, 13. oktobra 2017, u organizaciji Centra za teoriju istorije Filozofskog fakulteta.

U nastavku prenosimo osnovne sadržinske smernice Halilovićevog izlaganja:

 

Uvodna zapažanja:

1. Ibn Haldun je markantni muslimanski mislilac koji je ostavio veliki trag ne samo na nekoliko disciplina kojima se bavio već na celokupnu istoriju nauke.

2. Kada govorimo o Ibn Haldunu kao filozofu istorije i socijalnom filozofu, moramo obratiti pažnju na to da njegove ideje ne možemo posmatrati isključivo iz perspektive moderne sociologije ili bilo koje discipline koja je povezana sa sociologijom.

 

Osnovna načela Ibn Haldunove socijalne misli:

3. Ibn Haldun je prvenstveno istoričar, ali ne istoričar kao svi drugi. Njegova istoriografija potpuno je povezana s njegovim posebnim pristupom analizi društvenih nauka i socijalne misli uopšte. On na osnovu svojih istoriografskih analiza ulazi u socijalnu misao.

4. Osnovna načela socijalne misli, koja prihvata Ibn Haldun, prisutna su i u delima drugih muslimanskih mislilaca kao što su Miskevejh, Farabi, Hadže Nasirudin Tusi, Ibn Batuta, ili Naser Hosrov.

5. Prvo načelo Ibn Haldunove socijalne misli je jedinstvo. Kada socijalni mislilac u islamu u bilo kojem periodu predstavlja svoju socijalnu misao on je uglavnom usredsređen na sintagmu umeta ili zajednice muslimana. Uvek se ta zajednica u naučnim analizama muslimana predstavljala kao jedinstvena zajednica, iako se u praksi to nije realizovalo.

6. Drugo načelo Ibn Haldunove socijalne misli je društveni sklad. Ako je društvo stvorio Bog koji ima potpuni sklad u Svojoj egzistenciji, onda i to društvo mora imati potpuni sklad. Ibn Haldun u svojoj Mukadimi piše opširno o civilizacijskim mikrosistemima i podsistemima i svoje zaključke povezuje upravo s ovom kategorijom društvenog sklada.

7. Treće načelo njegove socijalne misli jeste čovek. Prvi stvoreni čovek, u islamskoj idejnoj platformi, predstavlja savršeno stvorenje i zato se smatra božjim namesnikom na Zemlji. Ako čovek, kao postojanje koje formira društvo, može biti božji namesnik, onda takav čovek u našim društvenim teorijama mora biti najviše cenjen. Ibn Haldun o tome govori u mnogo navrata.

8. Četvrto načelo je savršenstvo, odnosno blaženstvo. U Kuranu se kaže: „Mi smo od Boga i Njemu se vraćamo“. Brojnim argumentima u islamskoj filozofiji dokazuje se da je božje postojanje savršeno postojanje. Prema tome, ako se na osnovu gornje kuranske poruke vraćamo Bogu to znači da se u našem društvu vraćamo savršenom postojanju. Zaključak će glasiti da nužno postoji neki oblik blaženog života.

9. Peto načelo Ibn Haldunove socijalne misli su religija i otkrovenje, a šesto načelo je razum.

10. Sedmo načelo je istorija. Istorija u Ibn Haldunovoj misli nije statični fenomen. On istoriju posmatra kao celinu, kao jedinstveno postojanje koje u sebi ima elemenat vremena.

 

Različiti pristupi izučavanju društvenih nauka u islamu:

11. U svetlu posebnih načela socijalne misli formulisani su različiti pristupi izučavanju društvenih nauka.

U racionalnom pristupu insistira se na značaju razuma, religije i društvenog sklada. Ovaj pristup pratimo kod Abu Nasra Farabija i Avicene.

U etičkom (antropološkom) pristupu insistira se na primarnom značaju čoveka kao načela socijalne misli. Ovaj pristup pratimo kod Miskevejha i Hadže Nasirudina Tusija.

Poetski pristup pratimo kod Mevlane Rumija i Sadija Širazija. Oni su insistirali na značaju savršenstva i blaženstva.

Juridički pristup utemeljen je u delima šejha Tusija, šejha Ansarija i mnogih drugih. Najviše se insistira na značaju čoveka, religije i otkrovenja.

Istoriografski pristup utemeljuje Ibn Haldun, koji je najviše insistirao na ključnom načelu istorije i društvenog sklada.

