POGLEDI

Opšta klasifikacija savremenih tokova mišljenja u islamskom svetu

Ukoliko bismo želeli da ponudimo opštu klasifikaciju savremenih saznajnih tokova u islamskom svetu, primarno bismo se usredsredili na sledeća četiri generalna toka:

1. Tradicionalna platforma bez osvrtanja na modernizam

Prvi generalni saznajni tok predstavlja istorijski kontinuitet klasičnih metoda razmišljanja u islamskom svetu. Verski autoriteti ovde razmišljaju isključivo u okvirima svoje saznajne tradicije i ni na koji način nisu usmereni na moderni svet i njegove teorijske izazove. Čitaju i tumače klasične tekstove o tradicionalnim disciplinama u islamu i unapređuju rezultate nasleđenih diskusija s veoma jasnim metodološkim okvirima. Naravno, u svojim tradicionalnim školama u različitim delovima savremenog islamskog sveta oni neretko ostvaruju briljantne istraživačke rezultate, ali u okvirima internih i istovremeno izrazito dinamičnih i živih diskusija koje razvijaju potpuno su se izolovali od modernističkih tokova razmišljanja i obraćaju se isključivo vernicima i studentima iz svojih tradicionalnih krugova.

Ustanovićemo da verski autoriteti čiji intelektualni angažman povezujemo s ovim prvim tokom mišljenja ograničavaju svoju društvenu poziciju i kontakte u okvirima grupe i kruga svojih istomišljenika, ali se razume da i takvi kontakti zatvorenog tipa ne mogu biti apsolutno izolovani od svih ostalih struktura aktivnog društvenog života. Otuda, savremene škole u kojima se izučavaju klasične naučne discipline islama povezane su s opštom kulturom u okvirima privatnog života svojih verujućih pristalica. Vernici u tim školama dobijaju potrebna objašnjenja i savete o različitim jurističkim aspektima svog života, u slučajevima kada im se rodi dete, kada im neko bližnji umre, kada žele da organizuju venčanja i čak u svojim finansijskim poslovanjima. Međutim, verski autoriteti u ovim tradicionalnim školama, koliko god bili uticajni u stadijumu klasične kulture, neće pokazivati nikakvo interesovanje za pitanja iz oblasti modernih pravnih nauka niti će želeti da budu u društvu političara koji su u njihovim zemljama aktivni na marginama autoritativnosti moderne političke nauke.

2. Modernistička platforma bez osvrtanja na tradiciju

Drugi generalni saznajni tok u savremenom islamskom svetu ne prepoznajemo u stadijumu istorijske tradicije islama, već on predstavlja isključivo rezultate modernog saznanja. Profesori i istraživači u ovom saznajnom toku takođe se izoluju od svoje društvene okoline i isključivo su zainteresovani za to da rezultate modernog sveta bez ikakve promene prenesu u zemlje koje se nalaze na marginama dominacije modernizma. Dakle, oni uopšte ne razmišljaju o svojoj istorijskoj poziciji i baštini. Ako im je predmet interesovanja, primera radi, sociologija, oni će veoma predano raditi na tome da zainteresovanim studentima u svojoj zemlji prenesu najnovije sociološke teorije, o kojima će svakodnevno čitati, pretražujući uredno sve nove brojeve referentnih naučnih časopisa. Često će i posećivati zapadne zemlje kako bi usavršili svoja istraživanja, ukoliko tamo već ne žive ostali članovi njihovih porodica. Jednostavno, njihov jedini cilj je da ovladaju modernim teorijama i da ih u skladu s najvišim standardima zapadnih obrazovnih sistema prenesu studentima u svojoj zemlji u islamskom svetu.

Ustanovićemo da ovaj, drugi, saznajni tok treba zapravo poistovetiti sa sistemom službenog naučnog znanja, tačnije s dominantnim tokovima moderne nauke koji se ubrzano razvijaju u islamskom svetu. Ne moramo biti posebno hrabri da bismo dodali da upravo u takvom saznajnom sistemu rade skoro svi univerziteti u današnjem islamskom svetu, a već smo rekli da se u malobrojnim tradicionalnim islamskim školama danas uglavnom promoviše prvi generalni saznajni tok o kojem smo kratko diskutovali.

3. Tradicionalna platforma s kritičkim osvrtom na modernizam

Sledeća dva saznajna toka organizovana su na marginama spomenuta dva toka. Počećemo od veoma značajnog saznajnog toka koji povezujemo s prvim. Ovde nekolicina istaknutih profesora tradicionalnih škola u savremenom islamskom svetu želi da iz perspektive kognitivne autoritativnosti klasičnog intelektualnog nasleđa islama kritički preispita norme svoje društvene i istorijske pozicije u uslovima današnjeg života. Oni svoju polaznu tačku pronalaze u klasičnom saznajnom nasleđu koje je briljantno utemeljeno u tradicionalnim islamskim školama i to nasleđe primarno i aktivno koriste u okviru platforme civilizacijskih odnosa s modernim Zapadom.

Jedan primer iz novije istorije tradicionalnih škola u Iranu može nam pomoći da bolje razumemo ključno obeležje ovog, trećeg, generalnog saznajnog toka. Grandiozni filozof i komentator Kurana Alame Tabatabai (1903–1981), jedan od najreprezentativnijih predstavnika slavne tradicionalne škole u iranskom gradu Komu u XX veku, dolazio je često u prestonicu Tehran putujući i starim međugradskim autobusima, ne obazirući se na svoju duboku starost, kako bi učestvovao u redovnim naučnim susretima s ondašnjim modernim iranskim misliocima, na kojima je bio prisutan i čuveni Francuz Anri Korben. Kada su u nekoliko navrata savetovali Tabatabaiju da ne ide na te susrete, on je, kako se priča, demonstrirao svoje veliko nezadovoljstvo i zabrinutost, ističući da su mu razgovori u Tehranu od ključne koristi. U kontekstu svoje aktuelne rasprave odlično možemo razumeti Tabatabaija. On je znao da će u okviru tehranskih susreta čuti najtemeljnija obrazloženja modernih teorija i da će tako moći ispravno da ih vrednuje u sistemu čvrstih filozofskih principa klasičnog islamskog saznajnog nasleđa. U protivnom, ne bi dobio priliku da čuje pitanja i teorijske izazove današnjice, a vapio je za tim jer je želeo da ta pitanja postavi strukturama svog istorijskog okruženja i da pokrene novi civilizacijski talas u svetlu kognitivnog kredibiliteta klasične islamske filozofije koju je maestralno poznavao.

4. Modernistička platforma s kritičkim osvrtom na tradiciju

Konačno, četvrti saznajni tok povezujemo s drugim. Naime, mnogobrojni mislioci u savremenom islamskom svetu iz perspektive moderne nauke i modernog saznajnog sistema preispituju svoju istorijsku baštinu i u svetlu kredibiliteta modernog znanja rekonstruišu svoju aktuelnu poziciju u današnjici. Dakle, nakon što su se dobro upoznali s rezultatima modernog naučnog saznanja, oni ne žele da ostanu izolovani u svom društvenom okruženju, već aktiviraju znanje koje su stekli o modernizmu i koje smatraju isključivo kredibilnim i onda svoju islamsku tradiciju sučeljavaju s novim teorijskim izazovima, da bi je konačno revidirali u strukturama kognitivne autoritativnosti modernog znanja.

Ne bismo smeli očekivati da će nam opšta klasifikacija ponuditi detaljnija saznanja od toga da u savremenom islamskom svetu možemo prepoznati samo spomenuta četiri generalna saznajna toka. Ipak, moramo znati da se svaki od ovih tokova deli u mnogobrojne manje grupe koje pripadaju potpuno različitim saznajnim horizontima.

Izvor:

Halilović, Seid (2021), Tokovi islamske misli u XX veku, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom“, str. 19–23.

Opširnije o knjizi Tokovi islamske misli u XX veku pročitajte OVDE.

Knjigu možete kupiti OVDE.

Mr Ivan Ejub Kostić

Kada se u Evropi govori o visokom školstvu, najčešće se spominje Univerzitet u Bolonji kao jedna od prvih visokoškolskih institucija. Pored toga, veoma se retko, skoro nikada, navode viso­koškolske ustanove koje su nastale na teritoriji islam­skog halifata u srednjem veku.

U vreme nastanka visokoškolskih ustanova, za razliku od današnjeg razu­mevanja pojma i svrhe uni­verziteta, osnovni zadatak je bilo širenje obrazovanja pre nego istraživački po­duhvati. Osnovni cilj viso­kog školstva u vreme antičke Grčke i iz Platonove per­spektive bio je da se stvori „elita“ koja bi predstavljala „zaštitničku klasu“ iz koje bi ponikao „filozof“ koji bi bio sposoban da obavlja ulogu vladara. Pored toga, akcenat u prvobitnim vi­sokoškolskim ustanovama bio je na postizanju jedinstvenog univerzalnog zna­nja s pluralističkim epistemološkim konceptima koji su ujedno bili u harmoniji s božjim otkrovenjem. Ideja ovih institucija umnogome se razlikovala od današnjih visokoškolskih ustanova čiji je prvenstveni cilj da pruže znanje iz određene, veoma uske, strukovne oblasti, pri čemu odlučujuću ulogu u kreiranju obrazovne strate­gije igra globalno tržište i to koje se „specifično“ znanje najviše traži i najbolje pro­daje na njemu.

Razumevanje potrebe da se stvore institucije koje bi pružale jedinstveno univer­zalno znanje u skladu s bož­jim otkrovenjem u islam­skom svetu bilo je veoma prisutno još od 8. i 9. veka, značajno pre nego što su us­postavljeni prvi univerziteti u Evropi. Takav trend je bio upravo rezultat činjenice da su mnoge ideje i koncepti u islamskoj civilizaciji preuze­ti iz antičke Grčke. Dve in­stitucije koje pretenduju da budu najstarije obrazovne ustanove u islamskom svetu (postoje određene tvrdnje da su najstarije i na svetu), a čiji je cilj bila edukacija na nivou visokog obrazovanja, jesu Univerzitet u Keruanu u gradu Fes u Maroku i Uni­verzitet Zejtuna u Tunisu.

