Dr Muamer Halilović o Dirkemovom redukcionističkom pogledu na religiju

Članovi Centra za religijske nauke „Kom“, dr Muamer Halilović i dr Seid Halilović, učestvovali su na međunarodnoj konferenciji „Religija i savremeni svet“, koja je održana 30. maja 2023. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Dr Muamer Halilović govorio je o temi „Kritika redukcionističkog pristupa religiji u Dirkemovoj sociologiji religije“, a naslov izlaganja dr Seida Halilovića bio je „Kritika Kantovog relativizma u saznanju kao filozofskog osnova religijskog pluralizma i destruktivne tolerancije u modernom svetu“.

Međunarodna konferencija „Religija i savremeni svet“ održana je u formi trećeg kruga međuverskog dijaloga Srbije i Irana i na početku konferencije visoku delegaciju IR Irana pozdravio je patrijarh srpski g. Porfirije. U radu konferencije učestvovali su patrijarh Porfirije, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta prof. dr Zoran Ranković, profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta prof. dr Rastko Jović i prof. dr Aleksandar Đakovac, generalni direktor Organizacije za islamsku kulturu i komunikacije IR Irana dr Mohamad-Mahdi Imanipur, prorektor za međunarodne odnose Tradicionalnog islamskog univerziteta u iranskom gradu Komu prof. dr Sejed Mofid Hoseini Kuhsari, direktor Istraživačkog instituta Međunarodnog al Mustafa univerziteta u Komu prof. dr Hasan Rezai, šef Odeljenja za pravoslavno hrišćanstvo Centra za verski dijalog Organizacije za islamsku kulturu i komunikacije IR Irana dr Zahra Rašidbejgi, kao i dr Muamer Halilović i dr Seid Halilović iz Centra za religijske nauke „Kom“ iz Beograda.

U nastavku možete pročitati tekst izlaganja dr Muamera Halilovića na međunarodnoj konferenciji „Religija i savremeni svet“ na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Kritika redukcionističkog pristupa religiji u Dirkemovoj sociologiji religije

Dr Muamer Halilović, Centar za religijske nauke „Kom“, Beograd

Verujem da dijalog ne mora uvek da označava fokusiranje na zajedničkim elementima. Dijalog nekada može da označava i zajednički napor za iznalaženje sličnih odgovora na identične izazove pred kojima se nalaze dve strane. A danas u modernome svetu takvih izazova je sve više i one sve ozbiljnije opterećuju naše duše.

Danas ću u tom smislu govoriti o redukcionističkom pristupu istraživanju i razumevanju religije kod Emila Dirkema, francuskog klasika moderne sociologije i jednog od utemeljivača sociologije religije.

Dirkemov redukcionistički pristup religiji možemo objektivno pojmiti u senci njegove tri osnovne i fundamentalne ideje, a to su: sociologizam, sekularizam i funkcionalizam. Na osnovu prve ideje, religija je nužno odraz čovekovog društvenog života. Ona u suštini ne može imati individualne stupnjeve koji se neće povezivati s društvom. Prema tome, bilo kakvo samostalno istraživanje religije bez jasnog osvrta na njene društvene implikacije neće biti validno. Druga njegova ideja, odnosno sekularizam, pokazuje da religija kao bitan element društvenog života ne može prikazivati ništa metafizičko. Dirkem veruje i insistira na tome da je „Bog zapravo samo slikovit izraz društva“. Štaviše, kada i govori o tome da je religija sveta, Dirkem misli na veoma specifično značenje. Sveto je kod njega ono što je povezano s društvenim životom, a profano je ono što je fokusirano na pojedince. Najzad, treća ideja, tj. funkcionalizam, pokazuje da religiju ne možemo sagledati nezavisno od drugih društvenih elemenata čovekovog života. Suštinu religije, tvrdi Dirkem, možemo pojmiti samo onda kada razjasnimo kakav je njen pragmatični odnos s politikom, ekonomijom, podelom rada, psihičkim stanjem društva, etikom, kulturom i nekim drugim aspektima. Religija tako postaje posledica ovih društvenih okolnosti, a ne njihov stvaralac.

