Seminar: Poreklo i razvoj islamske filozofije

Stručni seminar „Poreklo i razvoj islamske filozofije“ održan je u četvrtak, 20. decembra 2012, u Centru za religijske nauke „Kom“. O značaju osnovnih aspekata islamske filozofije i o glavnim karakteristikama različitih perioda razvoja filozofske misli kod muslimana govorili su prof. dr Drago Đurić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i dr Tehran Halilović, šef Grupe za religijsku filozofiju Centra za religijske nauke „Kom“.

Niže možete pogledati video zapise sa ovog seminara.

Prof. dr Drago Đurić: Poreklo i razvoj islamske filozofije

Dr Tehran Halilović: Poreklo i razvoj islamske filozofije

Poreklo i razvoj islamske filozofije (diskusija)

Dr Seid Halilović je, na početku, naglasio važnost ciklusa stručnih seminara na kojima se prezentuju istraživački rezultati naučnih radova objavljenih u stručnom časopisu za religijske nauke „Kom“. Takođe, on je govorio i o sadržinskim usmerenjima knjige „Nauka i filozofija“, dela poznatog savremenog iranskog teozofa Hamida Parsanije koja je prevedena i objavljena, početkom decembra 2012, od strane Centra za religijske nauke „Kom“. Prema objašnjenjima Halilovića, vitalnost i demonstrativna moć islamske filozofije u savremenom iranskom društvu, kome pripada autor knjige „Nauka i filozofija“, ključno su uticale na način spoznajnog susretanja tradicionalnih i modernih nauka. Naime, iako je zaposela zvanične naučne institucije u tom društvu, ipak svetovna nauka nije odnela uspeh u tome da istisne temelje i osnove religijske nauke.

Prof. dr Đurić, urednik filozofskog časopisa Theoria, upravnik Odeljenja za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i autor brojnih filozofskih naučnih radova i knjiga, poput rada o Kalam kosmološkom argumentu i knjige „Postojanje Boga“ – istakao je da knjige o islamskoj filozofiji jesu spoljašne istorijske knjige koje razmatraju kako je neka misao nastala, kako se menjala itd. Teško je dokazati i odrediti najpre šta je filozofija i kakav uticaj je ona primila od islama. O islamskoj filozofiji treba govoriti u kontekstu istorije filozofije i doprinosa filozofije koja se razvila u nekom civilizacijskom krugu za vreme islama. Uslov za početak islamske filozofije jesu pojednostavljeno rečeno Sveta knjiga, prevod grčkih filozofa i uspostavljanje religijskih ustanova, ali tu ima mnogo civilizacijskih momenata koji komplikuju stvar. Šta je specifično za filozofiju u civilizacijskom okruženju u islamu? Kako se pristupa filozofiji i koji okvir joj se nudi u tom civilizacijskom krugu? Jer niko, pa ni Aristotel nije nastao ni iz čega, nego je bilo nekih prethodnih znanja. Koji okvir za filozofiju postavlja islamska civilizacija i šta je plod takvog rada – jeste pitanje koje je ovde ozbiljno. Zanimljiva činjenica je intenzivno prevođenje grčkih dela, pa je danas teško zamislivo da se nešto tako uradi. Ne samo da je prevođen Aristotel, nego su prevođeni i njegovi obimni komentari Aleksandra Afrodizijskog, Filopona i Simplikija. Danas se u poznatim izdavačkim kućama ti komentari prevode u delovima i nude po visokim cenama. Naravno, islamska filozofija nije sve ono mudro što su muslimani pisali, jer postoje druge oblasti, ali stepen tolerancije između njih je mnogo visok. Zekerija Razi, atomista koji se strogo pridržava eksperimenta, govori o religiji na način da je mnogo zanimljivo što je u tim godinama umro prirodnom smrću. To pokazuje stepen tolerancije koji je postojao u islamskom društvu, a on je uslov za razvoj filozofije. Uterivanje u religiju je štetno po samu religiju. Opservacije i eksperimenti Razija u to vreme vrlo su savremeni i danas bi ih svaki današnji naučnik potpisao. Druga tema je al-Kindi koji je živeo početkom IX veka. Kindi o religijskim autoritetima kaže da oni stoje nezasluženo na tronu vere, jer ne poznavaju veru a ponašaju se kao trgovci vere, jer postoje dva puta poznavanja Boga i vere: nadahnuće i filozofija, pri čemu on insistira na matematici i logici kao osnovnom znanju. Današnja savremena logika je isključivo matematička logika. Kindi svoje argumente nudi u matematičkom jeziku. Oni pošto ne poznaju matematiku i logiku ne mogu da izvedu argumente. U jednom spisu koji se zove Protiv hrišćana on govori o pogrešnosti doktrine trojstva. On ne polemiše protiv hrišćana, nego polemise u korist zajedničkih stvari jer su neki hrišćani bili monofiziti i koristili se sličnom argumentacijom. Kindi kaže: „Mi trojstvo želimo da opovrgnemo Isagogijom. To je knjiga koju sa sobom nose mladi studenti-početnici. Ovo opovrgavanje se zasniva na toj knjizi koju možete naći u svakoj od njihovih kuća. Ovaj argumenat će ih probuditi iz dogmatskog dremeža i pukog ponavljanja gotovih fraza.“ Ova zadnja rečenica podseća na Kanta. Kindi prvi nudi kompletan kosmološki argumenat. Struktura argumenta je ista kao kod savremenog filozofa religije Vilijama Lejna Krejga koji je 1979. afirmisao ponovo ovaj argumenat. Kindi ima sasvim dovršen argument. On je malo odmereniji od Krejga, jer ide dokle argument dokazuje. Započeo ga je Filopon iz Aleksandrije, i to samo u vezi sa prvim delom. Kindi ga je razvio matematičkim jezikom i dovršio ga. Argumenat ima tri faze, da je svet konačan, da ima uzrok i nije nastao ni iz čega i da taj uzrok ne može biti bilo šta. Filopon dokazuje samo prvi deo da je svet konačan i misli da je time dokazao da postoji Bog. Kindijev argument je reductio ad absurdum, što je najrazvijenija i najčistija vrsta argumenta. U Kindijevom argumentu nema raspričavanja o svemu i svačemu, nego je sve svedeno na matematički argumenat. Istorijska filozofska vrednost argumenta bazira se na vrednosti argumentacije koja se oslanja na nivo tadašnjeg znanja. Kada dokaže da svet jeste konačan, on dokazuje pomoću principa kauzaliteta da svet mora da ima uzrok. Ako bude više uzroka, onda mora da postoji kompozitor koji ne može da bude deo kompozicije. Time dolazi do jednosti, ali Krejg preteruje pa dolazi do personalizacije uzroka što Kindi ne čini i u tome je on umereniji od Krejga.