Uloga znanja u islamu

Znanje (ar. ilm) igra jednu od centralnih uloga u islamskom svetopogledu. Kuranski tekst oko 750 puta spominje reč ilm i druge reči koje su izvedene od nje. U jednom kuranskom stihu kaže se: „Bog će na visoke stepene uzdignuti one među vama koji veruju i kojima je dato znanje“, što implicitno dovodi u neposrednu vezu da bez znanja osoba ne može da spozna Boga, a bez spo­znaje Boga osoba ne može da poseduje istinsko zna­nje. Drugim rečima: znanje koje ne poznaje veru samo je delimično znanje jer takvo znanje predstavlja samo fragmentovano znanje koje nije u poziciji da u celokupnosti spozna i sagleda univerzum. Pored kuranskog teksta po­stoji i nekolicina predanja verovesnika Muhameda u kojima se govori o značaju sticanja znanja. Verovesni­ku se pripisuje da je rekao: „Sticanje znanja je obaveza svakog muslimana, kako muškarca tako i žene“, kao i čuveno predanje koje se najčešće spominje kada se govori o položaju i značaju znanja u islamskom učenju: „Tražite znanje, makar i u Kini.“

Prvobitni oblici eduka­tivnog sistema u musliman­skom svetu nastali su još u vreme verovesnika Muha­meda, koji je imao običaj da u džamijama nakon molitve vernicima daje instrukcije i da im približi i dodatno objasni kuransku objavu. Običaj je bio da se nakon za­vršene molitve ljudi okupe u krugovima oko verovesnika koji bi sedeo u centru. Ova­kav vid edukacije po uzoru na verovesnikovu praksu brzo se ustalio u svim delo­vima islamskog halifata. U svim gradovima nicale su „škole džamije“, u kojima su se predavanja održavala nakon molitvi. Doduše, ova­kav vid predavanja skoro po pravilu odvijao se u „manjim džamijama“, koje su među muslimanima poznatije pod terminom mesdžidi. Ove džamije su se prvenstveno razlikovale od većih džamija po tome što u njima nije održavana džuma, iliti ne­deljna zajednička molitva koja se klanja svakoga petka. Takođe, broj mesdžida je bio značajno veći od broja dža­mija jer je svaki kraj grada imao svoj mesdžid kako bi meštani mogli bez većih problema da klanjaju pet dnevnih molitvi. O popu­larnosti i rasprostranjenosti mesdžida najbolje svedoči podatak da je u Bagdadu u jednom momentu bilo čak 3000 mesdžida u kojima se vršila edukacija. Međutim, ubrzo je postalo jasno da iz funkcionalnih razloga mora doći do razdvajanja prostora gde se obavljala molitva od prostora za edukaciju. Tako su nastale zasebne jedinice koje su služile samo eduka­ciji i koje su do dana današnjeg poznate pod nazivom medresa.

Islamski vladar koji je verovatno najviše populari­zovao medrese u islamskom svetu i koji je poznat po izu­zetnom ulaganju u obrazo­vanje bio je Nizam el Mulk. Doduše, u njegovom perio­du veliki akcenat je stavljan na institucionalizaciju ša­fitske versko-pravne škole (mezheba) i na populariza­ciju sunitske verzije islama i značajnu indoktrinaciju na političkom nivou kroz stva­ranje određene doze animo­ziteta spram šiitskog učenja. Ipak, uprkos pomenutim ne­dostacima, el Mulkov proje­kat je doneo značajne dopri­nose i inovacije. Pre svega je uspeo da institucionalizuje i standardizuje medrese i ono što se u njima učilo, kao i da omogući stipendiranje studenata od strane države. Medrese su pod Mulkovom vladavinom nicale u celom islamskom halifatu, s izu­zetkom Andaluzije i Sicilije. Najčuvenija od novootvore­nih medresa bila je Nizamija koja je počela s radom 1066. godine u Bagdadu i koja je ime dobila po samom Niza­mu el Mulku.

Svakako, i pre el Mulka su postojale izuzetno značajne institucije obrazovanja, me­đutim njima je nedostajala institucionalna komponen­ta, to jest državna „kontro­la“. U najpoznatije škole pre perioda Nizama el Mulka svakako spada Dar el Ilm, koja se nalazila u Kairu i koja je bila naklonjena šiit­skom islamu. Nažalost, ovu školu je zatvorio čuveni Sa­lahu el Din, poznatiji na zapadu pod imenom Saladin. U Kairu su, takođe, daleke 970. godine, Fatimidi, isma­ilitski šiiti, otvorili i čuveni obrazovni centar el Azhar. Ova institucija i dan-danas postoji i smatra se jednim od bastiona islamske nauke i edukacije. Takođe, nikako ne sme da se zaboravi ni Bait el Hikma, u prevodu Kuća mudrosti, koju je ustanovio čuveni halifa Harun Rašid. Period kada je Kuća mudro­sti dosegla svoj vrhunac bio je u vreme halife el Mamuna. U to vreme Kuća mudrosti je bila mesto gde su mnogi hrišćani i Jevreji, rame uz rame s muslimanima, spro­vodili svoja istraživanja. Ono što je važno istaći, jeste da je ova institucija pružala mogućnost obrazovanja i istraživanja ne samo iz obla­sti islamskih nauka već i iz astronomije, matematike, medicine, geografije i mno­gih drugih naučnih oblasti. Takođe, Kuća mudrosti je u tom periodu posedovala apsolutno najveću zbirku knjiga, to jest biblioteku, u čitavom svetu. Na veliku ne­sreću, Kuća mudrosti je sru­šena i spaljena 1258. godine tokom prodora Mongola. Pored navedenih institucija, tu su i već pomenuti Univer­zitet u Keruanu i Univerzi­tet Zejtuna u Tunisu, koji i dan-danas postoje. Univer­zitet u Keruanu je ostao u velikoj meri tradicionalan, dok je Univerzitet Zejtuna pod vlašću Habiba Burgibe doživeo značajne promene u pravcu imitacije zapadnih univerziteta. Na kraju, edu­kativni centri od izuzetnog značaja jesu i gradovi koji su poznati po pružanju tradici­onalnog obrazovanja, poput Koma i Nedžefa u Iranu i Iraku.

Nažalost, o ovim obrazov­nim institucijama i o njiho­vom nesagledivom uticaju na razvoj školstva u Evropi se veoma malo zna. Zbog toga ćemo se od sledećeg broja posvetiti predstavljanju ovih institucija pojedinačno, kao i značajnim naučnim dostignućima islamske civilizaci­je iz perioda kada je visoko školstvo bilo tek u nastajanju u čitavom svetu.

Dr Muamer Halilović

Jedno od tradicionalnih pitanja s kojim se čovekov um suočavao još u antičko doba jeste pitanje o predodređenosti njegovih dela. To pitanje ne opterećuje samo teologe, filozofe i sociologe, već se vrlo često pojav­ljuje i u mislima umetnika, zanatlija, poljoprivrednika i svake druge razumom obdarene osobe. To pitanje se nekada obrazlaže ontološki i filozofski, a nekada kultu­rološki i sociološki. U prvom slučaju reč je o tome da li je čovekova slobodna volja u skladu s božjom apsolutnom moći ili ne, pa bi zato pitanje glasilo: uzimajući u obzir božju moć i znanje, da li čovek kao božje stvorenje može da počini delo koje Bog odranije nije odredio ili ne može? A u drugom sluča­ju – onda kada se to pitanje obrazlaže kulturološki i soci­ološki – reč je o tome da li posebne društvene okolnosti u kojima se svaki čovek rađa i živi imaju toliku moć da potpuno formiraju njego­ve kasnije ideje i dela ili ne. Drugim rečima, da li je nivo prisile društvenog života na čoveka toliki da sve njegove ideje i svako njegovo delo moraju biti usklađeni s os­novnim idealima društva u kojem živi? U ovom tek­stu fokusiraćemo se na ovo drugo pitanje. Na to pitanje ponuđena su tri različita od­govora.

Neki su smatrali da je društvo „reka sudbine“ koja će teći sama po sebi, bez ob­zira na nas. Oni su tvrdili da ta reka sa sobom nosi sve greške i zablude prošlosti zajedno s olupinama svih fi­lozofija i delovima svih civi­lizacija, mudrost napuštenih etičkih sistema i polomljene komade svih institucija. To­kove te uzburkane reke mo­žemo samo da kritikujemo, ali nikada nećemo uspeti da iz nje izađemo. Zauvek ćemo ostati u njenoj struji i ona će nas nositi sa sobom. Zato sve naše ideje, pa čak i eventualne kritike, proizlaze iz dubina iste reke. Uzaludno je nadati se da neko od nas može promeniti osnovne to­kove svog društva. Uzburka­na reka društva progutaće i takvu osobu i sve njene ideje i pokušaje promene; i sve to će sa sobom poneti sledećim generacijama podučavajući ih vrednoj pouci: da ne po­kušavaju da menjaju njene tokove. Prema tome, nije čudo što su neki pobornici ove ideje smatrali da žele­ti jedan drugačiji društveni i moralni sistem od onoga koji je obuhvaćen prirodom društva znači poricati društvo, a samim tim poricati i sebe.

Drugi su kategorično opovrgavali ovakvo poima­nje uloge društva u životu pojedinca, verujući da društvo nema nikakvu značajnu ulogu u čovekovom životu. Oni su isticali da društvo postoji da bi moćniji i imućniji jednostavnije ma­terijalizovali svoje ideje i ži­veli raskošnije i bezbrižnije. Prema ovoj pesimističkoj teoriji, koja je tokom XVII i XVIII veka imala strasne zagovornike u nekim delovima Britanije i Nemačke, društvo je zapravo i formirano kako bi nemoćni slojevi svojim mukotrpnim trudom dopri­nosili što raskošnijem životu imućne i vladajuće klase.