12. Ibn Haldunova dela nude neku vrstu kombinacije racionalnog i istoriografskog pristupa, jer je on pripadao školi islamske peripatetičke filozofije a prvenstveno je bio istoričar.

 

Periodi Ibn Haldunovog života:

13. Prvi period – vaspitanje i obrazovanje, od 1332. do 1349.

Ibn Haldun je rođen u današnjem Tunisu 1332. godine i do svoje 17. ili 18. godine učestvovao je na tradicionalnim predavanjima, na kojima se upoznao s mnogim tradicionalnim naukama, kao što su jurisprudencija, egzegeza i peripatetička filozofija. U tom periodu pokazuje ljubav prema poeziji, ali njegova poetska dela nisu sačuvana. U svojoj 17. godini, zbog pojave kuge koja je zahvatila podneblje gde je živeo, izgubio je roditelje i gotovo sve članove rodbine. Tada je odlučio da napusti domovinu i uputio se u ondašnju Andaluziju.

14. Drugi period – početak političkih aktivnosti, od 1349. do 1369.

Po završetku školovanja, Ibn Haldun otpočinje svoj politički angažman. Već u svojoj 20. godini bio je izabran za glavnog pisara ondašnjeg tuniskog vladara. No, optužen je da je radio protiv marindinskog vladara i zato je bio utamničen. Posle smrti vladara, izašao je iz tamnice i otputovao u Andaluziju gde se zadržao nekoliko godina. Uglavnom je i tamo bio pomoćnik ili pisar nekom vladaru.

15. Treći period – izolovanje od naroda i pisanje naučnih dela, od 1369. do 1378.

U ovom periodu dolazi do nagle promene u ličnosti Ibn Halduna. Pet ili šest godina bio je zbog svojih političkih aktivnosti izolovan negde u tvrđavi Ibn Selama i tu je otpočeo da piše svoju Prolegomenu i istorijsku zbirku al-Ibar [Pouke]. Ovo delo će završiti u četvrtom periodu svog života.

16. Četvrti period – uključenje u obrazovni sistem, od 1378. do 1406.

U ovom četvrtom periodu, Ibn Haldun se uključuje u oficijelni obrazovni sistem. Napustio je Andaluziju i otputovao ponovo u domovinu a potom u današnji Egipat. U Kairu je bio glavni sudija. Dvadeset godina pre smrti doživeo je drugu porodičnu tragediju. Kada je želeo da dovede svoju porodicu iz Tunisa, brod u kojem su bili njegova supruga i deca zadesila je velika bura i niko od njih nije preživeo.

 

Mukadima [Prolegomena]

17. Mukadima je glavni deo Ibn Haldunove sociografske i istoriografske misli. Ona predstavlja uvod u njegovo istorijsko delo al-Ibar jer on prvenstveno nije želeo da njegov pristup istoriografiji bude tradicionalan i prenosilački. Ovaj uvod tri puta je obimniji od same istorije i Ibn Haldun je upravo zbog njega stekao slavu.

18. Mukadima ima šest poglavlja:

  • Prvo poglavlje. Suština civilizacije i ljudske zajednice

U ovom poglavlju, Ibn Haldun iznosi novu definiciju civilizacije i obrazlaže svoj novi pogled na suštinu društva.

  • Drugo poglavlje. Život unutar primitivnih zajednica, odnosno plemena

U ovom poglavlju najviše se govori o pojmu al-asabija, to jest o solidarnosti u plemenima i mnogi po tome i poznaju Ibn Halduna, iako se danas često njegova al-asabija pogrešno tumači. Ibn Haldun al-asabiju tumači u skladu s primitivnim društvima, međutim kada njegove analize sprovedemo u urbanim zajednicama, uočićemo da se al-asabija menja i dobija potpuno novo usmerenje.

  • Treće poglavlje. Različiti oblici vladavine

U ovom poglavlju Ibn Haldun deli vladavine u šest ili sedam grupa. Tri, odnosno četiri grupe bile su religijske vladavine, a ostale tri su bile sekularne. On piše o karakteristikama tih vladavina, o tome koje su od njih uspešne, koje su logički validne, te predviđa koliko dugo svaka od tih vladavina može opstati.

  • Četvrto poglavlje. Definicija grada i karakteristike urbanog života

U ovom poglavlju Ibn Haldun obrazlaže svoju definiciju grada i karakteristike urbanog života. Ovde uočavamo da se on dosta udaljava od svoje početne teorije o al-asabiji. Naravno, on nije odustao od svog stava o solidarnosti već je samo solidarnost ograničio na primarne zajednice dok je u slučaju urbanih zajednica izneo drugačiju idejnu platformu.

