Božja pravda i problem zla

Na tribini „Problem zla u hrišćanstvu, islamu i budizmu“, koja je održana u Biblioteci grada Beograda, 8. maja 2017, dr Seid Halilović član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ govorio je o božjoj pravdi i problemu zla u filozofskoj baštini islama. Na ovoj izuzetno posećenoj tribini, u organizaciji Svetosavske omladinske zajednice Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i Biblioteke grada Beograda, govorili su i doc. dr Andrej Jeftić s Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao i samostalni istraživač prof. dr Dušan Pajin, a moderator je bio veroučitelj Velibor Martinović.

U početnom delu izlaganja, dr Halilović je ograničio metodološki pristup svoje studije na racionalnu analizu problema zla iz perspektive dominantne filozofske škole u islamu. On je objasnio da su muslimanski učenjaci obuhvatno analizirali problem zla nekoliko stotina godina u okviru tri različite racionalne naučne discipline, a to su: dogmatička teologija (al kalam) koja se zasniva na prenesenim izvorima, filozofija u školama Ibn Sine i Suhravardija, te najzad doktrinarni sufizam u kom ključni značaj imaju neposredna mistička otkrovenja. Halilović je dodao da su spomenuta tri metodološka usmerenja objedinjena u školi transcendentne filozofije Mula Sadre Širazija (1572–1640), iako i u ovoj školi svi rezultati bivaju nužno formulisani prema normama racionalne filozofske demonstracije. Kako je on objasnio, ova škola je i danas izuzetno vitalna u islamskom svetu, a dva njena slavna predstavnika iz druge polovine XX veka, alame Tabatabai (1903–1981) i ajatolah Motahari (1919–1979), značajno su unapredili rezultate racionalne analize problema zla u ukupnoj saznajnoj baštini islama.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ insistirao je na značaju naučnog strpljenja prilikom praćenja obuhvatne diskusije o ovom problemu, s obzirom na to da filozofsko rešenje, koje obuhvata nekoliko različitih metodoloških slojeva ontološke i vaspitne analize zla, mora nužno biti sagledano u celini. On se osvrnuo na ključnu dilemu u ovoj diskusiji koja glasi da su dobro i zlo dva različita postojanja i da kao takva moraju imati dva različita načela i uzroka. To bi značilo da je Bog uzrok dobra, ali ne i zla. Međutim, prema njegovim rečima, svi religijski filozofi prihvataju da je Bog apsolutno biće koje ima neograničenu milost i moć, što znači da je Bog izvor svega. Rešenje je u tome da se ispravno obrazloži sledeći precizni filozofski sud: zlo je realno, ali nije primarni egzistent. Halilović je u nastavku svog izlaganja ponudio dva filozofska obrazloženja ovog ključnog suda, a pre toga ustanovio je da nijedan muslimanski filozof ne opovrgava realnost zla, bolesti, nasilja, smrti ili zemljotresa. Prema njegovim rečima, realnost zla je evidentna i, otuda, svi prihvataju da se čovek mora boriti protiv zla i sticati dobre osobine. Halilović je dodao: „Zlo je realno, ali ključno pitanje na koje treba odgovoriti jeste da li zlo zaista ima uzrok ili ne, odnosno da li neko ontološko načelo mora proizvesti određeno zlo.“ On je na dva sledeća načina obrazložio da, prema preciznoj filozofskoj analizi, zlo nipošto ne može imati uzrok.

 

Ovde možete pogledati zapis izlaganja dr Seida Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.

 

1. Zlo je nepostojeće. Halilović je objasnio da je u religijskoj filozofiji dobro poistovećeno s postojanjem, a da je zlo poistovećeno s nepostojanjem.

Prvi primer. Sámo zlo je nepostojeće. Ne može se kazati da siromašna osoba „ima i poseduje“ siromaštvo. Onaj ko ne zna, „ne poseduje neznanje“. Smrt ne znači dobiti nešto, nego znači izgubiti nešto.

Drugi primer. Zlo proizvodi nešto što je nepostojeće. Bolest i zemljotres predstavljaju zlo zato što uzrokuju smrt (nepostojanje života).

Zaključak. Neće biti ispravno ako kažemo da postojanja mogu biti dobro ili zlo. Zlo je nepostojeće i nešto što ne postoji ne može biti stvoreno. Zlo znači da dobro u tom slučaju nije stvoreno. Otuda, neispravno je govoriti o načelu koje bi stvorilo zlo.

