Hrišćanstvo, islam i svet bez nasilja
Naučni skup „Hrišćanstvo, islam i svet bez nasilja“ održan je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 23. maja 2017. godine. Na ovom jednodnevnom skupu govorio je i dr Seid Halilović šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra za religijske nauke Kom. U nastavku možete pročitati sažetak izlaganja dr Halilovića.
Svet bez nasilja u stadijumu religijske i instrumentalne racionalnosti
Dr Seid Halilović
Centar za religijske nauke „Kom“, Beograd
Popularne diskusije o važnim društvenim fenomenima često ostaju ograničene u okvirima analize spoljašnjih formi ovih fenomena, a njihova skrivena filozofska uporišta potpuno se zanemaruju. Nesumnjivo, naše analize biće kredibilne samo ukoliko sagledamo ukupnu društvenu realnost sa svim dubinskim slojevima saznajnih i kulturoloških faktora koji je formulišu i snažno menjaju. Razmišljajući o svetu bez nasilja, ne treba prenebregnuti značaj složenih filozofskih principa tradicionalne religijske i moderne racionalnosti, koji utiču na osnovno usmerenje naše rasprave onoliko više koliko su skriveniji.
Tradicionalna religijska politička filozofija temelji se na saznajnoj i vrednosnoj dominaciji metafizičke istine. Čovek u ovom stadijumu permanentno se trudi da ostane privržen religijskim praktičnim vrednostima i normama ponašanja, jer na taj način u svom fizičkom životu oseća prisustvo uzvišene ontološke realnosti. Nju smatra merilom istinitosti svojih saznanja i svrhom kojoj teži u svojim aktivnostima i željama.
Metafizičku realnost i ukupni univerzum čovek razotkriva snagom racionalnosti koja se manifestuje u različitim stupnjevima i kategorijama razuma. U saznajnom stadijumu religijske tradicije, kognitivni kredibilitet imaju kako pojmovni i empirijski razum, tako i metafizički i intuitivni razum. Zapravo, verska predanja i intuitivna saznanja mnogostruko obogaćuju i produbljuju rezultate čovekovog naučnog rada na polju teorijske i praktične filozofije. Primera radi, politička filozofija, koja pripada stadijumu praktične filozofije, u islamu je doživela procvat, jer su u nju uključeni svi novi rezultati islamske političke jurisprudencije sa zadivljujućim saznajnim bogatstvom verskih predanja o raznim političkim i društvenim pitanjima.
U ukupnom doktrinarnom i vrednosnom sistemu tradicionalne religijske političke filozofije očigledno se ne mogu opravdati modeli društvenog ponašanja koji nisu usmereni ka sticanju duhovnog blaženstva i bliskosti višnjim metafizičkim realnostima. Otuda, pojava društvenog i političkog nasilja u jednom verskom društvu u bilo kom istorijskom periodu, nesumnjivo pokazuje da u tom društvu dominira kvazireligijski ambijent, to jest da je religija zloupotrebljena u korist određenih prolaznih interesa.
Suprotno osnovnom usmerenju religijskih tradicija u kojima se istinsko prosvetljenje postiže u uzvišenim stepenima sakralnog i intuitivnog razuma, u modernom svetu od samog početka je doneta konačna odluka da se okrenu leđa upravo ovim kategorijama razuma. Od tada, prosvetiteljstvo označava želju da se nauka poistoveti sa saznajnim horizontima čovekovog pojmovnog razuma. Usledile su brze i složene promene u kontekstu dominacije racionalizma i empirizma, da bi napokon postalo jasno da je empirijski, odnosno instrumentalni, razum suštinski ograničen i nepouzdan izvor saznanja. Zapadni mislioci ubrzo prihvataju da se nauka mora odvojiti od vrednosti, i kao drugo, da je instrumentalnim razumom nemoguće govoriti o metafizičkim pitanjima. Dakle, slabosti i ograničenja instrumentalnog razuma izašli su na svetlo dana u periodu kada su sakralni, metafizički i praktični razum izgubili svoj kulturni i društveni kredibilitet i zato nije bilo moguće ponovo im se prikloniti. Bilo je potrebno pronaći drugačiji saznajni izvor kao novi oslonac instrumentalnog razuma. Zahvaljujući Ničeu, nemačkim romantičarima i filozofima nauke s početka XX veka, saznajna načela instrumentalnog razuma čvrsto su povezana sa strukturama društvene moći, što znači da moć zapravo određuje fundamentalne sudove koji sačinjavaju samu srž instrumentalnog razuma. Sada, instrumentalna racionalnost i nauka nisu samo oruđe moći, nego plod i proizvod moći. Drugim rečima, čovekova volja i moć više ne razotkrivaju istinu, već je stvaraju. Samim tim, istina se ne nalazi ispred ili iznad čovekovih ontoloških ograničenja. Istina je ono što čovek želi i ostvaruje u okrilju svoje moći.
Zaključak koji proizlazi iz dubinske filozofske analize racionalnosti kao ključnog saznajnog principa pitanja sveta bez nasilja, glasi da je u praksi jednako moguće da se nasilje pojavi u tradicionalnom religijskom i u modernom društvu. Međutim, razlika je u tome što ovaj društveni fenomen ne može imati filozofsko uporište u društvu u kome je dominantna tradicionalna religijska racionalnost. On će ukazivati da je religija u tom kontekstu zloupotrebljena i da blaženstvo i božje zadovoljstvo više ne predstavljaju merilo i cilj. S druge strane, nije nemoguće da instrumentalnim razumom, u okrilju političke moći, nasilje bude prepoznato kao model ostvarenja određenog cilja. U tom slučaju, nasilje će dobiti potpuni kognitivni i filozofski kredibilitet i biti vrednosno podržano kao izraz istine i pravde. Dodajmo još i to da instrumentalni razum, u okviru svoje saznajne dominacije, katkad koristi i doktrinarne i emotivne kapacitete religijskih tradicija, i tada religija dobija novo reformističko tumačenje, nauštrb autoritativnosti višnjih kategorija sakralne, intuitivne i metafizičke racionalnosti.
Ovde možete pogledati zapis izlaganja dr Seida Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.