Četiri vida islamskog reformizma
Na međunarodnoj online konferenciji u Iranu povodom sto godina od rođenja markantnog iranskog učenjaka i filozofa ajatolaha Morteze Motaharija, dr Seid Halilović član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ govorio je o četiri različita vida islamskog reformizma.
U organizaciji ove značajne konferencije, koja je održana od 1. do 3. februara 2021, učestvovalo je više od trideset iranskih univerziteta i na njoj su govorili istraživači i profesori iz 22 zemlje sveta.
Ovde možete pogledati snimak izlaganja dr Halilovića sa prevodom s persijskog jezika.
Dr Halilović je u početku svog govora objasnio da složeni proces odnosa između islama i Zapada možemo razmatrati u različitim analitičkim sferama. On je dodao da su neke analitičke sfere usredsređene na spoljašnje slojeve uticaja i da njih lako možemo uočiti i vrednovati. Prema njegovim rečima, postoje i drugačije analitičke sfere koje su usmerene na najskrivenije i najdublje slojeve saznajnog, filozofskog, racionalnog i identitetskog uticaja. Halilović je napomenuo da su posledice upravo takve vrste dubokih uticaja dugoročne i temeljne i da su malobrojni muslimanski mislioci u različitim delovima islamskog sveta mogli da uoče ove skrivene slojeve odnosa između islama i Zapada i da o njima formiraju svoj analitički stav.
Član Centra za religijske nauke „Kom“ objasnio je da su ti malobrojni mislioci uspešno kritikovali različite saznajne aspekte moderne nauke i Zapada iz perspektive filozofske, mističke i jurističke tradicije islamskog sveta i njenih aktivnih i dinamičnih istorijskih i društvenih konteksta. Prema njegovim rečima, savremeni muslimanski mislioci koji pripadaju ovoj školi suočavali su se s najmanje četiri drugačija intelektualna toka.
Halilović je istakao da pre analize tih tokova, moramo uzeti u obzir i snagu samog Zapada sa svim njegovim privlačnim i razvijenim strukturama naučnog, kulturnog, društvenog, političkog i medijskog uticaja.
- Prvom intelektualnom toku, prema njegovim objašnjenjima, pripadaju oni muslimanski mislioci i univerzitetski profesori u različitim zemljama u islamskom svetu koji su se potpuno otuđili od svoje istorijske baštine i tradicionalnog identiteta i koji istražuju i razmišljaju isključivo u stadijumu moderne nauke.
- Drugi intelektualni tok predstavljaju pristalice destruktivnog reformizma. To je bilo jedno od najranijih usmerenja reformista u islamskom svetu. Oni su iz perspektive moderne nauke kritikovali različite kulturne i društvene aspekte svoje istorijske baštine. Štaviše, negirali su svoj religijski identitet čak i u njegovim spoljašnjim formama i tako ga diskreditovali u korist isključive dominacije moderne nauke.
- Sledeći intelektualni tok prepoznajemo u vidu konstruktivnog reformizma. Toj grupi pripadaju reformisti s izraženijom senzibilnošću. Oni žele da izgrade most koji bi povezao njihovu religijsku tradiciju i modernu nauku. Priželjkuju da obnove svoj religijski identitet i svoju istorijsku baštinu. Međutim, svoju početnu intelektualnu poziciju određuju u svetlu kredibiliteta moderne nauke. Oni žele da pokažu da islamska religijska tradicija ni u jednoj sferi svojih doktrina nije u sukobu s rezultatima moderne nauke. Predstavnici ovog ranog vida reformizma nisu dobro poznavali skrivene temelje moderne nauke i zato su jednostavno želeli da pronađu primere sličnosti kojima bi se pokazalo da saznajna tradicija islama ima isto usmerenje kao i moderna nauka i da štaviše podržava dominaciju moderne nauke.
- Sledeći tok reformizma je noviji vid reformizma. Reformisti iz ove grupe dobro poznaju modernu nauku i njene saznajne i filozofske principe. Međutim, oni i pored toga žele da iz perspektive moderne nauke i njenih saznajnih temelja revidiraju i rekonstruišu svoju religijsku tradiciju i identitet, to jest da iz perspektive moderne nauke i njenih filozofskih principa rekonstruišu ukupni religijski identitet u islamu i islamsko saznanje.