Pokušavajući da pronađe najobjektivniji odgovor na pitanje o tome da li društve­ne okolnosti imaju moć da potpuno formiraju čoveko­ve ideje i dela ili ne, treća grupa pokušava da se udalji od oba ponuđena stava. Oni su prihvatali da društvo nudi okvire razmišljanja i delat­nosti, ali su ipak isticali da to nipošto ne ograničava osobu da razmišlja i deluje potpu­no drugačije od verodostoj­nih predstavnika društva u kojem se rodila i u kojem je odrasla. Zapravo, da takvih osoba nema, nikada ne bi ni dolazilo do velikih pro­mena u društvu po kojima su razna razdoblja istorije čovečanstva prepoznatljiva i karakteristična. S druge strane, oni su odbacivali i pomenutu pesimističku teoriju da je društvo pribor u rukama imućnih pojedinaca i da od njega niži slojevi ne­maju skoro nikakve koristi. Murteza Mutahari, jedan od slavnih savremenih musli­manskih filozofa, spada u ovu grupu.

On u svojim opsežnim istraživanjima o socijal­noj filozofiji ističe da svaka osoba razmišlja i deluje pod uticajem dve vrste činilaca i faktora: unutrašnjih i spo­ljašnjih. Spoljašnji faktori se dele na prirodne i društvene, a unutrašnji na emotivne i racionalne. Prirodni spoljašnji faktori utiču na struktu­ru čovekove ideje i njegovog čina, ali vrlo retko i na samu suštinu. U tu grupu spadaju: čovekovo fizičko zdravlje, ekonomski status, klimatski faktori itd. Društveni spo­ljašnji faktori mnogostru­ko utiču na samu suštinu čovekovih ideja i dela. To možemo vrlo lako primetiti u činjenici da je broj osoba koje u jednom društvu pli­vaju uzvodno i prkose veći­ni uvek manji od broja onih koji plivaju nizvodno i u skladu s osnovnim orijenta­cijama svog društva. Naime, da nije bilo unutrašnjih fak­tora, možda niko ne bi ni mogao da pliva uzvodno i da prkosi stavovima društva u kojem se rodio i u kojem je odrastao. Upravo u tome primećujemo važnost unu­trašnjih faktora. Emotivni unutrašnji faktori najviše utiču na kvalitet čovekovog psihičkog i duhovnog ži­vota. Njegovo zadovoljstvo stanjem u kojem se nala­zi – nezavisno od toga da li to stanje drugi članovi društva smatraju povoljnim ili ne – najčešće je posledica njegovih emocija. Konačno, racionalni unutrašnji fakto­ri, poput onih društvenih, direktno utiču na suštinu čovekovih ideja i dela.

Ovi faktori vrlo retko vode ka istom smeru.

Nekada nas fizička bolest ometa u tome da napreduje­mo u svom materijalnom ili duhovnom životu. Štaviše, u nekim periodima u istoriji, velike epidemije su za veoma kratko vreme odnosile veli­ki broj ljudi i tako nanosile nepovratne štete mnogim društvima, pa i celokupnom čovečanstvu. U takvim periodima najsnažniji su prirod­ni faktori.

Nekada se ljudi rađaju u „pogrešnom društvu“, pa ni­kada ne dobijaju priliku da iskažu svoja istinska uvere­nja ili da rade ono što sma­traju ispravnim. Tada domi­niraju društveni faktori.

Nekada nas emocije toliko obuzmu da više ne primeću­jemo ništa oko sebe, ni društvo ni probleme u njemu. Mistici su najbolji primer za takvu pojavu. Iz ljubavi prema Bogu oni zanemaru­ju sve aspekte materijalnog sveta i potpuno ili delimično povlače se iz društva. Jasno je da u takvim okolnostima emotivni faktori pokazuju svoj veliki i svestran uticaj.

A nekada sve ove fakto­re i činioce nadjača razum, koji postoji u svakom od nas i koji nije satkan od eleme­nata društva niti je zaliven idejama članova zajednice u kojoj živimo. Tada se rađaju nove ideje koje imaju moć da društvo preusmere s jed­nog na drugi kolosek i da ga suštinski promene. Naravno, takve promene se ne doga­đaju preko noći; one zahte­vaju mukotrpan trud nekoli­ko generacija. Ta dominacija čistog razuma predstavlja najblistavije periode u živo­tu svakog društva. U takvim periodima postaje potpuno jasna činjenica da društvo nije „reka sudbine“ u kojoj članovi imaju pravo samo da zaplivaju i da se prepuste njenoj struji i tokovima, niti je pribor u rukama moćnih i imućnih koji nastoje da zlo­upotrebe čak i oskudne mogućnosti drugih pojedinaca kako bi postigli svoje ciljeve. Takvi periodi nam pokazuju da je društvo blagodat i da ga treba ceniti, koristiti nje­gove potencijale za raspo­delu pravde u životu, živeti zajedno s drugim ljudima i doprinositi što moralnijem i prosperitetnijem životu, ali ujedno i konstantno ukla­njati eventualne nedostatke i sve vreme ga usmerava­ti ka idealima na koje nam ukazuje čist razum. Čovek s takvim idealima nije „dete svog vremena koje pliva ni­zvodno“, već mornar koji će brod svog društva usmeriti ka najuzvišenijim ciljevima. A takvi periodi u istoriji mogu nastati bilo kada i bilo gde.

Dr Tehran Halilović

Talenat je posebno razvijena sposobnost pomoću koje brže i lakše stičemo veštine i uspeh na različi­tim poljima. Pitanje nejednakih talenata verovatno je jedno od prvih pitanja koje će ateista nametnuti kada dokazuje da je nemoguće da postoji mudro, sveznajuće i svemoguće biće koje je ure­dilo svet na najbolji mogući način. Problem nejednakih talenata kod ljudi povezuje se sa pitanjem božje pravde i Njegove svemoći. Da li je postojeći svet ono najbolje što je svemoguće, sveznajuće i pritom dobronamerno biće moglo da stvori? Ako jeste, zašto nisu svi ljudi obdareni jednakim i maksimalnim ta­lentima? Zašto nije svim lju­dima pružena jednaka šansa da uspeju u životu? Zar nismo svi mogli da imamo jednake telesne i psihičke sposobnosti koje i te kako utiču na sreću ili tugu u ži­votu? Navodeći ova pitanja, ateisti poručuju da je sasvim neprihvatljiva ideja da je ovaj svet najbolji mogući i time osporavaju verovanje u božje postojanje.

Osim ateistima, ovo pita­nje je zanimljivo i vernicima koji nisu sigurni na koji način treba da reše ovo pita­nje. U nastavku ćemo pita­nje nejednakih talenata više razmatrati sa ovog drugog aspekta, znači iz perspekti­ve osobe koja veruje u božje postojanje ali nije u stanju da objasni zašto svi ljudi ne­maju jednake maksimalne talente.

Zašto je neko pametan, jak i hrabar a neko drugi nije? Ako već mora da po­stoji razlika u talentima, zašto ja nisam prvi, najjači, najpametniji i najhrabriji? Zašto su neki ljudi toliko ne­talentovani i nesposobni da ne mogu sebi da obezbede ni najosnovnije životne potre­be? Zašto su neki ljudi fizič­ki nesposobni? Zašto su neki od njih rođeni u tom stanju? Ako ostanu bez adekvatnog odgovora koji je pre svega utemeljen na naučnim činje­nicama, ova pitanja mogu poslužiti ateistima kao dokaz za njihove tvrdnje. Ova pita­nja takođe mogu poljuljati vernikova ubeđenja u neka božja svojstva i imena kao što je Njegova pravda.

Oduvek mi se činilo da su neka objašnjenja u vezi sa životnim teškoćama i ogra­ničenjima koje čovek ima na putu sreće neprihvatlji­va. U stvari, mnoge analize u kojima obrazlažemo kako opterećujući uslovi života nisu u suprotnosti s bož­jom milošću i Njegovom svemoći samo brišu pitanje umesto da ga reše. Naravno da životne teškoće i ograni­čenja ne dokazuju da Bog ne postoji, ali odgovori koje da­jemo zašto one postoje nisu uvek dovoljno ubedljivi niti tačni. U daljem tekstu ćemo ponuditi drugačije rešenje za postavljena pitanja. Dakle, na kraju ostaje još uvek otvoreno pitanje: Zašto nisu svima jednake sposobnosti i da li je bilo moguće da svet bude drugačiji, izjednačen? Zbog nejednakih talenata i sposobnosti ne možemo svi da postignemo maksimalnu sreću, i to je ono što želimo da rešimo u nastavku – zašto nam nije pružena maksimalna prilika za postizanje sreće.

Da su po rođenju ostvare­ni svi naši snovi i da su po­stignuti svi ciljevi, ne bismo u njima uživali koliko smo zadovoljni kada ih ostvari­mo ili postignemo sopstve­nim trudom. Ovo je u stvari i smisao reda i redosleda u materijalnim radnjama: da svako postigne svoj cilj vo­deći se svojim trudom i spo­sobnostima. Osim toga, ni najidealniji uslovi života čo­veku ne bi mogli da osigura­ju najvažniji aspekt njegovog bića, a to je mentalni i psi­hički razvoj. Stoga nećemo ulaziti u detalje zašto talenti inače postoje. Oni postoje da bi ostvarenje čovekovih snova bilo što spektakularni­je. Talenti postoje da bi po­stignuta sreća bila blistavija i vrednija. Prihvatimo li da talenti postoje zato što uve­ćavaju vrednost postignute sreće i ostvarenih ciljeva, postavlja se pitanje zašto su talenti različiti. Ako već mo­ramo da se borimo za po­stizanje ciljeva kako bi nam oni bili vredniji i značajniji u životu, zašto nemamo svi jednake talente na tom putu?

