Dr Halilović, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom”, ustanovio je da se politička nauka u islamu razvija u svetlu raznovrsnih saznajnih izvora kao što su religijski tekstovi i predanja, teorijski i praktični razum, te isto tako empirijski i čak instrumentalni razum. Prema njegovih objašnjenjima, muslimani su u okviru ove naučne discipline vodili opsežne rasprave o najrazličitijim dimenzijama političkog života i sve njegove vrednosne okvire podvrgli su detaljnoj naučnoj kritici. Jednim delom, svoj kritički i analitički aparat oni su razvili u islamskoj političkoj jurisprudenciji u kojoj primarno obrazlažu poruke religijskih tekstova i predanja o čovekovom praktičnom životu u različitim društvenim i političkim domenima.

Halilović je dodao da su markantni predstavnici različitih škola peripatetičke, iluminativne i transcendentne filozofije u islamu na najbriljantniji način unapredili opšte i metafizičke principe političke nauke i zato njihove rezultate na polju političke filozofije koristimo kao obavezni i usmeravajući uvod u svim daljim studijama iz oblasti političke nauke.

Član Centra za religijske nauke „Kom” upozorio je da mnogi današnji pisci koje privlači sudbina političke nauke u islamskom svetu prave bitne metodološke greške kada svoje zaključke uglavnom temelje na modernističkim ili postmodernističkim epistemološkim principima. Prema Halilovićevom mišljenju, u njihovim delima svi religijski i metafizički aspekti islamske političke nauke i političke filozofije odjednom donekle nemilosrdno bivaju redukovani u formu isključivo istorijskih i kulturnih konteksta pojave islama.

Halilović uočava da je razvoj političke nauke u islamu bio svestrano briljantan, ali upozorava: „Ako pozitivističku definiciju političke nauke prihvate muslimanski mislioci, to će značiti da politička jurisprudencija i politička filozofija klasičnog saznajnog stadijuma islama definitivno gube kredibilitet. Tada ćemo biti svedoci postepenog izumiranja moći razmišljanja u krugovima muslimanske učenosti i rađanja nove religije koja će se razvijati na marginama moderne nauke”. On ne isključuje mogućnost da bismo tada po uzoru na postmodernističke saznajne trendove kazali da ne postoji ništa osim čovekove volje i moći i tako bismo politici dali ulogu tobožnje zamene za metafiziku i za religiju uopšte.

Dr Seid Halilović zaključio je da politička misao islama ne može da se razvija u kulturnom ambijentu koji se temelji na pozitivističkoj nauci. Dodao je da su politička filozofija, politička nauka i politička jurisprudencija islama utemeljene na kognitivnoj autoritativnosti religijskog otkrovenja i verovesničkih predanja i da će se njihov uticaj u različitim sferama društvenog razvoja širiti samo u svetlu kredibiliteta praktičnog, teorijskog i sakralnog razuma.

https://www.politika.rs/sr/clanak/715413/ispod-sfere-dnevne-politike

U nastavku prenosimo celi tekst.

ISPOD SFERE DNEVNE POLITIKE

Dr Seid Halilović

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” u Beogradu

Kada smo svedoci kontinuiteta socijalne i političke krize u zemlji i regionu, moramo imati na umu da u tim uslovima društvo postaje ranjivo i na marginama dnevne politike – u bitnim sferama koje se uglavnom ne primećuju. U najdubljim sferama kognitivnog identiteta oslabljenih društava jednostavnije se realizuju procesi prenošenja složenih teorijskih i filozofskih mreža pojmova iz zemalja koje imaju političku i ekonomsku dominaciju na globalnom nivou.

Ranjivo društvo uglavnom neće moći da iskoristi svoje kulturne i teorijske kapacitete kako bi spomenute nove mreže pojmova vrednovalo i reorganizovalo u skladu sa svojim potrebama. Naprotiv, u uslovima kada je društvo oslabljeno, nove teorijske mreže pojmova lakše će aktuelizovati sve logičke i skrivene implikacije svojih teorija i neometano ih nametnuti kulturnim i životnim okvirima društva u koje se prenose.

Ukoliko najstručniji autoriteti ne budu uočili identitetske izazove i krize s kojima se suočavaju u društvenom kontekstu, u skrivenim stadijumima duboko ispod nivoa dnevne politike, onda će njihovo društvo nesumnjivo biti uključeno u bolne procese koji konačno vode do kulturnog poništenja. Kognitivno upozorenje koje sadrži ovaj tekst ne bi trebalo razumeti kao poruku da se ne posvetimo iznalaženju rešenja krize u sferi dnevne politike, već da je nužno da osim toga ostanemo usredsređeni i na bitnije i skrivenije procese destrukcije u dubinama svog kulturnog i metafizičkog identiteta.

U središtu spomenutih mreža pojmova koji su čvrsto logički povezani i u paketu se prenose u oslabljena društva, uočavamo najnovije društvene i humanističke teorije dominirajućih zemalja. Njih primarno ističemo zato što su ustanovljene kao rezultat slojevitih promena u najbitnijim saznanjima o postojanju, univerzumu i čoveku. Ove promene, koje se manifestuju u različitim sferama naučnog znanja, verovanja, kolektivnih navika i društvenog života, najpre dobiju svoju teorijsku formu u filozofskim krugovima i, nakon toga, široko se primenjuju u sledećim kolektivnim sferama: (1) u svakodnevnim interesovanjima i željama u životu svih članova društva, (2) u stadijumu umetnosti i moći kolektivne imaginacije, (3) u organizacionim i praktičnim normama društvenog upravljanja i političkih struktura u društvu.

Važno je da napomenemo da će svaki sloj ovog paketa međusobno povezanih pojmovnih elemenata biti funkcionalan ukoliko svi drugi delovi paketa budu aktivni, što znači da svaki deo ima ključnu ulogu, kako u formiranju, tako i u kontinuitetu uticaja celog pojmovnog paketa. Drugim rečima, ako bilo koji deo ovog paketa bude diskreditovan, postaće upitno da li će i svi drugi delovi moći da opstanu i uopšte da budu prisutni u kontekstu društvenog uticaja.

Poslednjim objašnjenjem nipošto ne želimo da zaključimo da svi slojevi spomenutog pojmovnog paketa imaju istu vrednost i istu dubinu uticaja. Naprotiv, neki slojevi su od principijelnog značaja, a neki drugi imaju samo formalnu vidljivost.