Primer. U slučaju svetlosti i senke, senka se pojavljuje tamo gde nema svetlosti. Uzrok svetlosti je Sunce, ali senka nema uzrok, budući da senka jednostavno jeste odsustvo svetlosti.

 

2. Zlo je relativno. Relativne osobine se dobijaju poređenjem dva predmeta, kao što su osobine biti manji i biti veći. S tim u vezi, Halilović je objasnio da otrov zmije, primera radi, ima dva sledeća postojanja:

- otrov zmije ne predstavlja zlo po sebi i za samu zmiju (samostalno postojanje);

- međutim, otrov zmije jeste zlo „u odnosu“ na žrtvu (relativno postojanje).

Halilović je dodao da relativna postojanja nisu primarni egzistenti, odnosno da svako biće ima samo jedno, to jest samostalno, postojanje, a ne dva postojanja: samostalno i relativno.

Primer. Kada izgovorimo istu rečenicu nekoliko puta, mi nismo obavili dva sledeća posla: prvo, izgovorili tu rečenicu; i drugo, stvorili redni broj rečenica. Ovo drugo, to jest činjenica da je prva rečenica bila prva, da je rečenica nakon nje bila druga, i tako redom – predstavlja apstrahovanu osobinu koja nema svoj odvojeni uzrok.

Zaključak. Neispravno je govoriti o uzroku relativnih postojanja.

 

Drugi deo svog izlaganja dr Halilović je započeo sledećim zapažanjem: „Prihvatamo da je zlo u filozofskom smislu nepostojeće, to jest da zlo zapravo označava prazninu i odsustvo dobra, međutim treba odgovoriti na pitanje o tome zašto apsolutno pravedni i milostivi Bog takvo nepostojanje nije zamenio postojanjem. Zar božja pravda nije zahtevala da se popune takve praznine i možemo li ustanoviti da je Bog ograničio Svoju milost i čin stvaranja?“ Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ obrazložio je da prethodnu analizu zla kao nepostojećeg ili relativnog možemo smatrati ontološkom analizom i odgovorom na pitanje o tome da li zlo ima uzrok, a ovde je reč o analizi odnosa između zla i božje pravde. On je dodao da u ovom delu rasprave treba postaviti sledeća pitanja:

Da li je uopšte moguće imati univerzum bez zla? Da li je moguće da svet bude pun užitaka i uspeha i da svima budu ispunjene sve želje? Da li je moguće imati bolji svet od aktuelnog univerzuma?

Prema islamskoj filozofskoj kosmologiji, kako je Halilović objasnio, svi delovi univerzuma međusobno su čvrsto povezani i otuda, zlo i dobro nužno postoje zajedno i ne mogu biti isključeni iz univerzuma. On je primetio da umesto razmišljanja o tome kako isključiti sve zlo iz univerzuma, treba ponuditi odgovor na ključno pitanje o tome da li su poteškoće i patnje isključivo štetne ili mogu biti i korisne. On je ustanovio da je lepota sveta u raznolikosti i raznobojnosti, jer ono što nije lepo bolje pokazuje vrednost lepote, odnosno, kada bi sve bilo lepo, mi ne bismo mogli da budemo skloni lepoti. Kada bi svi bili sportski šampioni, to bi zapravo značilo da niko ne bi bio šampion.

Halilović je dodao da svako biće dobija postojanje u onoj meri u kojoj mu to dozvoljavaju sopstvene ontološke mogućnosti. On je rekao da Bog neograničeno daje, ali svi prihvataju dar samo u ograničenoj meri, kao što posuda prima tečnost onoliko koliko je velika. Halilović je filozofskim jezikom objasnio da je Bog „jednim“ činom stvorenja stvorio broj četiri, a taj broj je po svojoj bitnoj osobini – parni broj. Bog nije stvorio „broj četiri“ i „biti parni broj“ te pripojio drugo postojanje prvom. Stvorio je broj četiri, a taj broj je po sebi parni broj. Na isti način, Bog je stvorio ljudska bića, ali nije odvojeno stvorio i njihova ograničenja. Ograničenja su bitne osobine svakog ljudskog bića i javljaju se samim tim što to biće postoji, što znači da nisu samostalna bića s posebnim uzrokom. Kako je Halilović objasnio, broj četiri se ne može žaliti zbog toga što je parni broj, jer „biti parni broj“ jeste bitna osobina samog broja četiri. Sam broj četiri „tražio je“ da bude parni broj.