Razlika u talentima, kako tvrde religijski filozofi, poti­če iz razlike u uzrocima koji formiraju ljudska bića i utiču na njihove živote. Razni fak­tori utiču na to da neko od rođenja bude hrabar, lep i inteligentan, a da neko drugi ne bude. Na mnoge od tih faktora sami ljudi nemaju ni najmanji uticaj. Naravno, čovek može da poboljša kva­litet svog života sopstvenim trudom. On donosi sve od­luke u svom životu svojom dobrom voljom. Talenti ne ugrožavaju slobodu čoveko­ve volje, niti usmeravaju dalji razvoj njegovog života ka određenim ciljevima. Jedini uticaj talenata jeste to što olakšavaju i ubrzavaju poslo­ve za koje je osoba nadarena.

Kako seješ, tako ćeš i da žanješ

Prema zakonu prirode, svi događaji, pa čak i oni „slučajni“, imaju uzrok. Šta će biti posledica nekog do­gađaja, u potpunosti zavisi od uzroka. Nemoguće je raz­dvojiti uzrok od posledice. Svaki uzrok ima određenu posledicu koja iz njega pro­izlazi. Uzrok daje posledici suštinu i čini je posebnom. Sve stvari i događaji u priro­di podređeni su ovom zako­nu, tj. zakonu uzročnosti, što znači da svaka posledica pre sebe ima konkretne uzroke koji su je načinili takvom kakva jeste. Kad bismo pože­leli da neke stvari ili neki do­gađaji budu drugačiji nego što jesu, trebalo bi da potiču od drugačijih uzroka. Jedan isti uzrok uvek izaziva istu posledicu.

S obzirom na izneto objašnjenje o odnosu između uzroka i posledice, postavlja se pitanje na koji način je određeno da nama pripadnu uzroci za ovaj talenat a ne za onaj. Prihvatićemo činjenicu da sva dešavanja slede opšte zakone prirode. Nisu svi mogli da imaju iste talente i jednake fizičke i psihičke sposobnosti zato što nisu svi ljudi imali iste uzroke. Rodi­telji koji nas rađaju, društvo u kojem živimo i rastemo, prirodni uslovi kojima smo podređeni i mnogi drugi faktori svakog pojedinca čine različitim od drugih ljudi. Svaka osoba ima za­sebnu priču za sebe. Svaki život je nova i jedinstvena prilika da se dođe do sreće.

Prema datom objašnje­nju, preostaje nam još jedno pitanje: zašto uzroci mog postojanja i uzroci mojih talenata nisu oni koji su ostvarili najbolje posledice? Zašto neko od rođenja ima probleme čak u telesnom razvoju, dok je neko drugi toliko talentovan da bez teškoće postiže većinu svojih zacrtanih ciljeva? Religijski filozofi dokazuju da je ovo pitanje zasnovano na pogrešnoj pretpostavci. Naime, red koji slede prirodna bića nije kao red na autobuskoj stanici ili red u prodavni­ci da možemo da menjamo mesta i da možemo na različite načine da odredimo ko će biti ispred ostalih. Da je red i redosled u prirodi takav proizvoljan red, bilo bi veoma teško objasniti zašto neko ima urođenu sposob­nost da obavlja poslove koje želi a neko drugi nema ni osnovne fizičke uslove za lagodan život. Objašnjenje da će nam nedostaci biti na­doknađeni u večnom životu bilo bi samo jedna uteha za teškoće s kojima se suočava­mo. U stvari, to bi bilo samo psihičko i utešno rešenje za nejednake talente.

Konačno i potpuno reše­nje ovog pitanja jeste u tome što je redosled između pri­rodnih bića, pa samim tim i uzroka i posledice, poput redosleda brojeva. Ono što jedan broj stavlja na određe­nu poziciju naspram drugih brojeva jeste sama njegova suština. Možemo menjati redosled ljudi koji stoje u redu za autobus, ali ne mo­žemo promeniti redosled samih brojeva. Ako broj 4 premestimo na nov polo­žaj između brojeva 5 i 7, on više neće ostati ono što je bio nego će postati nešto novo, postaće nov broj, biće broj 6. Kao između brojeva, tako i u odnosu između uzroka i posledice ne postoji moguć­nost menjanja posledice zato što svaka posledica potiče od jednog određenog uzro­ka. Ono što posledicu čini stvarnom i postojećom jeste jedinstveni uzrok koji ju je izazvao.

Talenti koje ljudi pose­duju nisu jednaki zato što nisu jednaki njihovi uzroci. Svakom čoveku je s obzirom na njegov položaj u univer­zumu i njegov odnos prema uzrocima pružena jedinstve­na prilika za sreću. Na kraju krajeva, ni pojam sreće nije svima isti. Svako od nas vidi svoju sreću u nekim poseb­nim ciljevima. Svako od nas polazi sa svoje specifične tačke u potragu za srećom. Ne može oprema za osvaja­nje vrha planine biti ista za dve osobe koje sa dve ekstre­mno različite strane prilaze vrhu. Svaki čovek ima svoj poseban put ka sreći zato što je početna tačka kod svako­ga stanje njegove jedinstvene duše. Kako možemo očeki­vati da svi imamo jednake talente a toliko je različitih staza uspeha?

Dr Muamer Halilović

U Isfahan sam dolazio još dok sam bio mlad, u nekoli­ko navrata. Ali kada se sabe­re sve ukupno, u tom gradu sam se zadržao samo desetak dana, ne više. Sabera sam poznavao još od studentskih dana. On je otac mog neka­dašnjeg dobrog prijatelja Saleha, koji je zbog bolesti pre­minuo pre nekoliko godina. Poslednji put sam ga video onda kada sam sa njegovim pokojnim sinom dolazio u Isfahan. Sećam se da je bio upečatljivo povučen, ali da je mudro posmatrao sve oko sebe. Dok je bio u našoj bli­zini, uvek sam imao osećaj da sve vreme pomno prati naše postupke i reči, i da ih sve detaljno analizira, što ne znači da je bio radoznao. Pogled mu je bio prodoran. Blagi prijatan osmeh nije skidao s lica. Bio je čovek srednje građe. Imao je gustu smeđu bradu. Svakih dva­desetak minuta iz džepa na košulji izvadio bi svoj mali zeleni češalj, pa bi očešljao bradu. Kosa mu je takođe bila uredna, iako se to nije toliko ni primećivalo jer ju je uglavnom prekrivao crnom pletenom kapom. Govorio je da ju je nabavio u Iraku, u Nedžefu, pa mu je zato bila posebno draga. Kada bi izla­zio iz kuće do svoje radnje ili bilo gde drugde, oblačio bi smeđi vuneni ogrtač, koji ga je u mojim očima činio veoma harizmatičnim. Nije mnogo pričao. Rečenice su mu bile kratke. Govorio je jezgrovito i odlučno, a nije bio sklon tome da ispituje o nečemu što bi se na bilo koji način povezivalo s privat­nim životima drugih ljudi. Mene, recimo, prvi put kada je video nije pitao ni odakle sam, ni kada sam se upoznao s njegovim sinom, ni šta stu­diram.

Živeli su u starom delu Is­fahana. Njihova kuća se na­lazila u isprepletanim soka­cima iza čuvene nekadašnje safavidske palate Ćehel-so­tun (četrdeset stubova). Sećam se da smo Saleh i ja nekoliko puta peške odlazili do te palate i pripremali se za ispite – nekoliko puta sam u Isfahan dolazio baš pre ispit­nih termina. Kuća im je bila prostrana, jednospratna, s malim dvorištem ograđe­nim glinenim zidom koji je sigurno imao preko stotinu godina. Saleh mi je pričao da je to njihova porodična kuća i da ju je kupio Saberov deda, a njega nikada nisu vi­deli ni Saleh ni Saber. Umro je još dok je Saberov otac bio dete. Isfahan me je zbog to­pline njihovog doma uvek podsećao na prijatan miris domaće persijske hrane, sveže skuvanog pirinča, do­maćeg slanog jogurta koji je Saber donosio iz obližnjeg sela koje je vrlo često pose­ćivao, šafrana, sočne salate i bogatog preliva od pilećeg mesa i nekih čudnih začina. Svi bismo sedeli za istom trpezom i zajedno ručali ili večerali.

Ugledao me je kada sam mu već bio prilično blizu. Prišao je i zagrlio me.

„Zdravo, sine“, bile su prve reči koje je izgovorio. „Donosiš mi lepa sećanja.“

„Zdravo, striče Sabere“, toplo sam mu uzvratio za­grljaj i pozdrav – iako ni ja više nisam bio mlad. „Ti se ne menjaš ni posle ovoliko burnih godina“, pokušao sam da započnem razgovor iako nisam ni očekivao da će s tihim Saberom biti opširni­jeg razgovora.

„Svi nosimo nešto iz prošlosti, sinko moj. Zato se i čini da ostajemo isti“, izgovorio je gledajući u avion koji je upravo tada sletao. Uzeo je moju torbu i krenuo ka au­tomobilu koji je bio parkiran na drugoj strani ulice.

Kada smo stigli do Sabe­rove kuće, shvatio sam da je ostao potpuno sam, da mu je supruga preminula nepu­nu godinu nakon Salehove smrti, a da mu ostala deca više ne žive u Isfahanu. Redovno ga posećuju, ali više ne žive u toj nekada njihovoj porodičnoj kući. Drugi sin, Salehov mlađi brat, sada radi na Univerzitetu u Tabrizu, a ćerka mu nakon udaje živi u Mašhadu. Saber je te noći o svom životu pričao kao da prepričava roman, smireno i sažeto.