Dakle, sve novije humanističke i društvene teorije, koje ne budu primećene u uslovima kontinuirane krize na nivou dnevne politike, povući će sa sobom celokupnu mrežu pojmova, bilo svojih principa ili implikacija, s kojima su neraskidivo logički povezane. Onaj deo iz pojmovne mreže koji ne primeti stručna i naučna zajednica oslabljenog društva, biće svakako prisutan, ali kao skriveno i marginalno saznanje. Suštinski je važno da primetimo da ovakva saznanja na marginama imaju kognitivni kapacitet da se premeste u centralni deo nove kulture i da postanu uočljiva i aktivna – u svakom trenutku kada nosioci njihove pojmovne mreže, a to su spomenute nove teorije, steknu dovoljnu dominaciju u oslabljenom društvu.

Ponovićemo da govorimo o novijim društvenim i humanističkim teorijama koje su formirane u svojoj kulturnoj domovini nakon što su im filozofski principi tamo već bili ustanovljeni. Spomenute teorije utemeljene su upravo na takvim filozofskim principima i očekivano su dobile prostor da se aktivno uključe u sferu kolektivne kulture, to jest u književnost, umetnost i životnu svakodnevicu. One u stvari pripadaju kategoriji saznanjâ koja su prihvaćena u centralnom stadijumu kulture i istorije zemalja savremenog Zapada zato što su se pojavila kao odgovor na njihova pitanja i potrebe, a već su bila utemeljena na prihvaćenim filozofskim principima.

Ozbiljan problem nastaje onda kada se ove teorije, u kontekstu neupitne autoritativnosti savremenog Zapada, premeštaju u drugačije i oslabljene kulture. One u novoj kulturi neće biti odgovor na domaće potrebe niti će biti domaći kognitivni proizvod. Štaviše, pojaviće se u kulturi u kojoj njihovi filozofski principi nisu prihvaćeni na način na koji su potvrđeni na savremenom Zapadu. Šta će se onda desiti s mnogobrojnim slojevima filozofskih principa novijih humanističkih i društvenih teorija? Ponovićemo da su ti principi bili ustanovljeni kao uočljivi deo kulture savremenog Zapada. Ovde, u različitom kulturnom stadijumu, ti principi, u formi neodvojivih logičkih priključaka novijih teorija, nužno će biti prisutni, ali će biti skriveni kao saznanje na marginama.

Obratimo pažnju na to da se skrivena filozofska saznanja ovde nalaze na marginama nove kulture, koja jeste oslabljena, ali nije iznutra prazna. Ona u sebi već sadrži određena filozofska saznanja o postojanju, univerzumu i čoveku koja mogu biti u suprotnosti s nepozvanim, sakrivenim, gostom. Već sada bismo mogli da formulišemo početni predlog zaključka. Novije humanističke i društvene teorije nužno će proizvesti u oslabljenim kulturama suštinske i istorijske krize, ne prvenstveno zbog svog sadržaja, već zbog svojih filozofskih principa koji u formi skrivenog saznanja uglavnom ostaju na marginama stručnog interesovanja i pažnje.

Složene pojmovne mreže, koje smo ovde predstavili na najkraći i najprostiji način, u svakom slučaju uzrokuju ozbiljne kulturne izazove. Međutim, ako najstručniji autoriteti u oslabljenim kulturama prepoznaju ove izazove i konstruktivno se suoče s njima, izazovi će postati njihova svojevrsna istorijska prilika da aktiviraju sve kognitivne kapacitete, uključujući i one koje su sami zanemarili, u svom kulturnom stadijumu kako bi rekonstruisali nova, gostujuća, saznanja u skladu sa svojim društvenim i metafizičkim potrebama. Ako to bude naša metodološka pozicija, onda ćemo teorijske izazove savremenog života s posebnim interesovanjem pratiti i priželjkivati čak i u uslovima kontinuirane društvene krize. U protivnom, ako gostujuće teorije i njihove skrivene saznajne principe ne budemo dočekali u kreativnom raspoloženju, nećemo imati pravo da se žalimo kada marginalni teorijski izazovi prerastu u narednim godinama i decenijama u obuhvatnu krizu identitetskih promena i, konačno, kulturnog i istorijskog iščeznuća našeg društvenog bića.

https://www.youtube.com/watch?v=1WRjwCQaxJU

Sadržaj ovog razgovora podeljen je u četiri celine: (1) o odnosu nauke i religije, (2) o stupnjevima razuma i racionalnosti, (3) o odnosu nauke i moći, (4) o čoveku i slobodi.

(1) O odnosu nauke i religije

U prvom delu epizode, dr Seid Halilović objasnio je da nauka i filozofija u istoriji mišljenja nisu imale samo jednu definiciju. Otuda, kada govorimo o moći u nauci i religiji, potrebno je najpre da objasnimo u kojem kognitivnom kontekstu govorimo o tom odnosu.

Halilović je izdvojio dva opšta kognitivna okvira: u jednom filozofija sadrži principe koji su temelj svih nauka, a u drugom filozofija predstavlja skup besmislenih pseudostavova koje treba da eliminišemo iz nauke. Prvi okvir povezan je s najstarijom definicijom filozofije kao univerzalne nauke o biću kao biću. U skladu s tom definicijom, nauka obuhvata sve grane teorijske i praktične filozofije i apsolutno je usklađena s religijom. Religijska učenja dokazaćemo ili u teorijskoj filozofiji ili u praktičnoj filozofiji, a obe grane predstavljaju različite primere naučnog znanja.

Razvoj drugog kognitivnog okvira Halilović prati u filozofskim idejama Konta, Karnapa i Vitgenštajna. Kont je u svom naivnom pozitivizmu smatrao da pozitivno i naučno saznanje predstavlja negaciju teologije i metafizike. Karnap, kao najznačajniji predstavnik bečkog kruga i logičkog pozitivizma, veruje da principom verifikacije i empirijskim instrumentima možemo proveriti izvesnost naučnog saznanja. Vitgenštajn u kasnijem periodu, u svom delu Filozofska istraživanja, objašnjava da jezik nauke mora prihvatiti otvorenost za mnoštvo drugih jezičkih igara. On obelodanjuje da nenaučna saznanja, uključujući i moć, ipak utiču na unutrašnju strukturu nauke u uslovima kada nauka ne poseduje mogućnost naučne kritike tih nenaučnih elemenata.