Dr Tehran Halilović je istakao da o poreklu islamske filozofije, treba da napravimo razliku između filozofske misli i sistematizovane filozofije. Filozofska misao je misao koja odgovara na univerzalna čovekova pitanja na koja ne može da odgovori bilo koja druga, odnosno partikularna nauka. Filozofska pitanja su pitanja uzroka i svrhe. S druge strane, sistematizovana filozofija je filozofija sa posebnim terminima, sa posebnom metodologijom i posebnom istorijom. Formiranje filozofske misli u nekom određenom obliku predstavlja sistematizovanje filozofije. Poreklo islamske filozofije, kao islamske misli, razlikuje se od porekla islamske filozofije kao sistematizovane filozofije. Ako nije dobila posebnu formu, filozofska misao može da bude sastavni deo religije, gnoze, ili umetnosti.

Halilović je objasio da poreklo islamske filozofske misli jesu sam islam i njegovi sveti tekstovi, kako Kur’an, tako i zbirke hadisa, odnosno predanja. Poreklo, odnosno pozadinu islamske sistematizovane filozofije utemeljuju tri faktora:

Razum kao zajednička karakteristika svih filozofija;

Sama religijska tradicija, ili islamska filozofska misao; Ovo je izuzetno važan faktor, jer da nije tog potencijala ne bi došlo ni do prevođenja grčkih filozofskih dela kod muslimana.

Sledeći i jednako ozbiljan faktor je grčka filozofija. Grčka filozofija je ubrzala proces nastajanja islamske sistematizovane filozofije u islamskom svetu.

Ova tri faktora predstavljaju i identitet islamske filozofije. Znači, to su religija, razum i filozofska forma ili metodologija. Ovde se postavlja ozbiljno pitanje o tome kako može filozofija da bude povezana sa religijom i da ostane izvorna i originalna. Odgovor je to da islamski filozof poštuje filozofske principe i filozofske norme. Sve dok ne povredi filozofske norme, uticaj religije na filozofiju ne narušava originalnost te filozofije, a ona zbog takvog uticaja prezentuje sasvim posebne rezultate što nam omogućava da je nazovemo islamskom.

U nastavku svojih objašnjenja, Haliović se usmerio na pitanje razvoja islamske filozofije i istakao je da postoje najmanje tri perioda kroz koja je islamska filozofija prošla, odnosno ona se nalazi u poslednjem, trećem. U vezi sa tim, potrebno je navesti hronološki niz najznačajnijih predstavnika islamske filozofije, a to su: Farabi, umro 950; Avicena, umro 1037; Gazali, umro 1111; Fahr Razi, umro 1209; Averoes, umro 1198; Šejh Išrak, ubijen 1191; Ibn Arabi, umro 1240; Nasirudin Tusi, umro 1274. i Mulla Sadra, umro 1640.

Prvi period je period nastanka islamske filozofije i njenog razgranjavanja. Najveći filozofi tog perioda su i najpoznatiji na Zapadu: al-Kindi, Farabi i Ibn Sina. Ovaj period počinje od Prevodilačkog pokreta do 11. veka.

U sledećem periodu nastaje veliki talas kritikovanja filozofije od strane elitnih islamskih naučnika. Najznačajniji autoriteti iz ovog perioda jesu Gazali, Fahrudin Razi i Šejh Išrak. Istovremeno teorijska gnoza, zajedno sa pojavom Ibn Arabija, dostiže do svog vrhunca.

Period kritike i pojava teorijske gnoze u islamskom svetu imali su za posledicu to da se dugo nije pojavila uticajna filozofska ličnost u islamskom svetu, usled paradoksa koji su nastali jačanjem kritičkog mišljenja. Toliko je kritički stav bio ozbiljan u to vreme da ni odbrane filozofa kao što je Averoes u to vreme nisu urodile plodom. Otuda, na Zapadu Ibn Rušda povezuju sa smrću islamske filozofije, dok je istina to da islamska filozofija tek u narednim vekovima ulazi u svoje zlatno doba.

Treći period jeste period u kojem se trenutno islamska filozofija nalazi. Glavni Mula Sadrin doprinos u islamskoj filozofiji bio je to što je on uklonio postojeće paradokse tako što je približio filozofiju gnozi i teologiji. On je na mnoga teološka ili gnostička pitanja ponudio filozofske odgovore, utemeljenjem svojih filozofskih principa.

Slike sa pomenutog seminara možete pogledati u Galeriji.