Nakon što sam se rasko­motio i ostavio torbe u sobi koja je nekada pripadala po­kojnom Salehu, Saber me je pozvao na večeru. Nije bila neka bogata i raznobojna večera na koju me je još ranije navikla Salehova pokoj­na majka, ali pošto sam bio veoma gladan, dobro mi je došla. Saber je na glavnom istorijskom isfahanskom trgu Nakš-e đahan (Slika sveta) imao radnju u kojoj je svojeručno pravio i prodavao tradicionalno isfahansko bakreno posuđe u raznim boja­ma. Ali i povrh toga, na tr­pezi više nije bilo ni traga od tog veličanstvenog posuđa, a nekada ga je u njegovoj kući bilo napretek. Posle večere otišao sam na spavanje kako bih se odmorio od putova­nja. No, kada sam se u sobi spremao da legnem, u dvori­štu koje sam mogao da vidim s prozora ugledao sam Sabe­ra. U crnom dugom ogrtaču izlazio je iz kuće i tiho zatva­rao vrata. Verovatno je hteo da ne čujem da je izašao.

Pošto sam znao da se Saber znatno promenio nakon Salehove smrti, zabrinuo sam se da ga sećanja ne po­nesu i da ne učini neko ne­promišljeno delo zbog kojeg bih i ja morao da odgova­ram. Brzo sam se obukao i istrčao za njim. Ugledao sam ga na samom kraju so­kaka kako već skreće ulevo. Pošao sam za njim. Prišao sam toliko da me ne primeti, ali da ga ne izgubim iz vida u malim sokacima u njihovom naselju. Prošao je nekoliko uličica i stigao do visokih bedema palate Ćehel-sotun. Malom tamnom ulicom iza te muzejske palate kretao se otežanim koracima. U svakom njegovom koraku primećivao sam veliku tuga koju je sve vreme nosio sa sobom, u svom srcu. Stigao je do male trošne kuće. Po­kucao je na vrata. Vrata je otvorio dečak – rekao bih da je imao između 10 i 15 godi­na – i Saber je ušao. Delova­lo mi je da se Saber i dečak odranije poznaju.

Dr Seid Halilović

„Odričući se svog tela i ostavljajući ga po strani, ja bih se često osamio sa svojom dušom. Bio bih tada poput osobe koja se oslobo­dila svog tela, koja je ukloni­la prirodne zastore, te koja se odrekla materije. Bio bih unesen u svoju bit i izvučen iz drugih stvari. Tada bih video u svojoj duši divotu, veličanstvo, sjaj i lepote čud­novate i prefinjene i ostajao bih zapanjen. Saznao bih da sam jedan deo najuzvišeni­jeg, plemenitog sveta.“

Ovako jedan od naj­slavnijih islamskih filozofa Suhravardi prepričava bri­ljantno Platonovo duhovno iskustvo. Suhravardi je živeo u drugoj polovini XII veka i za samo trideset šest godina, koliko je trajao njegov fizič­ki život, napisao je nekoliko sjajnih filozofskih dela i brojne mističke i simboličke poslanice na arapskom i persijskom jeziku. U istoriji naučnih disciplina u islamu ostao je upamćen po tome što je utemeljio novu islam­sku filozofsku školu, u kojoj se središnji značaj pridaje – svetlosti.

Zapravo, Suhravardi se opredelio za to da prvo pita­nje u njegovoj filozofiji bude pitanje duše. Ono što njega posebno interesuje jeste kako duša saznaje o sebi i šta su rezultati tog samosaznanja. Ovde je korisno primetiti da svaka filozofska škola ima svoje precizno polazište i na osnovu toga moguće je čak predvideti sudbinu i tok te škole. Polazna tačka Suhravardijeve filozofije jeste duša.

U toj početnoj studiji naš slavni filozof objašnjava da saznanjem o sebi duša u stvari dolazi do saznanja da je ona od svetla, to jest da ima svetlosni identitet. Na tragu tog zaključka, Suhravardi počinje da razmišlja i o višim istinama u univer­zumu koje nadilaze stepen čovekove duše. Napokon, on će shvatiti da sve one tako­đe imaju svetlosni identitet. Dakle, on je u svojoj filozofskoj školi izabrao možda najbolju početnu tačku. Jer, u toj tački susreću se pita­nja o duši, o univerzumu i o samom saznanju. Sve je upra­vo tu na neki način ispreple­teno.

No, ako je duša svetlosna realnost, to znači da ona nikada sebi ne može ostati skrivena. Ona sebe nepo­sredno poznaje i vidi. Kao što ni svetlost nikada ne može biti u tmini. Jer sve­tlost je uvek po sebi osvetlje­na i jasna, to jest nemoguće je da bude zamračena.

Ali, gle čuda, ista ta sve­tlosna duša sada zapada u tminu i ostaje zarobljena u materijalnom svetu. Suhra­vardi u svojoj filozofiji po­učava kako duša opet može izaći iz tamnice i osloboditi se svega što je opterećuje i uznemirava. On objašnjava da se ona mora posvetiti du­hovnim vežbama i stremiti – istinskoj ljubavi. Samo u tom slučaju ona će se otrgnuti iz okova materijalnog sveta i vinuti se u višnje svetove svetlosti. Tada ona napokon biva obasjana svetlošću istinskih i unutrašnjih saznanja.

Suhravardi je o ovom za­tvoreniku u tamnici našeg tela napisao i jednu prediv­nu simboličku poslanicu čiji naziv u prevodu glasi Priča o zapadnom otuđenju. I zaista, ovaj naziv je neizmerno pre­finjen i inspirativan, a sama poslanica smatra se jednim od najbriljantnijih dela mu­slimanskih pisaca o „psiho­logiji svetlosti“. Jer, ne zabo­ravimo – duša je svetlost. Ali svetlost koja se rađa na isto­ku univerzuma i onda zalazi i pada u zapadne krajolike. Na zapadu postojanja ona ostaje zatočena, otuđena i prognana. A u čemu je rešenje i na koji način se duša može izbaviti iz zapadnog prognanstva i okrenuti se istoku i svojoj istinskoj do­movini? Već spomenusmo da Suhravardi u odgovoru na ta pitanja piše o duhov­nim vežbama, o čežnji, o lju­bavi i o prispeću svetlosti.

Veliki filozof iz Suhra­varda govori i o dušinoj iskonskoj domovini. Prema njegovom mišljenju, čovekova domovina ne mogu biti Damask, Bagdad niti bilo koje drugo mesto na ovom materijalnom svetu. Jer, on nas podseća da je verovesnik Muhamed jed­nom prilikom kazao: „Ljubav prema ovom svetu jeste osnova svih grešaka.“ A s druge strane, verovesnik je, kako dodaje Suhravardi, govorio: „Ljubav prema do­movini jeste znak vere.“ Gde je onda naša domovina ako to nisu ovi krajolici u svetu prirode? Suhravardi odgo­vara da je to ona domovina o kojoj u Kuranu iščitavamo: „O, dušo smirena, vrati se ka Gospodaru svom zadovolj­na, uzadovoljena [pri Bogu]“ (Kuran LXXXIX: 27–28). Naime, čovek je došao iz uzvišenih svetova, njima pripada i oni su njegova prva i prava domovina. Tamo je on bio i njegov osnovni cilj mora biti da se tamo i vrati. Da se vine u nebesa čisto­te svoje duše. Suhravardi odlično primećuje da se u spomenutoj kuranskoj po­ruci kaže vrati se, a vratiti se može samo negde gde smo ranije već bili. On piše da nekome ko nikada nije bio u Egiptu ne možemo kazati: „Vrati se u Egipat.“ Nesum­njivo, pogrešno bi bilo ako bismo čoveka i čovekovu dušu bilo kako povezivali s drugačijim domovinama i s fizičkim svetom. Jer, duša u fizičkom svetu nije slobod­na. Ona ovde oseća tegobu i bol i nipošto ne uživa. Osim ako nismo opijeni svetom prirode. A ako jesmo, onda nemojmo očekivati da ćemo osetiti slast ni kada su po­sredi višnja duhovna stanja i saznanja.

Suhravardi u jednoj po­slanici poručuje: „Ako ne budemo uživali u intelektu­alnom svetu i ako ne bude­mo osećali bol zbog nemo­ralnosti i neznanja, to će biti zbog toga što je opijenost svetom prirode dominantna u nama i što smo zaokuplje­ni nečim drugim, a ne svojim svetom. No, kada nestanu te zaokupljenosti, osoba koja poseduje savršenstvo osetiće beskonačni užitak neposrednim sagledanjem Nužnoga bića, najuzvišenijeg sveta i čuda sveta svetlosti. Ona će večno ostati u tom užitku ’na mestu istine, kod Vla­dara svemoćnoga’ [Kuran LIV: 55], i postati intelekt svetlosni iz grupe arhanđe­la bliskih. Nikada se neće prisetiti ove zemlje nečiste i biće je sramota da je pogle­da. ’I kad tamo pogledaš, ugledaš blagodat i carstvo golemo’ [Kuran LXXVI: 20]. A Bog uzvišeni će joj od sve­tlosti svoga veličanstva dati duhovne napitke, kao što je rekao: ’[…] i daće im Gos­podar njihov da piju čisto piće’ [Kuran LXXVI: 21]. Ova grupa će se osloboditi od smrti i od fizičkih zao­kupljenosti, izaći iz tmina i prispeti do izvora života i mora istinske duhovne sve­tlosti…“

Dr Tehran Halilović

Sportisti, političari i osta­le javne ličnosti pojavljuju se toliko često u raznim me­dijima da veliki broj ljudi zna najdetaljnije podatke o njima i o njihovom životu. Živimo u svetu u kojem je toliko olakšan pristup in­formacijama da je nekada nemoguće da ih ignorišemo. Nismo svesni količine infor­macija koje dobijemo dnev­no niti koliko njih usvojimo i primenimo. Mnoge od tih izvora informacija i ne pri­mećujemo. Toliko puta smo ih videli da njihove poruke uzimamo zdravo za gotovo. Zabrinjavajuća je činjenica da potpuno nesvesno menja­mo život u skladu sa nekim od tih neprimetnih informa­cija o kojima ne dolazimo u priliku ni da razmislimo.