(2) O stupnjevima razuma i racionalnosti

U nastavku svojih objašnjenja o poziciji moći u nauci i religiji, dr Halilović ističe da se može govoriti o različitim stupnjevima razuma i racionalnosti kao što i naučno znanje ima različite definicije. On je analizirao deset nivoa razuma, koji su ustanovljeni u hijerarhiji od najvišeg sakralnog razuma do najprofanijeg instrumentalnog razuma. To su: (1) pojmovni razum, (2) teorijski razum, (3) praktični razum, (4) metafizički razum, (5) kolektivni razum, (6) univerzalni razum, (7) pojedinačni razum, (8) intuitivni razum, (9) sakralni razum, (10) instrumentalni razum.

Halilović je objasnio da su slabosti i ograničenja instrumentalnog razuma u XX veku izašli na svetlo dana u periodu kada su sakralni, metafizički i praktični razum izgubili svoj pun kulturni i društveni kredibilitet, te da nije bilo moguće ponovo im se prikloniti. Bilo je potrebno odmah pronaći drugačiji saznajni izvor kao novi oslonac instrumentalnog razuma i taj novi izvor bio je – kolektivni razum. To znači da paradigmu i sudove naučne zajednice određuju zapravo oni faktori koji imaju moć da utiču na društvenu svest. Zaključak glasi da saznajna načela instrumentalnog razuma konačno bivaju čvrsto povezana sa strukturama moći.

(3) O odnosu nauke i moći

U trećem delu ove epizode podkasta „Lukavstvo uma”, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” podseća da naučno znanje predstavlja izvor moći prema klasičnoj definiciji nauke i filozofije. Moć koja pripada nauci, u ovom saznajnom stadijumu, dr Halilović tumači najpre kao epistemološku a onda i kao ontološku moć. S druge strane, nauka u svom današnjem popularnom određenju ima ulogu instrumenta moći. Prema tome, kada kažemo da je nauka moć, to jednom može da znači da je nauka izvor i uzrok moći a u drugom slučaju značiće da je nauka proizvod i instrument moći.

Današnja zapadna nauka ustanovljava se na marginama čovekove volje za moć. Čovek stvara i istinu i nauku. Njegova volja biće primarna u odnosu na znanje i nauku. Drugim rečima, kada su naučnici i filozofi nauke u XX veku izgubili svaku nadu da će naučnim znanjem doći do istine, obelodanili su da objektivna istina izvan čoveka zapravo i ne postoji. Istina je ono što čovek stvori svojom voljom i moći.

(4) O čoveku i slobodi

Na kraju ovog razgovora, dr Seid Halilović objašnjava da prema različitim definicijama nauke i filozofije, odnos čoveka i istine možemo analizirati u okviru dve suprotstavljene kognitivne platforme. Da li čovek otkriva istinu ili je stvara? Odgovor na ovo pitanje bitno uslovljava model razumevanja čovekove slobode.

Ako tvrdimo da čovek otkriva istinu koja se nalazi izvan njega, onda će se njegova sloboda ogledati u tome da se poveže sa svojim ontološkim izvorom i da izađe iz okova i tmina nižih stupnjeva postojanja. S druge strane, ukoliko prihvatimo da čovek stvara istinu svojom voljom za moć, onda ćemo ustanoviti da ispred čoveka ne postoji nikakva istina niti put do te istine. Čovek ispred sebe neće imati nijedno ograničenje i sve će mu biti dozvoljeno. Međutim, Sartr nas upozorava da će ostvarivanje ovakve slobode biti neizvesno zato što se ona ne može razdvojiti od teskobe i straha. Sartr je pisao da je čovek napušten i bačen u svet i da ne nalazi ni u sebi ni izvan sebe mogućnost da se osloni.

Halilović zaključuje da suštinu naučnog znanja i istinski mir treba tražiti u dubljim i prefinjenijim kognitivnim sferama teorijskog i praktičnog razuma.

Podsećamo da je dr Seid Halilović bio gost i u 23. epizodi filozofskog podkasta „Lukavstvo uma”, koja je objavljena 12. juna 2024. Tu epizodu pod naslovom „O islamskoj filozofiji i misticizmu” pogledajte OVDE.

U nastavku prenosimo celi tekst dr Seida Halilovića o problemu primarnosti moći u međunarodnim konfliktima.

Faraon i Mojsije ilustruju dva suprotstavljena određenja čovekovog bića. Trajni sukob ova dva usmerenja nije samo metafizičko i duhovno pitanje, već ima jasnu formu u sferi političke filozofije i svakodnevnog društvenog života. Ovu raspravu mogli bismo da pratimo iz perspektive različitih studijskih disciplina. Opredelićemo se za analizu sledeće nedoumice. Čovek ne može da se razvija u univerzumu istovremeno kao primarno i kao plemenito biće. U prvom slučaju, čovek kao primarno biće sebe smatra istinom i sam određuje šta je istina. U drugom slučaju, čovek sledi istinu i veruje da će plemenitost i čistotu svog života unaprediti u meri u kojoj bude privržen istini. Shvatili smo da ključni značaj ima zapravo pitanje odnosa čoveka i istine. Šta je čovekova uloga u životu: da otkrije šta je istina ili da stvara istinu? Ako je čovek biće koje treba da otkrije šta je istina, onda se može očekivati da će on delovati u skladu sa svojim saznanjem o istini. Ukoliko pak budemo smatrali da je čovek merilo istine i da je istina smislena samo u odnosu prema njemu i njegovoj volji, što znači da će istina biti ono što on želi, onda govorimo o čoveku koji ne otkriva istinu već je krije i stavlja u drugi red. Ono što je takvom čoveku od prvorazrednog značaja jeste njegovo primarno ja, a upravo tako se ponašao faraon.

Uočićemo da se faraon ipak bitno razlikuje od čoveka koga u međunarodnim konfliktima određujemo kao primarno biće. Faraon je svoju dominaciju dokazivao u svetu mitskih bića. Isticao je da je on uzvišeniji od svih drugih božanstava. Mojsije ga je podsećao da iznad tog imaginarnog sveta egzistira neograničena realnost, koja je jedini izvor moći. No, faraon nije mogao da podigne svoje kognitivne sposobnosti do nivoa objektivnih metafizičkih realnosti i pao je u svet mitologije. Moderni čovek nije ostao na nivou faraona i nastavio je da pada u ontološkoj hijerarhiji. Strukturu njegovog pada kratko ćemo skicirati u nekoliko narednih redova. Cilj nam je da pokažemo da čovek u sukobima u današnjem svetu postaje ogoljeni faraon i da shvatimo koja teorijska platforma njemu daje mogućnost da radikalno ogoli formu svog nasilničkog ja.