Dirkem je opsežno istraživao razne oblike totemizma u australijskim plemenima, gde je zaključio da su totemi zapravo simboli društva i društvenosti. Narod koji je obožavao toteme nije u njima video ništa posebno do li simbole koji su označavali i veličali njihovo zajedništvo. Pritom, on primećuje da je odnos naroda prema totemima bio drugačiji nego njihov odnos prema običnim pojavama u životu. U skladu s tim, on zaključuje da su totemi tretirani kao svete pojave, a sve ostalo je bilo profano. Dakle, totemi su ujedno i sveti (jer izazivaju neki oblik strahopoštovanja), i predstavljaju simbole društvenog života i društva uopšte. Ovo opažanje, kada se ponavljalo u mnogim plemenima, ali i u kasnijim mehaničkim društvima, kako on to voli da kaže, dovelo ga je do ideje da su društvo i sve što je povezano s njim svete pojave, a sve što je individualno je profano. Ili drugim rečima, religija koja se bavi svetim pojavama, prema njegovom mišljenju, zapravo se simbolično bavi samim društvom. I ničim više od toga. Nema, dakle, ničega metafizički objektivnog i realnog ponad svih onih simbola o kojima govori religija, to su samo simboli koji ukazuju na društvenost. Poznata je njegova sledeća zaključna rečenica u knjizi Elementarni oblici religijskog života: „Kada vidimo da je totem istovremeno i simbol boga i simbol društva, zar nam to ne pokazuje da su bog i društvo zapravo dva aspekta istog postojanja?“. On zatim nastavlja da „društvo u sebi ima sve ono što je neophodno da bi se poistovetilo s bogom. Ono ima moć nad svim pojedincima, i tako u svim članovima društva stvara isto osećanje koje verujući ljudi imaju prema bogu iz tradicionalnih religija“.

Dakle, Dirkem smatra da je religija samo dominacija društvenih aspekata naših života nad individualnim aspektima. I ništa više od toga. Dakle, apsolutno ništa više od toga. Prema tome, verska osećanja i rituali simbolično ilustruju strahopoštovanje svakog člana zajednice prema društvenim idealima. To se, tvrdi on, jasno pokazivalo u klasičnim totemističkim religijama, ali se skoro istovetno pokazuje i u novijim oblicima monoteističkih religija. Prema tome, religija se može definisati i kao suptilan i simboličan upliv jednog društva u živote svakog pojedinca. Zato religija nije prevara ili opijum – kao što su neki raniji mislioci i sociolozi tvrdili – već je potpuno objektivna pojava. Velika i natprirodna moć koju vernici pripisuju Bogu i drugim metafizičkim pojavama zaista postoji – ali to je moć društva i njegovih organa. Prema tome, odlučno i eksplicitno zaključuje Dirkem, „polazište religije je društvo, jer Bog nije ništa drugo sem društva“. Što je društvena samosvest svakog pojedinca veća, religija će biti manje simbolična i više konstruktivna, a što je ta samosvest manja, religija će biti više simbolična i manje konstruktivna.

Zato on i deli društva u mehaničke i organske, i u svakoj od tih modela društva on na poseban način tumači religiju. Ali suština ostaje ista. Bog je društvo.

U nekim svojim radovima i knjigama ozbiljno sam se posvetio kritici ovakvog pristupa tumačenju religije kod Emila Dirkema, gde sam izneo niz kritika i logičkih i filozofskih nedostataka tog stava. A u nastavku ću spomenuti neke od tih kritika.

1. Religija kao skup raznih simbola potpuno gubi kontakt sa stvarnošću

Jedan od najbitnijih aspekata religije, prema mišljenju mnogih teologa i filozofa, jeste njen saznajni aspekt. Kroz istoriju, odgovore na mnoga svoja pitanja vernici su pronalazili u religijama. Osim toga, religija je vrlo često bila pokretač njihovih istinskih intuicija. To se pogotovo primećuje u judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Mnoge naučne discipline nastale su u okrilju religije, a to nije nešto preko čega bi se moglo lako preći. No, tvrdnjom da je religija zapravo simbolička predstava društva i da nema nikakvog drugačijeg uporišta, Dirkem bez jasnih dokaza odbacuje sve briljantne religijske saznajne baštine koje su na mnogim mestima još uvek žive i vitalne.

2. Odnos između religioznosti i društvenosti nije nužno direktan

Shodno Dirkemovom shvatanju suštine religije, religioznost se nužno pokazuje u skladu s društvenim životom. Francuski sociolog na taj način opisuje čak i čovekovu individualnu težnju za religioznim životom i smatra da svaki čovek u svojoj privatnosti, kada ga drugi članovi njegove zajednice ne vide, poštuje religiju samo zato što u dubinama svog identiteta nesvesno oseća neku vrstu privrženosti društvu i veliko strahopoštovanje prema njemu. Očigledno, njegova analiza ne deluje ispravno. Mistici u mnogim religijskim tradicijama skloni su asketskom i usamljeničkom životu. Manastiri, hanikasi, tekije i druge institucije mistika u raznim religijskim tradicijama uglavnom su građeni daleko od gradova i naseljenih mesta kako bi mistici mogli da se izdvoje iz naroda. Naravno, nisu se svi mistici izdvajali iz društva. Bilo je i onih koji su sve vreme živeli u društvu i to nije remetilo njihova briljantna mistička iskustva, ali je bilo i te kako mnogo onih predstavnika verskih i mističkih tradicija koji su preferirali da žive usamljeni, daleko od drugih ljudi. Kod njih ne samo da privrženost društvu nije postojala, već je naprotiv postojala neka vrsta odbojnosti prema društvenom životu. I pored toga, oni su bili veliki predstavnici duhovnog i verskog života. Primeri takvih mistika jasno pokazuju da odnos između religioznosti i društvenosti nije uvek direktan i da se vrlo često dešava da neko bude veoma religiozan ali da istovremeno odbacuje ili čak prezire društveni život.