Naravno, javne ličnosti su zaslužile da budu u centru pažnje zato što su značaj­nim odricanjima ceo svoj život posvetile konkretnom profesionalnom cilju. Neza­hvalno je da očekujemo da se u društvu na isti način predstavljaju ljudi koji su uložili veliki trud da bi sti­gli do željenog cilja i oni koji su izabrali lagodan život bez odricanja. Upravo zbog takvog načina života i zbog stremljenja ka uspehu, fud­balske ili filmske zvezde su poštovane od strane velikog broja njihovih ljubitelja. Da se priča završava na poštova­nju i podršci, odnos između zvezda i njihovih fanova ne bi bio predmet daljih kul­turoloških i saznajnih analiza. Međutim, kada vidimo da sve više mladih članova društva imitira i sledi naj­sitnije modne detalje svojih omiljenih junaka, postavlja se pitanje da li je takvo po­našanje prihvatljivo i oprav­dano. Da li je ono opravdano kada klinci počnu i da oponašaju svoje zvezde, da veru­ju u iste ideje i imaju sličan životni stil?

Ovim tekstom ne bih ponavljao zastarelu priču i ne bih zauzimao izbledeli stav da sve što mladi rade mora biti pogrešno. Nasuprot tome, naučno je doka­zano da je izuzetno korisno da svako pronađe uspešne ličnosti koje će mu služiti kao inspiracija u životu, kao dokaz da je uspeh moguć. Što je odabrana ličnost bliža našem psihičkom i men­talnom stanju, izvesniji je uspeh koji ćemo postići sle­đenjem te ličnosti. U stva­ri, uticaj slavnih ličnosti na svoje ljubitelje ne možemo analizirati samo iz perspek­tive koristi. Korisno ili be­skorisno, činjenica je da slavne ličnosti utiču na jav­nost. Njihov uticaj više nije pitanje koristi za njihove lju­bitelje već pitanje nužnosti. Suvišno je govoriti o tome da sleđenje uspešnih ljudi ima pozitivan uticaj na kvalitet života kada je u njihovom slučaju reč o definitivnom uticaju koji nekada može da se otme kontroli. Da nije tog opšteprihvaćenog utica­ja, zašto bi svetske brendove najobičnijih prehrambenih ili konfekcijskih proizvoda reklamirale popularne javne ličnosti? Zato što je njihov uticaj neprikosnoven.

Iz ovog ugla, postavlja se ozbiljno pitanje koliko je mudro prepustiti se ovom prirodnom uticaju koji iz različitih razloga postaje sve češći. Naravno da ne postoji nikakav problem u tome da ljubitelji fudbala kupuju iste „grickalice” koje kupuje njiho­va omiljena zvezda. Prirod­no je takođe to da biznisme­ni koriste društveni uticaj javnih ličnosti, na obostranu finansijsku i društvenu korist, kako bi stekli što veću materijalnu dobit. Ono što nije prirodno i nikada neće postati, ma koliko bilo popularno, jeste to da jedna ličnost postane idol drugim ljudima, svojim ljubiteljima i fanovima, u svim segmen­tima njihovog života. To je apsolutno neprihvatljivo. Ja kao ljubitelj jednog sport­skog kluba mogu da volim jedan određen proizvod zato što se s njim slikala moja omiljena zvezda, ali to ne dokazuje da proizvod koji je on držao u svojim rukama jeste najbolji i najvredniji proizvod.

U slučaju „grickalica” možda niko i ne pomisli da je najbolje ono što je moj omiljeni fudbaler reklami­rao, ali u drugim slučajevi­ma vrlo je verovatno da tako nešto postane ozbiljno uve­renje. Na kraju krajeva, nije toliko značajno da razmatramo kakvu predstavu ljubite­lji jedne zvezde stiču o ovoj ili onoj hrani. Postoje mnogo važnije i značajnije teme koje, kao „grickalice” ili ručne satove, ovaj put potpuno ne­primetno, reklamiraju naše zvezde a mi ih usvajamo. O tim stvarima i temama i te kako treba da razmišljamo da li one mogu biti prihvat­ljive samo zato što ih rekla­mira jedna sportska, filmska ili muzička zvezda. Koje su to važne teme? To su pitanja smisla života, životnog stila, kao i pitanja životnih i mo­ralnih vrednosti.

Kada sledimo svoju omi­ljenu zvezdu, treba da obra­timo pažnju na to da slavne ličnosti nisu savršene u svim aspektima. Ako nije važno hoćemo li kupiti prehram­beni proizvod s kojim se slikala naša zvezda držeći ga u rukama, jeste od izuzet­nog značaja da li ćemo tako olako primenjivati sve vred­nosti koje eventualno ista ta ličnost promoviše u svojim govorima. Možda, odnosno vrlo verovatno, naš heroj ne može da proceni vrednost životnih pitanja podjednako dobro kao što šutira fudbal­sku loptu.

Važno je da napomene­mo da ne poričemo činje­nicu da neki fudbaleri vrlo dobro poznaju moralne i životne vrednosti. U stva­ri, želimo da istaknemo da postoji mnogo pozitivnog u ponašanju i govoru slavnih ličnosti iz čega bismo mogli mnogo da naučimo. Pozitiv­na energija koju šalju svojim ljubiteljima, poštovanje koje izražavaju prema njima i mnogi drugi poučni gestovi poznatih ličnosti mogu biti uzor. Ali, pored toga, postoji i druga strana njihovog ponašanja koja nije uvek pozi­tivna i poučna. Neke slavne ličnosti mogu nekim svo­jim gestovima negativno da utiču na ljude koji ne analizi­raju ono što vide. Arogantni sportisti, narcisoidni glum­ci i ostali poznati koji stiču slavu izbezumljenim ponašanjem samo da bi je stekli, podjednako utiču na svoje ljubitelje kao i sve druge slavne ličnosti.

Do koje granice sme da ide sleđenje slavnih ličnosti? Nije zamišljeno da u ovom tekstu ponudimo odgovor na postavljeno pitanje. Ovo pitanje, samo po sebi, zna­čajan je odgovor. U sleđenju slavnih ličnosti postoji gra­nica. Granica koja sprečava ljubitelje sportskih i drugih poznatih ličnosti da slepo slede sve postupke i misli jedne osobe a da ne razmisle o njihovom značenju. Grani­ca koja pravi razliku između idola i uzora. Sleđenje slav­nih ličnosti pozitivno je i korisno sve dok ta ličnost ne postane naš idol. Najzanimljivije je to što mladi ljudi koji imaju svoje idole i slepo ih slede obično i ne razmišljaju o onom pozitivnom što potiče od njihovih he­roja. Nije teško prepoznati mlade ljude koji su izgubili sebe i svoj život u prona­laženju i oponašanju tuđih života. To nije korisno i poučno sleđenje. Slavne ličnosti sledimo uz razmišljanje da bismo ubrzali put kojim su oni prošli i da bismo posti­gli sličan ili veći uspeh, a ne da bismo ostali običan i neuspešan sledbenik koji pravi iste greške i besmislice i misli da je uspeo u životu zato što liči na nekog poznatog.

Dr Seid Halilović

Nakon pokajanja, duhov­ni putnik donosi čvrstu od­luku da će trajno poštovati ono na šta se tim pokajanjem obavezao. Tada on prelazi na viši stepen puta duše, a to je stepen duhovnog obračuna­vanja. Ka tome moraju ići, prema Kuranu, svi vernici i zato se oni pozivaju da budu bogobojazni i da svako od njih gleda šta je spremio za sutra (Kuran LIX: 18). A ono što spremamo za sutra jesu naša dela. To znači da svako mora izračunati da li više čini dobra ili loša dela. Pa ukoliko su mu loša dela dominantna, tada samo bo­gobojaznošću može popravi­ti svoje duhovno stanje.

Duhovno obračunavanje ima tri temelja:

1. Potrebno je da putnik uporedi koliko su raspro­stranjene božje blagodati i koliko je on bio nezahvalan čineći brojna duhovna zlodela. Zapravo, on će izračunati koliko je bilo bolje da je umesto toga činio dobra dela i tako praktično pokazao da ceni sve mnogobrojne bla­godati u svom životu. Međutim, takvo poređenje teško će uspeti da napravi neko ko ne poseduje tri sledeće sposobnosti:

a. Mora se za to imati svetlost saznanja jer, ako se čovek ne osloni na zdrav razum i na znanje, neće moći da izvuče pouke iz bilo kakvog duhovnog obračuna­vanja.

b. Nužno je takođe vero­vati u to da samostalno ne možemo biti uzrok dobrih dela. Dobra dela iskreno ćemo činiti samo u okrilju božje pomoći i milosti. Jer, ljudska duša je po pri­rodi sklona zlu, osim one kojoj se Bog smiluje (videti: Kuran XII: 53). Zbog takvog uverenja, lakše se može biti odlučan u tome da se traže i pronađu poroci svoje duše. U protivnom, ako bude­mo mislili da smo mi izvor dobrih dela, izuzetno ćemo teško uvideti svoje duhovne nedostatke. Naravno, verovanje u to da dobra dela ne činimo mi sami već da ih do­bijamo kao božji dar nipošto ne može negativno uticati na naše samopouzdanje. Šta­više, naše samopouzdanje tada će biti jače jer ćemo biti sigurni da stremimo sveto­vima nebeskih tajni i da nas vidljivo karakteriše duhovna odlučnost.

c. Duhovni putnik mora napraviti jasnu razliku izme­đu istinskih blagodati i onih blagodati koje zapravo pred­stavljaju iskušenje za njega i mogući uzrok njegovog duhovnog pada. Čak najuzvišenije blagodati mogu nekada čoveka postepeno voditi u potpuni sunovrat. Ako, primera radi, jedan mistik dobije moć višnjih otkrovenja i tada pomisli za sebe da je bolji i čistiji od drugih, upravo to otkrovenje biće uzrok njegove duhovne obmane i poraza. Zato svako treba jasno da obračuna koje blagodati jesu istinski božji dar koji nas uzdiže ka Bogu i odvaja od svega drugog, a koje blagodati nas otuđuju od Boga i bivaju povod da se okrenemo ka drugima, a ne ka Njemu.