Moderni čovek je najpre pokušao, okrenuvši leđa fenomenima iz sveta religije i mitologije, da racionalnim pojmovima obrazloži i prosvetli sve dimenzije i aspekte svog postojanja. Relativno brzo su se uočile bitne slabosti racionalizma i prosvetiteljstva u kojima racionalni pojmovi nisu imali utemeljenje u višim metafizičkim principima. Usledio je novi pad i naučno znanje, u svojoj empirističkoj definiciji, ostalo je bez religijskih, metafizičkih i racionalnih korena. Već u prvoj polovini 20. veka postalo je očigledno da naučno znanje, u svom redukovanom određenju, krije u sebi strukturni skepticizam i da naučnik bez podrške metafizičkih principa neće imati nikakvu mogućnost da dođe do istine. Nauci je nametnuta nova, pozitivistička definicija i prema njoj nauka, suštinski oslabljena, gubi epistemološku moć da otkrije istinu. Konačno, čovek dobija priliku da se pojavi u ulozi ogoljenog faraona i da trijumfalno obznani da u stvari nema istine izvan njega, već da je on izvor i merilo istine, realnosti, vrednosti, prava i pravde. Njegova volja i moć biće uzvišenije od svake istine, samim tim što sada on određuje šta je istina.

Kad su nam filozofi nauke i postmodernistički filozofi, i naravno Niče pre njih, govorili o skepticizmu u temelju pozitivističkog znanja i o primarnosti čovekove volje i moći u odnosu na naučno znanje, nismo smeli da budemo ravnodušni. Bilo je očigledno da ove diskusije neće ostati zatvorene u krugovima filozofskih i akademskih diskusija na nivou teorijske kulture. Naprotiv, teorijska kultura uvek određuje najbitnije promene u sferi opšte kulture. Zato ovaj tekst sadrži upozorenje da u slučaju međunarodnih konflikata čoveka danas ne može obuzdati nikakvo naučno saznanje, jer nauka i saznanje nastaju u okrilju njegove volje. Nauka je ponižena i ona više ne dobija priliku da objasni šta čovek treba da bude, samim tim što su vrednosni sudovi proglašeni nenaučnim sudovima. Štaviše, nauka je dobila instrumentalnu ulogu i prinuđena je da služi političkoj moći. Jer ako u svojoj pozitivističkoj definiciji sadrži isključivo proverljive sudove, onda ne može da prosuđuje o vrednostima i o politici. A politika će i te kako moći da donosi sud o nauci i da je nemilosrdno usmerava u skladu s interesima dominantne moći. Prema spomenutim filozofskim principima, danas ne postoji nijedna istina koja bi mogla da bude uzvišenija od čoveka. On ne stremi vrednostima iznad sebe. Takođe, ni na nivou njegovog postojanja nema nijednog drugog istinitog ili čak mitološkog fenomena kojem bi on morao da se suprotstavi. On u sukobima u svetu nije običan faraon, već ogoljeni faraon u svojoj najnasilnijoj formi.

Zaključićemo da se dugoročna rešenja međunarodnih konflikata i opšte krize u današnjem svetu moraju ponuditi u sferi teorijske kulture. Potrebno je da se jasnije govori o bitnim slabostima i ograničenjima filozofskog stava o primarnosti volje i moći u odnosu na naučno znanje i vrednosti. Nove definicije naučnog znanja u kojima se diskredituje kognitivni autoritet metafizičkih, religijskih i racionalnih principa neće čoveku doneti trajni prosperitet i mir. Popularna definicija instrumentalnog naučnog znanja ne traje ni dva veka, ali je dominantna i ekskluzivna. Ta ekskluzivnost mora se kritički preispitati na utemeljenoj metodološkoj platformi kako bismo dobili priliku da suštinu naučnog znanja i istinski, a ne veštački, mir potražimo u dubljim i prefinjenijim kognitivnim sferama teorijskog i praktičnog razuma, u stadijumu plemenitosti i čistote čovekovog bića.

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

Metodološki okviri kritike zapadnih filozofskih škola iz perspektive islamskog i metafizičkog saznajnog stadijuma predstavljaju novinu u krugovima filozofskog mišljenja u Evropi i kod nas. Ciklus trbina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija”, u organizaciji Doma omladine Beograda i Centra za religijske nauke „Kom”, ponudio je inovativan filozofski sadržaj koji privlači interesovanje stručne publike iz različitih oblasti filozofskih, teoloških, kulturoloških, političkih i komparativnih studija.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Seida Halilovića s diskusijom pod naslovom „Islamska filozofija i filozofija egzistencije – Jaspers i Sartr”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=WDaEACn7WuQ&t=123s

http://www.youtube.com/watch?v=WDaEACn7WuQ

Na sedmoj tribini u okviru spomenutog ciklusa, s nazivom „Islamska filozofija i filozofija egzistencije – Jaspers i Sartr”, predmet kritičke analize bili su stavovi uticajnih predstavnika filozofije egzistencije, Jaspersa i Sartra, u kojima oni ispravno zapažaju i opisuju slabosti i ograničenja modernog instrumentalnog razuma. Međutim, oni to stanje smatraju neizbežnom istinom, koju nikada ne možemo ostaviti za sobom.

Dr Seid Halilović objasnio je da su filozofi nauke u XX veku pokazali da naučne teorije i pozitivističko znanje nemaju moć da prosuđuju o vrednosnim i metafizičkim sudovima i da je zapadna nauka zapravo zasnovana na metafizičkim sudovima koje čovek sam bira i proizvodi u skladu sa svojim materijalnim željama i interesima. U takvom epistemološkom kontekstu, čovek svojom voljom stvara mnogobrojne svetove. Međutim, kada se malo zaustavi i odvoji od procesa kontinuiranih stvaranja, on uočava da je svet u kojem živi – besmislen.

Prema Halilovićevom obrazloženju, kada moderni čovek prihvati da su besmislena sva njegova naučna saznanja kojima tumači i menja svet, tada on zaključuje da će njegovo najistinitije znanje biti upravo opisivanje besmislenosti. Ovo čovekovo deskriptivno znanje neće biti proizvod njegovih proverljivih i instrumentalnih teorija koje je smatrao isključivim primerom naučnog znanja, nego će ilustrovati njegovo intuitivno znanje o svojoj nemoćnoj i otuđenoj egzistenciji. Čovek tada oseća otuđenost i mučninu i život mu postaje apsolutno bezrazložan.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” istakao je u nastavku nekoliko ključnih filozofskih ideja koje su Jaspers i Sartr afirmisali:

Jaspers ne odbacuje nauku, ali uočava njene granice u pogledu razumevanja egzistencije. On ističe da nauka ne može dati odgovor na pitanje o vlastitom smislu, niti može odrediti ciljeve života. Zato je centralna tema njegove filozofije pojedinačni egzistirajući čovek. Prema njegovom mišljenju, smisao sveta i života dohvatljiv je jedino intuitivnim razumevanjem.