 

Halilović je u nastavku objasnio da iskušenja i teškoće predstavljaju ključ blaženstva. Iskušenje i zlo su uzrok, a blaženstvo i duhovni napredak jesu posledica, prema njegovim rečima. Insistirajući na tome da nas zlo zapravo vodi ka dobru, Halilović je naveo kuransku poruku: „Zaista, s mukom je i lakoća; zaista, s mukom je i lakoća“ (Kuran XCIV: 5–6). On je takođe preneo da je Ali ibn Abi Talib jednom prilikom pisao svom namesniku u gradu Basri: „Znaj dobro da je usamljeno drvo iz šume najtvrđe građe, dok grane zelene [u bašti] imaju koru najnežniju […]. Što dalje od mene o svete! […] Ko god izbegne zamke tvoje – uspeo je. Onaj ko se zaštiti od tebe nije zabrinut, makar mu poslovi zapali u uslove teške…“.

Član Saveta osnivača Centra „Kom“ primetio je da iskušenja pogađaju odabrane ljude i citirao sledeća predanja:

- Kad Bog zavoli nekog Svog roba, onda ga obaspe brojnim iskušenjima.

- Bog uzvišeni, uistinu, obavezuje vernike iskušenjem baš kao što se čovek obavezuje da će svojoj porodici doneti poklon s putovanja.

- Najveća iskušenja među ljudima doživljavaju verovesnici, pa onda osobe koje su njima najbliže po plemenitosti, pa oni koji su na nižem stepenu i tako redom.

Halilović je u nastavku govorio o vaspitnim aspektima iskušenja i o tome da eliksir života jesu upravo ljubav i iskušenje. Prema njegovim rečima, svi moramo biti zadovoljni božjom sudbinom i razviti u sebi moć slatkog, ne gorkog, strpljenja, po uzoru na islamsku molitvu „Bože, daj mi strpljenje zahvalnih“.

Na kraju svog izlaganja, on se osvrnuo na pitanje o tome šta je zapravo istinsko zlo. Primetio je da patnje i iskušenja zaista mogu biti patnje ako nas problemi slome, ali da još veća patnja mogu biti materijalne blagodati i bogatstva, ukoliko bogati ljudi ne budu zahvalni i ne razumeju smisao života i svrhu univerzuma. Halilović je zaključio da sve zavisi od naših dela i da upravo naša zla dela jesu – istinsko zlo i uzrok duhovne patnje. On je spomenuo priču slavnog Mevlane (1207–1273) o osobi koja je pitala nekog ranijeg verovesnika zašto je Bog ne kažnjava jer svaki dan čini greh. Verovesnik je u odgovoru rekao da je Bog toj osobi dao najveću kaznu jer „nijednog roba Bog nije pogodio većom kaznom od toga da mu srce bude okamenjeno“. Mevlana objašnjava da to znači da se na nečijem srcu pojave debeli slojevi prašine, zbog kojih srce postaje sasvim slepo za tajne. Halilović je dodao da su istinsko zlo ona čovekova zla dela zbog kojih čovek gubi moć da vidi istine i da bude zaljubljen u višnje realnosti.

Halilović je završio svoje izlaganje komentarom inspirativnog stiha markantnog Hafiza Širazija (1325–1388), koji u svom Divanu peva o teškoćama i patnjama na putu istinske ljubavi i o tome kako te patnje prevazići. Ove iskonske ljubavi, kako je objasnio član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“, danas sve manje ima, iako je čovek primordijalno zaljubljen u nebesa, ne strastima već svojom dušom. Otuda, Hafizova poruka direktno je upućena svima nama:

 

Noć rastanka puna straha, svud su vali i vrtlozi;

otkud znaju kako nam je bezbrižni na obalama

 

Ovde možete pročitati izveštaj o tribini „Problem zla u hrišćanstvu, islamu i budizmu“, koji je objavljen u Pravoslavlju – novinama Srpske Patrijaršije, broj 1204, str. 39.

Fotografije s ove tribine možete pogledati u Galeriji.