2. Drugi temelj duhovnog obračunavanja ogleda se u tome da se napravi razlika između onoga što nam Bog određuje i onoga što je naše i od nas. Naime, pri tom obračunavanju shvatićemo da obaveze koje nam Bog određuje jesu izraz njegove milosti, kao što će i uspešno obavljanje tih obaveza biti posledica božje pomoći. A onda ćemo se upitati da li onim što je naše i od nas uopšte zaslužujemo nagradu od Boga. Odgovor je odri­čan. Svojim delima uopšte ne možemo zaslužiti nika­kvu nagradu jer svako novo delo kojim ispunjavamo obaveze prema Bogu jeste nova blagodat i nova božja pomoć. Bez božje pomoći sami ne bismo imali snagu da se praktično ili rečima zahvalimo zbog svih božjih darova koji nas okružuju. Stoga, duhovni putnik nikada sebe ne smatra samostal­nim, niti pomišlja da je nešto sam uradio i da je zato sam zaslužio nagradu.

S druge strane, ukoliko smo počinili greh i prekršili obaveze prema Bogu, za to ćemo sami biti krivi. To du­hovno zlodelo biće naše i od nas. Ne možemo se pravda­ti ni time da je bilo suđeno da počinimo greh. Sudbina koju nam je Bog odredio ovde neće biti opravdanje, već dokaz protiv nas. Jer mi sami, svojim odlukama, kro­jimo svoju sudbinu.

Prema tome, možemo zaključiti da će biti potpu­no pogrešno ako neko bude računao da je, primera radi, počinio jedan greh i deset dobrih dela te da zbog toga ipak zaslužuje nagradu. Ne. U tom obračunu, kao što rekosmo, najpre treba raz­dvojiti ono što je od Boga i ono što je naše. Greh jeste naš. Ali dobro delo nije naša zasluga, već je pomoć i dar od Boga. Ako smo počinili deset dobrih dela, to znači da nam je Bog desetostru­ko pomogao, pa u toj meri moramo pokazati i svoju za­hvalnost.

3. Napokon, prilikom duhovnog obračunavanja moramo biti svesni sledećih istina:

a. Svako naše dobro delo kojim budemo zadovolj­ni – obračunaće se protiv nas. Drugim rečima, ako budemo zadovoljni što smo učinili dobro delo i što smo postupili po božjoj naredbi, tada ćemo možda pomisliti da smo ispunili svoju oba­vezu prema Bogu. Odnosno, osetićemo da možemo biti zadovoljni sobom. Među­tim, upravo u tome se krije velika duhovna opasnost jer tako počinjemo da gledamo sebe i da budemo zadovoljni sobom. A jasno je da glav­ni cilj na putu sticanja bož­jeg zadovoljstva jeste to da ne vidimo sebe. Osim toga, kako mi dobrim delom možemo ispuniti svoju obavezu prema Bogu kada sámo to dobro delo ilustruje novu božju pomoć i našu novu obavezu prema Bogu?

b. Svaki tuđi greh zbog kog ponizimo nekoga – obračunaće se kao naš greh. Naravno, greh se mora pre­zirati, međutim, ovde je reč o tome da se ističe kako su drugi grešni. Samim tim poručuje se da smo mi čisti i daleko od tog greha, te da možemo biti zadovolj­ni sobom. Čudimo se kako drugi čine greh i pomišlja­mo da smo mi mnogo bolji. Zato će naš greh biti čak veći od greha koji su drugi po­činili. Zapravo, njihov greh vraća se nama – u znatno većoj meri. I zato će njihov greh Bog možda oprostiti, ali zbog svog greha mi ćemo biti pitani.

Spomenutih temelja du­hovnog obračunavanja treba se tačno pridržavati jer su oni na neki način vaga ume­renosti na putu duše. U pro­tivnom, putnik će izgubiti dosta dragocenog vremena na ispravno prepoznavanje i vrednovanje svih eleme­nata o kojima smo govorili. Istovremeno, putnik ne sme dopustiti ni to da ga proces duhovnog obračunavanja mnogo optereti, te da mu se oduzmu snaga i slast daljeg duhovnog napretka.

Dr Tehran Halilović

Jednostavnim objašnjenjem ne menjamo prirodu ideje koju predstavljamo. Očigledno je da filozofske ili fizičke apstraktne ideje ni u najjednostavnijem obliku neće biti podjednako shvatljive kao i recimo biološke teorije koje nisu apstraktne u toj meri. Ono što govornik posti­že jednostavnim obrazlaganjem jeste to što će širi krug sagovornika moći da razume poruku koju on prenosi. Oni će razumeti isto ono što razume naučnik, ali, naravno, ne toliko detaljno i ne podjednako argumentovano kao što on ra­zume. Iako svi odlično znamo da svakodnevno održavanje higijene pozitivno utiče na čoveko­vo zdravlje, samo stručnjaci medicinskih nauka mogu detaljno i argumentovano tu činjenicu i da objasne. Dakle, oni mogu da objasne zašto je tako jer su prethodno dobro razumeli odnos higijene i zdravlja, a mi samo znamo da je tako.

Veoma je veliki izazov da očuvamo zlatnu sredinu između stručnosti i jednostavnosti kada iznosimo komplikovane ideje širem krugu za­interesovanih ljudi. Ova misija postaje mnogo­struko teža kada govorimo o pitanjima o kojima svako sebi daje pravo da iznese stručno mišlje­nje. Ljudi koji su svojim nestručnim mišljenjima stvorili odbojnost prema svim jednostavno izne­senim mišljenjima aktivni su u skoro svim popu­larnim oblastima, kao što su politika, ekonomija, kultura, sport, zdravstvo itd. Upravo zbog neod­govornog ponašanja nestručnih osoba, pojedno­stavljeno obrazlaganje činjenica poistovećuje se sa nepoznavanjem materije, čak i ako na jedno­stavan način svoju ideju iznosi vrhunski naučnik iz te oblasti.

Religijska pitanja koja se tiču duhovnih i on­toloških vrednosti na poseban način spadaju u grupu popularnih tema za nestručne ljude. Ra­zlog je to što za razliku od politike, profesional­nog sporta i ostalih primamljivih tema za tako­zvane „stručnjake“, religija po svojoj prirodi nije određena za ograničen broj ljudi. Samim time, stručnjacima koji se bave religijskim naukama mnogostruko je teže da naprave jasnu razliku između svojih pojednostavljenih obrazlaganja i nestručnih i neargumentovanih izjava drugih ljudi.

Iz perspektive zainteresovanog sagovorni­ka koji ne poznaje detaljno naučna pitanja, ek­spertska mišljenja i nestručne izjave ne razlikuju se u svojoj suštini. Da ne znaju čije su teorije, za­interesovanim srednjoškolcima izgledale bi sa­svim podjednako originalne i pojednostavljene Ajnštajnove ideje i nestručna mišljenja jer ni u jednom niti u drugom ne postoje teško razumlji­vi naučni argumenti. U Ajnštajnovim idejama oni su izostavljeni zarad jednostavnosti, dok u drugom, nestručnom mišljenju, naučni argumen­ti uopšte ne postoje.

Uprkos verovatnoj mogućnosti da pojedno­stavljeno naučno mišljenje bude poistovećeno sa nestručnim i neargumentovanim tvrdnjama, posebno od strane onih koji ne mogu da pojed­nostave svoja mišljenja, približavanje naučnih rezultata što širem krugu zainteresovanih ljudi osim što je naučni izazov, jeste i obaveza. U stva­ri, naučne ideje su nerazumljive za većinu ljudi zato što su generalne i uzvišene. Nije tačno da su naučni rezultati vredni zbog toga što su dostu­pni samo određenim stručnim ljudima. Pojednostavljanjem naučnih rezultata ne umanjujemo njihovu vrednost. Naprotiv, naučni rezultati koje možemo pojednostaviti zapravo jesu oni rezul­tati koji su najutemeljeniji i najgeneralniji. Samo čvrsto utemeljene naučne teorije možemo pred­staviti do najopipljivijih životnih primera jer tek kada dobro razumeš nešto, možeš to i da obja­sniš jednostavno i razumljivo.