Dr Halilović je istakao da ovakav noviji reformizam ima svoje predstavnike širom islamskog sveta i da su oni izuzetno uticajni. Naveo je dva predstavnika ovog intelektualnog toka na Indijskom potkontinentu koja su stekla globalnu popularnost, a to su Muhamed Ikbal i Fazlurahman.
Šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje u Centru „Kom“ istakao je u nastavku svog izlaganja da stav koji Ikbal iznosi u knjizi Obnova verske misli u islamu, u analizi islama kao poslednje religije, i način na koji ga prof. Motahari kritikuje, zaslužuju veliku pažnju. Ikbal ovde objašnjava da je islam poslednja religija zato što se verovesnik Muhamed nalazi između starog i sadašnjeg sveta. A u sadašnjem svetu, jedna posebna kategorija racionalnosti – postaje primarna. I to je induktivna racionalnost, koja se temelji na empirijskom saznanju. Ikbal nam, prema Halilovićevim objašnjenjima, u ovoj knjizi jasno daje do znanja da je bilo i drugih vidova racionalnosti u svetu koji on naziva starim svetom. Na primer, deduktivnu i demonstrativnu racionalnost koristili su starogrčki filozofi. Međutim, Ikbal takvu racionalnost ne smatra korisnom i ne želi je. Štaviše, on insistira da u tzv. novom svetu, verovesničko i religijsko znanje takođe ne može biti produktivno u menadžmentu kulture. Zapravo, on ističe da verovesničko saznanje više nema kosmološku vrednost i da, u novom svetu, isključiva norma istinitosti i neistinitosti sudova jesu – induktivna racionalnost i empirijsko saznanje. Halilović je dodao da Ikbal sledi Bergsonovu filozofiju i da zato u ovoj knjizi temeljno objašnjava da kredibilitet induktivne racionalnosti ne treba da znači da ćemo opovrgnuti druge stupnjeve saznanja. Stoga, on prihvata mističko i verovesničko iskustvo i zanimljivo je da verovesničko iskustvo poistovećuje s mističkim iskustvom, međutim, dodaje da verovesničko i mističko iskustvo u savremenom svetu mora biti podvrgnuto kritičkoj strukturi nove induktivne racionalnosti i empirijskog saznanja, jer će se tako pokazati da li je istinito ili neistinito.
Halilović se u nastavku osvrnuo i na Fazlurahmana, koji u svojoj poznatoj knjizi Islam, pod uticajem Ikbala iznosi slične stavove. Ikbal je ustanovio trodelnu klasifikaciju i govori o elementima: osećanje–ideja–reč. Fazlurahman prihvata ovu klasifikaciju i povezuje je s islamskim učenjem o dve faze objavljivanja Kurana. On objašnjava da je element osećanja povezan s Kuranom kao jezgrovitom celinom, i da su elementi ideje i reči povezani s fazom postepenog objavljivanja Kurana. Fazlurahman zaključuje da je prva faza jezgrovitosti ostvarena u verovesnikovom srcu i da je od Boga, a da drugu fazu, odnosno kuranske ideje i reči, određuje sam verovesnik Muhamed. Pošto Fazlurahman veruje da je verovesnik bezgrešan, otuda objašnjava da sve reči koje je izabrao verovesnik jesu potpuno ispravne i bez ikakve greške, ali podvlači da su kuranske reči ipak istorijske reči, koje su povezane s posebnim istorijskim kontekstima verovesnikovog života. U svim drugim istorijskim kontekstima, one će morati da se razumeju i vrednuju na drugi način.
Halilović je na kraju svog izlaganja primetio da ovde jasno možemo uočiti usmeravajuću ulogu ajatolaha Motaharija, koji temeljno prepoznaje najdublje slojeve uticaja i temeljno ih ilustruje i podvrgava kritici. Halilović je objasnio da se Motaharijeva kritika temelji na najprefinjenijem modelu razumevanja islamske saznajne tradicije. Prema njegovim rečima, ako budemo želeli da analiziramo Motaharijev odgovor u ovoj Ikbalovoj studiji o islamu kao poslednjoj religiji, uočićemo da Motahari najprefinjenijim tumačenjem božjih ontoloških imena i atributa obrazlaže zašto je islam poslednja religija.
Opširnije o okončanju religijskog otkrovenja kod Ikbala pogledajte na str. 65–72 u naučnom radu:
O Fazlurahmanovoj rekonstrukciji islamskog mišljenja videti:
Loading ...