Sartr objašnjava da je život stalni neuspeh i besmislena muka. On piše da je čovek nemoćan i bačen u svet, u kojem je sve apsolutno bezrazložno. Zato čovek stvaralački, kao umetnik, sam iznalazi i postavlja vrednosti.

U završnom delu tribine, Halilović je formulisao svoje zaključke. Prema njegovim rečima, muslimanski filozof upozorava da čovek ne može osetiti smirenost ako nije usmeren ka beskonačnim lepotama apsolutnog metafizičkog savršenstva. Neko ko izgubi primordijalno usmerenje, ma koliko bio imućan i moćan u fizičkom svetu, nailaziće na velike poteškoće u životu. Sve čovekove tegobe i mučnina biće rezultat epistemološke zaslepljenosti njegovog tobože naučnog znanja u odnosu na beskonačne istine u univerzumu. Halilović je objasnio da uslov za iskrenu potragu za istinom u savremenom svetu mora biti to da najpre prihvatimo kredibilitet teorijskog i praktičnog razuma. Tada možemo realno očekivati da ćemo pronaći rešenje za mnogostruke krize koje opterećuju modernog čoveka. „U tom slučaju”, ističe Halilović, „pomoći ćemo u tome da se utemelje kultura i civilizacija koje nisu usmerene samo ka instrumentalnom razumu, nego streme najvišim sferama racionalnosti”.

Halilovićev originalni naučni rad, pod naslovom „Islamic Philosophy and Modern Social Science: The Need to Re-examine the Methods of Forming Social Theories in the Sphere of Religious Culture” (Islamska filozofija i moderna društvena nauka: potreba za preispitivanjem metoda formiranja društvenih teorija u sferi religijske kulture), dostupan je u časopisu Filozofija i društvo, godište 35, broj 3, 2024, str. 485–500. Pun tekst rada u PDF formatu možete pročitati na veb stranici časopisa Filozofija i društvo OVDE:

https://journal.ifdt.bg.ac.rs/fid/article/view/1729

Filozofija i društvo je međunarodni naučni časopis otvorenog pristupa koji je pokrenut 1987. godine i izlazi četiri puta godišnje u izdanju Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Časopis je posvećen interdisciplinarnim i kritičkim istraživanjima u oblasti filozofije i humanističkih i društvenih nauka. Naučni radovi objavljeni u Filozofiji i društvu indeksirani su u Web of Science (ESCI), Scopus, ERIH Plus, Philosopher’s Index, EBSCO, DOAJ, Sherpa Romeo itd.

Novi broj časopisa Filozofija i društvo objavljen je krajem septembra 2024. godine kao tematski broj pod naslovom „Contemporary Islamic Political and Social Thought” (Savremena islamska politička i društvena misao). Urednici ovog broja časopisa su dr Ivan Ejub Kostić (Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu) i prof. dr Emin Poljarević (Univerzitet Brunej Darusalam).

Dr Seid Halilović, član Centra za religijske nauke „Kom”, u svom naučnom radu „Islamic Philosophy and Modern Social Science: The Need to Re-examine the Methods of Forming Social Theories in the Sphere of Religious Culture” (Islamska filozofija i moderna društvena nauka: potreba za preispitivanjem metoda formiranja društvenih teorija u sferi religijske kulture) ističe da su društvene teorije logički povezane s nizom pojmova koji predstavljaju njihove principe i konsekvence. Prema njegovim objašnjenjima, društvene teorije aktualizuju logičkim redosledom celokupnu mrežu svojih pojmovnih dodataka onda kada se realizuju u društvu. Halilović dodaje da jedan deo ove mreže primarno privlači pažnju naučne zajednice, a da drugi deo ostaje skriven, dobijajući formu marginalnih saznanja. „Teorije iz oblasti modernih društvenih nauka premeštaju se s margina u suštinu društva onda kada njihovi filozofski principi budu aktualizovani u sferi opšte kulture”, zaključuje Halilović.

Član Centra za religijske nauke „Kom” primećuje da su se u stadijumu islamske kulture ove teorije pojavile u senci kredibiliteta političke i ekonomske dominacije zapadnih društava i da su njihovi filozofski principi ostali skriveni na marginama domaćih saznanja. Prema njegovim rečima, u domaćoj kulturnoj atmosferi, koja je utemeljena na bitno drugačijim saznanjima, moderne društvene teorije prouzrokovale su kulturne i istorijske poremećaje jer nisu rekonstruisane u skladu s potrebama saznajnog nasleđa islama. Dr Seid Halilović u svom novom naučnom radu u časopisu Filozofija i društvo objašnjava da su u islamskom svetu logički principi moderne nauke postepeno napuštali marginalnu sferu i da su dominantno uticali na svoje novo i oslabljeno kulturno okruženje, koje se, kako on upozorava, „suočava s identitetskim izazovima i krizama na putu potpune transformacije”.

Podsećamo da pun tekst naučnog rada dr Seida Halilovića, u PDF formatu, možete pročitati ovde:

Halilović, Seid (2024), „Islamic Philosophy and Modern Social Science: The Need to Re-examine the Methods of Forming Social Theories in the Sphere of Religious Culture” (Islamska filozofija i moderna društvena nauka: potreba za preispitivanjem metoda formiranja društvenih teorija u sferi religijske kulture), Filozofija i društvo/Philosophy and Society, Belgrade, Serbia, 35 (3), pp. 485–500. doi: 10.2298/FID2403485H.

Prof. dr Pišev u početku prikaza konstatuje: „Seid Halilović je nezaobilazno ime savremene islamske sholastike na domaćem govornom području. Ovaj autor, školovan u Iranu, na prestižnom univerzitetu Kom, gde je završio interdisciplinarne doktorske studije iz oblasti savremene muslimanske misli napisao je vrednu i za proučavaoce savremenog islamskog sveta izuzetno korisnu knjigu, pod nazivom Tokovi islamske misli u XX veku, koju je nedavno objavio u okviru posebne edicije ’Savremeno religijsko mišljenje’ beogradskog Centra za religijske nauke ’Kom’. Naročita vrednost ove knjige jeste njen opseg – i u okviru tog opsega, pažljivo probrane istraživačke teme – kao i jasnoća i stil izlaganja.”