Mr Ivan Ejub Kostić

Stanje na Iberijskom po­luostrvu za vreme vladavine Vizigota u 7. veku bilo je krajnje haotično i konfuzno, naročito tokom perioda čuvenog vizigotskog kra­lja Roderika. Visoki uticaj sveštenika, unutrašnje razmirice na dvoru i ljubomo­ra, nezadovoljstvo naroda zbog teških uslova života i beskrupulozno proganjanje Jevreja, samo su neki od ra­zloga pada Vizigotske kralje­vine. Zbog ovakvog stanja u kraljevstvu, mnogi stanov­nici Iberijskog poluostrva doživeli su prodor muslimana s afričkog kontinenta kao spas. Pre svih Jevreji, koji su za vreme gotskog kralja Sisebuta primoravani da se pokrste ili, ako to nisu žele­li, bivali su brutalno fizički kažnjavani, a imovina im je oduzimana. Najveći masakr nad Jevrejima dogodio se 694. godine, malo pre pro­dora Omajadskog halifata, kada su Jevreji s Iberijskog poluostrva uz pomoć je­vrejskih Berbera s područja Severne Afrike organizovali neuspelu pobunu protiv op­sesivnih mera koje su dugi niz godina trpeli. Nakon mu­slimanskog osvajanja 711. godine, Španija postaje deo Omajadskog halifata, koji je u to doba zauzimao prostor od današnjeg Maroka na za­padu do delova Avganistana i Pakistana na istoku. Nakon 756. godine, emirat na Ibe­rijskom poluostrvu postaje defakto nezavisan od halifa­ta na istoku kada je dinastija Abasida u krvi zbacila Oma­jadsku, a jedini preživeli po­tomak porodice Omajada Abdul Rahman I uspeo da izbegne egzekuciju Abasi­da prebegavši na teritoriju Iberijskog poluostrva gde je uspostavio svoju vladavinu. Abdul Rahman III, potomak Abdul Rahmana I, proglasi­će 929. godine nezavisnost Andaluskog emirata od Abasidskog halifata na istoku i javno će je ozvaničiti progla­šenjem nezavisnog halifata na području Andaluzije, što je ujedno značilo da „Kuća islama” nije više bila u ru­kama jedne dinastije. Abdul Rahman je po osnivanju emirata prestonicu ustano­vio u Kordobi, odakle će on i njegovi naslednici vladati sve do 1031. godine nakon čega će se država rasparčati na manje države. Početkom 12. veka, muslimani će izgu­biti značajan deo teritorija, a svoju prestonicu će iz Kor­dobe premestiti u Granadu gde će ostati sve do njihove konačne predaje u januaru 1492. godine.

Stanovništvo koje je na­seljavalo prostor Iberijskog poluostrva bilo je izrazito raznoliko, što je doprinelo uspešnom razvijanju nadet­ničkog i višedimenzionalnog društvenog poretka i univerzalnog kulturnog izraza. Zbog zategnutih odnosa emirata u Kordobi s Abasid­skim halifatom, Abdul Rah­man I ostvario je intenzivne veze s hrišćanskim kraljevinama na severu, kao i sa Vizantijom, što je kao rezultat dalo značajnu kulturnu sa­radnju i razmenu u određenim segmentima kulturnog stvaralaštva između hrišćan­ske i islamske civilizacije. Takođe, unutrašnja kultur­na i socijalna politika Abdul Rahmana zasnivala se na visokom etičkom i moralnom svetonazoru i na ideji da emirat može uspešno da se razvija jedino s inkluzijom različitog etničkog stanov­ništva na teritoriji emirata. Zbog dijametralno suprotne unutrašnje politike u odno­su na pređašnje vladare koji su vladali na Iberijskom po­luostrvu, Jevreji i hrišćani su većinski bili veoma blagona­kloni prema novim vladari­ma. Naročito Jevreji. Nakon poraza Vizigota, Jevreji su u emiratu dobili brojna prava, poput: veronauke u školama za jevrejsku decu, mogućno­sti da se zaposle na dvoru i u državnim upravama, dok je čuvena sinagoga u Toledu sve vreme tokom islamske vladavine bila u funkciji. Zbog izrazito dobrog po­ložaja u kome su se nalazili Jevreji u Andaluziji, mnogi Jevreji s prostora današnjeg Iraka i Severne Afrike kao i iz drugih delova Evrope dolazili su da nastanjuju andaluske gradove: Kordo­bu, Malagu i Granadu. U to doba broj Jevreja koji su ži­veli u Andaluziji premašivao je broj u bilo kom drugom podneblju na svetu. Odličan primer za to koliko su Jevreji bili ne samo inkorporirani u društvo već i koliko su svo­jim znanjem i duhom dopri­neli halifatu, jeste renomira­ni lekar Hasdai ibn Šaprut koji je u vreme vladavine Abdul Rahmana III prvo obavljao posao sudskog ve­štaka, zatim dvorskog blagaj­nika, da bi na kraju karijeru završio kao vezir za spoljnu politiku i kao osoba od naj­većeg halifinog poverenja. Bio je čuven po izvanred­nom poznavanju arapskog jezika, po izuzetnoj retorici i prevodu s grčkog na arapski jezik čuvenog dela iz oblasti botanike Dioscorides. Nje­govo učešće u vlasti halifata nije nimalo smanjilo njegov ugled u jevrejskoj zajednici, već nasuprot, smatrali su ga za svog „princa“. Svojim pri­merom podstakao je mnoge Jevreje da se dosele u Andaluziju. Među onima koji su krenuli putem Andaluzije s prostora današnjeg Iraka jesu i oni Jevreji koji su otvo­rili čuvenu školu Talmuda u Kordobi koja je dostigla nivo poznatih talmudskih škola iz Mesopotamije. Tokom po­stojanja halifata na prostoru Andaluzije, pored Hasdaija ibn Šapruta i mnogi drugi Je­vreji imali su značajnu ulogu i doprinos u životu halifata. Među njima je svakako ču­veni filozof i lekar Mozes Majmonid iz Kordobe, autor čuvenog četrnaestotomnog dela Mishneh Tora. Majmo­nid je zbog raspada halifata u Andaluziji bio prisiljen da utočište pronađe u Kairu, gde je vremenom zauzeo značajnu poziciju na dvoru Salaha el-Dina, na Zapa­du čuvenijeg pod imenom Saladin.

Isto kao i Jevreji i hrišćani su u velikoj meri pozdravlja­li vladavinu emirata uprkos činjenici da su franački i got­ski vladari bili hrišćani. Pro­tokom vremena veliki broj hrišćana je dobrovoljno prelazio u islam, što je često u velikoj meri štetilo ekonom­skim aspektima emirata. Jer, dok su hrišćani ostajali u svojoj veri, bili su obavezni da plaćaju džiziju, koja je bila značajan izvor novca za emirat. Nakon konverzije u islam, bivši hrišćani nisu više imali tu obavezu i emirat je ostajao bez prihoda. S druge strane, hrišćani koji su ostali verni hrišćanstvu vremenom su prihvatali manire, običaje i jezik muslimanskih vladara. Ovi hrišćani su se do te mere identifikovali s arap­skim jezikom i kulturom da ih je bilo veoma teško razli­kovati od samih Arapa, zbog čega su dobili naziv Mozarabi, što je u prevodu značilo „arabizovani“. Mozarabe su, zbog identifikovanja s Ara­pima i njihovom kulturom i jezikom, često oštro kritiko­vali radikalni hrišćanski zilo­ti koji su čvrsto ostajali verni hrišćanstvu. Ziloti su svojim javnim vređanjem verovesnika Muhameda i opstrui­sanjem islamskih molitvi u džamijama zloupotreblja­vali visoki stepen slobode govora koja je bila prisut­na u halifatu. Neprekidnim pokušajima da destabilizuju društveni sklad, ziloti su, na­žalost, često doprinosili da se ostali pripadnici društva sumnjičavo odnose prema Mozarabima iako su oni bili lojalni društvu i društvenim vrednostima halifata uprkos činjenici da su ostali verni hrišćanskoj veri. Hrišćani koji su prešli u islam u ha­lifatu su bili nazivani musa­lima ili muvaladun, zavisno od toga kada su prihvati­li islam, i bili su jedan od najznačajnijih društvenih faktora, naročito u trgovini. Pogotovu od vremena vla­davine Hakima I, hrišćani koji su prešli u islam bili su veoma inkorporirani u dr­žavnu administraciju gde su imali značajne položaje. Od vremena Hakima I, dolazi i do visokog stepena mešanja stanovništva putem međuet­ničkih brakova između novih muslimana i Arapa, tako da je bilo veoma uobičajeno da se na nekom visokom mestu u društvenoj hijerarhiji nalaze Berberi, crnci ili Sloveni, koji su najčešće pristigli na Iberij­sko poluostrvo putem trgovi­ne robljem. Za vreme Haki­ma I, guverner Toleda bio je Amrus, konvertit iz Hueska, dok je Abdul Rahman III želeo da dodeli najznačajnije mesto vrhovnog sudije Kor­dobe konvertitu čiji su rodi­telji bili još uvek hrišćani, što je izazvalo burnu reakciju na dvoru. Takođe, zanimljiv je i primer čuvenog generala Nađha, slovenskog konverti­ta, koji je uspešno predvodio vojsku halifata u čuvenoj bici Alhandega 938. godine.

Nažalost, veliki deo bo­gate pisane zaostavštine Andaluskog halifata iz koga bismo mogli da još detaljni­je upoznamo dostignuća tog perioda nije sačuvan jer je za vreme vladavine kardinala Himeneza 1499. godine više od osam hiljada arapskih ru­kopisa spaljeno. Međutim, uprkos želji kardinala Hi­meneza da u jednom danu uništi neprocenjive plodove koji su stvarani tokom osam vekova na Iberijskom po­luostrvu, tako nešto mu nije pošlo za rukom jer su pojedini hrišćanski svešte­nici, svesni značaja pisanog svedočenja o dostignućima Andaluskog halifata, tajno sačuvali određeni broj rukopisa.

Na osnovu preživelih rukopisa, iz današnje per­spektive gledano, Andaluzija predstavlja možda i najsvetliji primer uspešnog i plodonosnog suživota različitih religija, kultura i tradicija. Za razliku od sa­vremenog veoma prisutnog pojma „tolerancije“ u društvenom životu, na kome se često površno i besadržin­ski insistira u zapadnoj civi­lizaciji, Andaluzija je izvan­redan primer da je moguće i nešto više od pukog tole­risanja drugačijeg i različi­tog. Period postojanja emi­rata i halifata na prostoru Andaluzije pokazuje da je umesto tolerancije moguće uspostaviti međukulturno i međureligijsko suštinsko razumevanje i shvatanje iz kojih je moguće da se u daljim stadijumima razvija ljubav i empatija za drugači­jeg i različitog.