  • Peto poglavlje. Umetnost u islamu
  • Šesto poglavlje. Nauka u islamu

U ovom poglavlju Ibn Haldun govori o različitim klasifikacijama nauke kako u islamu tako i u ranijem hrišćanskom svetu. Predstavio je šest, odnosno sedam sistema klasifikacije nauka.

19. Ibn Haldun pravi jasnu razliku između istorijskih prenosa i istorijskih događaja. Nekoliko istorijskih prenosa, istosmernih, on smatra istorijskim principima. Kada se povežu svi ti prenosi, on iz njih izvodi principe koji će važiti u narednim periodima s obzirom na to da ih možemo apstrahovati iz konteksta vremena. On ne smatra da je istorija prošla, već u istoriji vidi celinu. Takve istorijske principe Ibn Haldun upotrebljava u svojim prognozama o budućnosti.

20. Istoriografija Ibn Halduna približava se postepeno socijalnoj misli. Zapravo, on nikada nije ni odvajao te dve naučne discipline.

21. Generalizovanje rezultata koje dobijamo apstrahovanjem istorijskih prenosa iz konteksta vremena bilo je, prema Ibn Haldunovom mišljenju, nužni korak ka tom cilju da određene analize ne ograničimo samo na jedan vremenski period već da ih upotrebimo i nakon tog perioda.

 

Ibn Haldun i tradicionalna istoriografija

22. Pre Ibn Halduna korišćene su sledeće tri metode u tradicionalnoj istoriografiji u islamu:

  • Prva metoda. Prenosilačka istoriografija

U ovoj metodi istoričar pokušava da se na potpuno autentičan način fokusira na hronološki redosled događaja bez toga da objašnjava bilo kakve uzroke ili posledice, već samo spominje šta se dogodilo, poštujući hronološki redosled. Taberi je najvažniji predstavnik ove vrste istoriografije.

Ibn Haldun poštuje ovu metodu. Ona se danas smatra bazičnom metodom, jer bez nje istorija ne bi bila istorija. No, Ibn Haldun smatra da ova metoda nije dovoljna s obzirom na to da se autentičnost svakog prenosa povezuje sa samim prenosiocem, što znači da svi prenosioci moraju biti pouzdani. Smatrao je da ne možemo biti sigurni da se taj događaj zaista dogodio ukoliko se ne pouzdamo u prenosioce. Ibn Haldun smatra da se upravo zbog toga istorija može čak svrstati u grupu nenaučnih disciplina.

  • Druga metoda. Analitičko-prenosilačka istoriografija

U ovoj metodi ne spominju se imena prenosilaca kako bi se istoričar fokusirao na sami sled događaja ali ni ovde se ne apstrahuje događaj, te analize ne mogu poslužiti u neke druge svrhe. Najpoznatiji muslimanski istoričar koji je koristio ovu metodu bio je Ibn Asir.

  • Treća metoda. Analitička istoriografija

Ovu metodu uočavamo u delima Jakubija i Masudija. Ibn Haldun je bio pod velikim uticajem Masudija. Čitajući upravo njegova dela, Ibn Haldun je odlučio da formira novu naučnu disciplinu u sferi istorije. U ovoj metodi koristi se analiza kauzalne strukture istorijskih događaja. Ipak, ovde se još uvek događaji ne apstrahuju iz konteksta vremena, već se samo apstrahuju iz konteksta prostora s ciljem mogućeg upoređivanja različitih dinastija i društava. Apstrahovanja iz konteksta vremena nije bilo jer se smatralo da je istorija suštinski povezana s faktorom vremena. Verovalo se da nije moguće odvojiti vreme od istorije. A Ibn Haldun će pokušati upravo to. I zato je on mogao da napravi jasnu razliku između istorijskog prenosa i istorijskog događaja. Ta razlika je poput razlike između pojma i činjenice u filozofiji. Pojam nam otkriva subjektivnu egzistenciju, odnosno subjektivni osećaj a činjenica nam pokazuje ono što je objektivno.

Ibn Haldun uspešno pravi razliku između istorijskog prenosa i istorijskog događaja. Istorijski prenos je za njega ono što je filozofima pojam, a istorijski događaj je za njega ono što je filozofima činjenica. Prema tome, istorijski prenos ima subjektivno postojanje, dok istorijski događaj objektivno postoji. Ibn Haldun je insistirao da prilikom prelaska sa istorijskog prenosa na istorijski događaj neće biti dovoljno usredsrediti se samo na prenosilački lanac, već će nam biti potrebno geopolitičko znanje, odnosno znanje o ukupnoj dominantnoj slici određenog istorijskog preseka.