Pun tekst prikaza prof. dr Marka Piševa, pod naslovom „Moderni islam, reformističke ideje i sistemi kritike. Seid Halilović, Tokovi islamske misli u XX veku, Beograd: Centar za religijske nauke Kom”, u naučnom časopisu Antropologija, god. 23, br. 3, str. 127–128, možete pročitati u PDF formatu na sajtu časopisa Antropologija OVDE:

https://www.antropologija.com/index.php/an/article/view/476

Prof. dr Pišev, urednik naučnog časopisa Antropologija, analizira kritičku metodologiju za koju se opredelio autor knjige Tokovi islamske misli u XX veku, dr Seid Halilović: „Autor polazi od kritičke prezentacije bazičnih stanovišta tzv. ’neomutazilitske škole’, modernog reformističkog pravca koji se na prelazu vekova, iz 20. u 21, proširio islamskim svetom iz više kolevki: indijske, tj. pakistanske, arapske (al Afgani i Muhamed Abduh) i, nešto potom, iranske (Ali Šarijati). Kritikujući neomutazilite, inače mislioce najzaslužnije za afirmaciju modernističkih tokova koji su tokom 20. stoleća, kroz uvođenje mreže institucija moderne nacionalne države, iz korena izmenili muslimanski svet, autor se plasmanom svoje argumentacije poglavito kreće u graničnoj oblasti teologije i filozofije nauke, predstavljajući različite pravce reforme islamske misli u svetlu bazičnih težnji za sekularizacijom islama ’iznutra’, to jest, za profanizacijom muslimanskih društava na islamskim temeljima. Ova elementarna kritika neomutazilitskog racionalizma, danas inače još uvek veoma uticajne paradigme u islamskoj sholastici i srodnim joj disciplinama – poput prava, politikologije, sociologije, ekonomije i drugih društveno-humanističkih nauka – izneta je već u prvom poglavlju knjige i pruža jasno određen ton čitavom daljem diskursu Tokova.”

Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u nastavku svog prikaza knjige Tokovi islamske misli u XX veku piše: „Osnovno je da, prema autorovoj oceni, moderni reformizam predstavlja radikalan raskid sa dugom, bogatom i ’briljantnom’ tradicijom islamskih verskih nauka; i ne samo to: u srži racionalno-modernističkih reinterpretacija islama, najčešće je moguće uočiti i nedovoljno poznavanje islamskih verskih tradicija od strane samih reformista koji ta, nova tumačenja formulišu i propagiraju; moderni, jednako kao i savremeni islamski reformisti racionalističke provenijencije višestruko su bolje upućeni, kako autor tvrdi, u zapadne filozofske i naučne tokove nego u tradicionalnu islamsku sholastiku i filozofska načela vere koja žele da kritikuju; oni su, prema tome, često i nehotice, a možda čak i iskreno verujući da čine suprotno, nastojali da podmetnu kukavičje jaje sekularizma i pozapadnjačenja u najsvetije gnezdo islamske misli. Stoga je njihova racionalistička verska filozofija u osnovi ne samo pogrešna, već i opasna za islam kao veru i kao legitiman model političkog, društvenog i kulturnog uređenja muslimanskih društava.”

Urednik naučnog časopisa Antropologija detaljnije predstavlja sadržaj knjige Tokovi islamske misli u XX veku: „Služeći se datom dijalektičkom matricom, autor u knjizi kritikuje različite pravce islamske reforme, oličene u radovima i društvenim angažmanima uticajnih pisaca, poput Alija Šarijatija u Iranu, Abdurazika u Egiptu, Muhameda Ikbala i Fazlura Rahmana u Pakistanu, Ismaila al-Farukija u Palestini i drug(d)e, uključujući i neke savremenije autoritete, poput Muhameda Arkuna, Zijaudina Sardara, i Nasra Hamida Abu Zejda. Svi ovi mislioci jesu posvetili veliki deo svog intelektualnog angažmana krupnim sociopolitičkim i kulturnim pitanjima poput razdvajanja politike i religije, reforme sudske i izvršne vlasti, najšire reforme obrazovanja, izgradnje i celovitog premrežavanja društva institucijama moderne nacionalne države, uključivanjem žena u društvene, političke, kulturne i ekonomske procese, kulturnom adaptacijom globalnih naučnih i političkih paradigmi na lokalne verske normativne okvire i slično. Svaku od ovih problemskih celina autor razrađuje zasebno, strpljivo secirajući relevantnu argumentaciju ključnih muslimanskih mislilaca i izlažući je strogoj kritičkoj analizi, pažljivo predstavljajući najvažnije hipoteze vodećih muslimanskih modernista i opisujući ono za šta smatra da je unutrašnja logika, odnosno latentna (skrivena) funkcija njihovih pouka: postepena sekularizacija društva, uvijena u oblandu verske obnove.”

Prof. dr Marko Pišev u nastavku ističe: „Bez obzira na to da li se slažemo sa autorovom perspektivom, ponegde nedovoljno osetljivom za složenosti istorijskih činilaca spram kojih su subjekti njegove kritike tokom 20. veka težili da iznesu svoja rešenja, ova knjiga je od ogromne naučne koristi za istraživače koji se bave istorijom ideja, u čemu zapravo i leži njena osnovna saznajna vrednost: Tokovi su dragocen izvor podataka o kulturnoj međupovezanosti islama i Zapada, o kanalima upliva i reakcijama na izazove, o genezi misaonih i saznajnih trendova koji danas oblikuju kako onaj liberalniji islam s poprištem u savremenoj Evropi i SAD-u, tako i njegove konzervativnije forme, zastupljene u većoj ili manjoj meri širom sveta, a usredsređene na očuvanje tradicionalnog verskog etosa – i uz njega skopčanih političkih zamisli – bez kojih bi islam, prema ovde zastupanom stanovištu, prestao da generiše svoje originalne civilizacijske tekovine.”

Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na kraju svog prikaza knjige dr Seida Halilovića Tokovi islamske misli u XX veku zaključuje: „Ova knjiga bi stoga trebalo da se nalazi u bibliotečkom fondu svake istraživačke institucije usredsređene na proučavanje uporedne religije, politike, prava i epistemologije, komparativnih moralnih standarda (što je, prema pojedinim mišljenjima, srž antropologije), kao i na traganje za odgovarajućim sociokulturnim kontekstima u čije okvire je moguće smestiti razmatrane pojave iz muslimanskih društava u svojstvu vekovnog razvoja ideja nastalih u neposrednom dodiru islamskih i zapadnih modernosti.”