3. Problem proroka je sledeći problem s kojim se suočava Dirkemova ideja

Dirkemova ideja o polazištu religije dovodi do veoma čudnog rezultata u studiji o prorocima i verovesnicima. Proroci su uglavnom odrastali u društvima u kojima su i rođeni. Oni su bili pozvani da božju reč šire najpre u sopstvenim društvima. Oni nisu dolazili iz drugih društava i zato ne možemo kazati da su sa sobom donosili strane ili „uvezene“ religije. Mnogi od njih nikada za života nisu ni putovali u druge predele. Ali i pored toga, neretko su osećali pritisak velikih kritika – pa nekada i nasilja – drugih članova svog društva. Ti proroci se danas smatraju utemeljivačima i glavnim baštinicima religijskih tradicija za koje Dirkem tvrdi da su nastale u okrilju društava i da simbolično predstavljaju svoja društva. Dakle, ako je religija nastala iz društva, kako onda objasniti činjenicu da su proroci u sopstvenom društvu govorili o vrednostima potpuno suprotnim od onih u koje su verovali članovi njihovog društva? Koje društvo je predstavljala ta njihova religija, ako oni nisu pripadali nijednom drugom društvu? Pitanje proroka je ozbiljan problem na koji Dirkem nije ponudio konkretan odgovor, jer takav odgovor u skladu s njegovom idejnom platformom nije bio ni moguć.

4. Ne postoji jasna i kategorična podela na sveto i profano u mnogim religijama. Jer sve što je profano može postati sveto ukoliko se u obzir uzme njegova božanska suština.

Dirkemova analiza religije je posledica njegovog početnog stava o podvojenosti svetog i profanog. Dirkem veruje da je odranije određeno šta je sveto a šta je profano. Nešto je u jednom društvu sveto samo po sebi jer otkako postoji simbolizuje  društveni i kolektivni život, a nešto nikako ne može biti sveto jer nema potencijal da simbolizuje društvo. I tu nema prelaženja iz jedne u drugu grupu. Ovde se zanemaruje mogućnost da neko kroz svoja dela pokaže svoju svetost, svoju privrženost i bliskost božanskom postojanju. Gotovo u svim monoteističkim religijama, različita bića mogu biti tretirana kao sveta i božanska, ako očuvaju svoju iskonsku vrednost, jer sve one u sebi imaju nečeg božjeg i božanskog.

Dakle, da zaključimo. Tačno je da religija obuhvata društveni život, međutim, ona je istovremeno isprepletana i sa individualnim aspektima čovekovog života. Neispravno je religiju svesti na rituale i simbolička uverenja. Svaka religija sadrži poseban ontološki i saznajni sistem koji je kroz istoriju mnogim misliocima bio veoma bitan. Otuđiti religiju od njenih saznajnih i ontoloških aspekata znači ujedno i uništiti tu religiju i umesto nje postaviti sasvim drugu instituciju koja može biti bilo šta ali ne i tradicionalna religija.

I to je upravo ono što je Dirkem učinio. Najpre je ponudio svoju predstavu religije, i zatim je tu predstavu ozbiljno kritikovao i zaključio da je njen period u savremenim organskim društvima okončan. Pa je zatim predložio da je potrebno ponuditi novu religiju, koja će imati odgovore na nove izazove. Ali tu novu religiju treba da proriče sociolog, a ne prorok i verovesnik. Zato je, dok je prolazio pored Bogorodične crkve u Parizu, svom prijatelju izrekao onu poznatu rečenicu: „Ovo je pozornica sa koje bi trebalo ja kao sociolog da govorim“. A ta religija koju on ozbiljno kritikuje i za koju smatra da joj je period života prošao, zapravo i ne postoji. To je samo religija u njegovim mislima, a ne ona istinska religija.

Ponoviću, dakle, još jednom. Otuđiti religiju od njenih saznajnih i ontoloških aspekata znači ujedno i uništiti tu religiju i umesto nje postaviti sasvim drugu instituciju koja može biti bilo šta ali ne i tradicionalna religija.