23. Putanja Ibn Haldunove misli počinje iz sfere peripatetičke filozofije, prolazi kroz sferu istorije i istoriografije i napokon stiže do oblasti socijalne misli ili sociologije. Zato njega smatraju teoretičarem i filozofom istorije. Njegova istorija i istoriografija nisu uopšte odvojene niti od filozofije, niti od njegove socijalne misli.

24. Kako bi uspešno predstavio istoriju kao naučnu disciplinu, Ibn Haldun najpre govori o predmetu ove discipline. U svojim klasifikacijama nauka, on spominje i istoriju koja pre njega nije bila svrstana u sistem klasifikacije, jer se smatralo da je istorija zapravo veština a ne nauka. On je želeo da istoriju predstavi kao nauku, iako to nije bilo nimalo jednostavno. Morao je da objasni šta je predmet te nauke i da obrazloži njenu novu metodu, jer prenosilačka metoda koja je bila zastupljena u istoriji pre Ibn Halduna nije proizvodila nove teoreme i otuda nije bilo moguće smatrati je naučnom metodom. Dakle, on je morao da doda neki novi aspekat a to je bio racionalni aspekat istorije kao nauke. Na taj način, Ibn Haldun je uspešno predstavio istoriju kao nauku i u narednim periodima istorija se u klasifikacijama nauka spominje kao naučna disciplina.

O tome u knjizi Moć društva: islam, filozofija, civilizacija čitamo da osnovni predmet ove nauke, to jest unapređene istorije „jesu društvene pojave unutar čovekovog života, a njena generalna dužnost jeste njihovo obrazlaganje. Otuda, […] istorija se ukratko sastoji od racionalno-analitičkog obrazlaganja formiranja vladavina, gradova, društvenih institucija, te civilizacija i njihovih kulturnih, političkih, finansijskih i militarnih ustanova, kao i njihovih uspona i padova na temeljima istorijskih činjenica i događaja. Prema tome, istoriografija je u Ibn Haldunovim očima pre svega racionalna nauka s temeljima u filozofiji koja neminovno koristi istorijske podatke i istinite prenose. Ona se, naravno, bazira na istorijskim događajima, ali nipošto se ne ograničava na njih, već ukazuje na mogućnost novih globalnih društvenih organizacija koje i te kako utiču na savremeni i budući život jedne zajednice“ (Halilović, Muamer 2016, Moć društva: islam, filozofija, civilizacija, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom“, str. 87–88).

25. Istorija je, u očima Ibn Halduna, bila vitalni fenomen. On je time želeo da kaže da je istorija jedna celina, koja nastavlja da se razvija; da je ona jedinstvena nit koja povezuje sve pređašnje i novije narode.

26. U Ibn Haldunovoj istoriografiji, ključno je to što on istovremeno upotrebljava i induktivnu i deduktivnu metodu. Uporedno korišćenje induktivne i deduktivne metode nije se moglo uočiti pre njega kod Taberija, Jakubija, Masudija, niti kod Ibn Asira. Ibn Haldun je naime uspešno sproveo deduktivnu metodu u istoriografiji, kojoj je na taj način pridodao racionalno usmerenje. Cilj mu je bio da istorija konačno bude prihvaćena kao naučna disciplina. Podsetimo se da se u okviru induktivne metode prikupljaju prenosi, te se analiziraju i geopolitičke okolnosti, s ciljem da se dođe do univerzalnih istorijskih principa. Deduktivna metoda znači apstrahovati spomenute analize istorijskih principa kako bi oni dobili formu zakona, modela i generalizovanih pojmova. U tom procesu, faktor vremena se isključuje. I zapravo ovde počinje Ibn Haldunova socijalna misao koja nije odvojena od njegove istoriografije. Zaključićemo da je njegov pristup razvoju socijalne misli – istoriografski.

 

Dr Muamer Halilović, šef Grupe za religijsku civilizaciju Centra za religijske nauke „Kom“, ranije je objavio u naučnom časopisu za religijske nauke Kom opsežan rad o metodologiji istoriografije kod Ibn Halduna. Taj rad u formi punog teksta dostupan je ovde:

Halilović, Muamer (2013), „Metodologija istoriografije kod Ibn Halduna“, Kom: časopis za religijske nauke 2 (2): 1–22.

 

Fotografije s ovog predavanja možete pogledati u Galeriji.