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

Ciklus tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija” koncipiran je s ciljem da se odrede ključna teorijska pitanja u kontekstu filozofskih i naučnih odnosa muslimanskih društava i savremenog Zapada i da se, u skladu s tim, prati tok budućih saznajnih izazova i kriza. Intelektualna baština muslimana vekovima se razvijala u briljantnim formama svog istorijskog i civilizacijskog horizonta, ali njen kognitivni autoritet zanemaren je i diskreditovan nakon što je moderna nauka predstavljena kao dominantno i ekskluzivno saznanje u svim zvaničnim centrima učenosti i obrazovanja u svetu i u muslimanskim društvima.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Seida Halilovića sa diskusijom pod naslovom „Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre – kritika odnosa kulture i nauke”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=NaUw3n0VWuM

http://www.youtube.com/watch?v=NaUw3n0VWuM

Na petoj tribini u spomenutom ciklusu, s nazivom „Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre – kritika odnosa kulture i nauke”, predmet Halilovićeve kritičke analize bio je Vitgenštajnov izvanredan filozofski doprinos jezičkom obrtu u savremenoj filozofiji. Ideje koje je Vitgenštajn najpre izložio u svom delu Logičko-filozofski traktat, objavljenom 1921. godine, odredile su osnovni stav logičkih pozitivista o tome da samo nauka može da pruži pouzdano saznanje i da je potrebno da iz nauke i običnog jezika eliminišemo sve besmislice, to jest metafizičke iskaze. Prema njihovom mišljenju, nužno je da imamo jedan jezik koji će biti očišćen od metafizičkih i ostalih nenaučnih pseudoiskaza. Za razliku od Traktata, Vitgenštajn u svom kasnijem delu Filozofska istraživanja, koje je posthumno objavljeno 1953. godine, prihvata mnoštvo jezičkih igara i, odustajući od ideje da logiku našeg jezika učini preciznijom, ističe da valjane i smislene iskaze sadrže različite forme života i igre, uključujući i nenaučne stadijume kao što su mit, poezija, metafizika i religija.

Prema Halilovićevim objašnjenjima, Vitgenštajn je očigledno uvideo fundamentalne slabosti i nedostatke pozitivističkog pristupa nauci, u uslovima kada su racionalni i religijski pogledi još ranije izgubili na Zapadu sav saznajni kredibilitet. U skladu s njegovim jezičkim obrtom, u novijim krugovima analitičke filozofije i filozofije nauke mnogo ozbiljnije se pristupilo analizi ukupnog sistema saznanja koja se nalaze izvan granica pozitivističke nauke i postepeno je postalo očigledno da ta saznanja zaista utiču na unutrašnju strukturu naših naučnih sudova. Sve se jasnije insistiralo na zaključku da se nauka, u svojoj unutrašnjoj strukturi, oslanja na čitav niz saznanja koja smo smatrali nenaučnima prema pozitivističkoj definiciji nauke.

Dr Seid Halilović obrazložio je, u skladu s osnovnim kognitivnim usmerenjima dve različite definicije nauke, na savremenom Zapadu i u islamskoj filozofiji, sledeće kategorije odnosa između kulture i nauke.

1. Dominacija kulture u odnosu na nauku. Činjenica da je nauka suštinski povezana sa saznanjima koja su u senci pozitivističke definicije nauke smatrana nenaučnim sudovima, konačno je porušila uverenje savremenih zapadnih filozofa da nauka ima samostalnu strukturu i da prosvetljuje istinu. U slučaju odnosa između nauke i kulture, prema novoj definiciji, nauka ne može imati nikakvu samostalnost izvan kulture. Nauka je nužno deo kulture i, štaviše, priroda i metoda nauke direktno zavise od nje. A to znači da kultura uvek ostavlja ključni trag u metodi i unutrašnjoj strukturi nauke.

2. Obuhvatnost nauke u odnosu na kulturu. Drugačija analiza odnosa između nauke i kulture temelji se na racionalnom i klasičnom religijskom pristupu definisanju nauke u islamskoj filozofiji. Ovde se prihvata da, osim osetnog iskustva, kredibilni izvori saznanja jesu takođe razum, mistička intuicija i religijsko otkrovenje. Prema tome, naučno saznanje nećemo redukovati u okvire proverljivih sudova, nego će nam nauka dati moć da istražujemo i prosuđujemo o svim, čak i neproverljivim, slojevima saznanja koji su nužno prisutni u stadijumu kulture. Jasnije kazano, naučno može biti sve ono što iznesemo u svojim analizama i sudovima o istinitosti i ispravnosti, odnosno o neistinitosti i neispravnosti, određenih vrednosti, želja, emocija, sklonosti ili opštih pogleda na svet i čoveka. Zaključak glasi da u ovom saznajnom stadijumu naučnim saznanjem vrednujemo sve segmente kulture, pod svim mogućnim okolnostima.

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

U početnom delu predavanja, dr Halilović je objasnio da je ciklus tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija” koncipiran s namerom da se predstave saznajne mogućnosti klasične islamske filozofije u sferi komparativne i kritičke analize novovekovne i savremene zapadne filozofije. Cilj ovih tribina je da se prepoznaju ključni principi razvoja zapadnog filozofskog mišljenja iz kritičke perspektive islamske filozofske tradicije. Član Centra za religijske nauke „Kom” dodao je da je muslimanski filozof zapravo posvećen unapređenju svoje filozofske škole u kontekstu teorijskih izazova i pitanja koja se postavljaju u školama zapadne filozofije.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Seida Halilovića sa diskusijom pod naslovom „Islamska filozofija i logički pozitivizam – odnos religije, filozofije i nauke”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=2Qv4RYZSfIQ&t=3442s

http://www.youtube.com/watch?v=2Qv4RYZSfIQ

Na trećoj tribini u spomenutom ciklusu, s nazivom „Islamska filozofija i logički pozitivizam – odnos religije, filozofije i nauke”, predmet Halilovićeve analize bio je zaključak logičkih pozitivista bečkog kruga da metafizički i vrednosni sudovi nisu ni istiniti ni neistiniti i da kao besmisleni pseudostavovi predstavljaju prepreku napretku nauke. Prema Halilovićevim objašnjenjima, kada su u XIX veku empiristi preuzeli dominantnu ulogu u naučnom otkrivanju objektivnog sveta, oni su najpre s puno samopouzdanja govorili o svim realnostima o kojima se ranije govorilo u svetlu sakralnog, metafizičkog i praktičnog razuma. To je zaista bio vek naučnih ideologija. Kont je iskreno očekivao da će empirijsko znanje, s novom induktivnom formom, savršeno zameniti sakralni i metafizički razum u svim njihovim saznajnim funkcijama.

Dr Halilović je obrazložio da je ipak postalo jasno da je empirijski razum suštinski ograničen i nepouzdan izvor saznanja. Na kraju XIX veka skoro svi prihvataju ranija upozorenja da se nauka mora odvojiti od vrednosti. I drugo, pokazalo se da je empirijskim znanjem nemoguće govoriti o metafizičkim pitanjima. Logički pozitivisti zaključili su da razum u XX veku nema ni opravdanje ni moć da se bavi metafizičkim i vrednosnim iskazima. Štaviše, oni su pokazali da čovekov razum nema kognitivnu vrednost ni u sudovima o fizičkim i empirijskim dimenzijama našeg života. Suštinski problemi principa verifikacije i falsifikacije otkrili su da nas naučno i empirijsko znanje nikada ne dovodi do izvesne istine.

Prema Halilovićevim objašnjenjima, niko međutim nije spominjao mogućnost da empirijski razum bude vraćen u okrilje višnjih stupnjeva razuma. „Umesto toga, zapadna empirijska nauka biće apsolutno podređena najnižem i najprofanijem stepenu čovekove volje i društvene moći”, ustanovio je na kraju predavanja dr Seid Halilović.

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

Galeriju fotografija sa tribine „Islamska filozofija i Kant” u Domu omladine Beograda pogledajte OVDE.

U početnom delu predavanja, dr Halilović je objasnio da muslimanski filozof aktivno prati i s jasnim kritičkim raspoloženjem analizira dominantne tokove razvoja zapadne filozofske misli, s ciljem da moguće odgovore na savremene teorijske dileme formuliše u svetlu kognitivnih principa svoje filozofske tradicije i da na taj način potvrdi vitalnost škole religijske filozofije kojoj pripada. Prema mišljenju člana Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom”, dinamična komparativna platforma na kojoj savremeni muslimanski filozofi učvršćuju metodološke okvire kritičke rekonstrukcije zapadnog filozofskog mišljenja iz perspektive islamskog i uopšte religijskog, odnosno metafizičkog, saznajnog stadijuma – predstavlja apsolutnu novinu u krugovima filozofskog mišljenja u Evropi i kod nas. On je dodao da će ciklus tribina „Islam i Zapad: filozofija i sociologija”, u organizaciji Doma omladine Beograda i Centra za religijske nauke „Kom”, ponuditi novi filozofski sadržaj koji može privući interesovanje stručne publike iz različitih sfera filozofskih, teoloških, kulturoloških, političkih i komparativnih studija.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Seida Halilovića sa diskusijom pod naslovom „Islamska filozofija i Kant”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=M_WhWxBhj8o&t=2520s

http://www.youtube.com/watch?v=M_WhWxBhj8o

Na prvoj tribini u spomenutom ciklusu, s nazivom „Islamska filozofija i Kant”, predmet Halilovićeve analize bilo je Kantovo filozofsko gledište da čovek dospeva u središte saznajnog procesa i da sam uslovljava i određuje kakvo će biti njegovo iskustvo. Dr Seid Halilović objasnio je da, prema poznatom Kantovom filozofskom učenju, čovek u svom razumu unapred ima posebne kategorije i oblike opažanja i da te kategorije zapravo predstavljaju prepreku zbog koje čovek nije u mogućnosti da dođe do same spoljašnje realnosti. Kant spoljašnju realnost naziva stvar po sebi i ističe da je ona nama nedokučiva i nepoznata, te da ćemo je saznati tek nakon njenog mešanja sa spomenutim kategorijama našeg razuma. Dakle, mi uopšte ne možemo spoznati stvar po sebi, nego uvek samo pojave. Ne doživljavamo objekat nezavisno od subjekta, nego predmet: objekat kako nam se pojavljuje zavisno od naših subjektivnih oblika mišljenja.

Dr Halilović je zaključio da prema Kantovom mišljenju ničije saznanje nije istinito, odnosno ne pokazuje istinu onakvu kakva ona zaista jeste, već samo označava nešto treće što je u relaciji s našim razumom i sa spoljašnjom istinom.

Član Centra za religijske nauke „Kom” dodao je da nužni rezultat relativizma u saznanju, onako kako upozoravaju muslimanski filozofi, jeste strukturni skepticizam, a to znači da nijedno čovekovo saznanje ne može biti izvesno. Ako budemo prihvatili relativizam u saznanju i, samim tim, strukturni skepticizam, to će značiti da prihvatamo da čovekova saznanja nemaju nikakvu kosmološku vrednost, to jest da čovek svojim saznanjima ne može otkriti nijednu istinu o svetu i prirodi onakvu kakva ona zaista jeste. Halilović je ustanovio da je moderni čovek baš zato i prestao da ceni nauku na način na koji se to ranije radilo, kada se znalo da nauka otkriva istine i usmerava naše delatnosti, već da nauku koristi samo kao instrument koji mu pomaže da stekne potpunu moć i dominaciju nad prirodom.

Prema Halilovićevim objašnjenjima, muslimanski filozofi upozoravaju da relativizam u realnosti predstavlja izvesni logički nastavak i rezultat relativizma u saznanju i da će svako ko prihvati relativizam u saznanju morati da prihvati i relativizam u realnosti. On je dodao da njihovo upozorenje još više dobija u značaju ako uzmemo u obzir činjenicu da mnogi pobornici relativizma u saznanju odvažno odbijaju da potvrde relativizam u realnosti. U objašnjenjima o relativizmu u saznanju govorimo o tome da istinu niko ne može spoznati i da je ona prognana na neko nedokučivo mesto, a ovde se ide korak dalje i ističe se da čak i ta prognana istina mora biti relativna. Konačno, kako je dr Halilović istakao, to će značiti da će svako imati svoju istinu obojenu bojama posebnih istorijskih i društvenih okolnosti svog života.

Član Centra za religijske nauke „Kom” istakao je: „Kada se kaže da je svako naše saznanje relativno, to onda znači da će relativno biti i saznanje o tome da ’izvan nas ima realnosti’”. Stoga, „postojanje realnosti izvan nas” biće relativno i mi nikada s izvesnošću nećemo moći da tvrdimo da realnost postoji. Muslimanki filozof u ovom sudu prepoznaje bitno obeležje sofistike, a to je potpuno poricanje realnosti.

Dr Seid Halilović ustanovio je u završnom delu svog izlaganja da, u skladu s upozorenjima muslimanskih filozofa, Kantovo epistemološko učenje ima dva nužna logička rezultata: prvi je strukturni skepticizam, a drugi je sofistika.