Dr Seid Halilović: Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre (tribina)

Dr Seid Halilović održao je predavanje pod naslovom „Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre – kritika odnosa kulture i nauke” u okviru ciklusa tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija”, u organizaciji Doma omladine Beograda i Centra za religijske nauke „Kom”. Predavanje sa diskusijom održano je 11. juna 2024. u Tribinskoj sali Doma omladine Beograda.

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

Ciklus tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija” koncipiran je s ciljem da se odrede ključna teorijska pitanja u kontekstu filozofskih i naučnih odnosa muslimanskih društava i savremenog Zapada i da se, u skladu s tim, prati tok budućih saznajnih izazova i kriza. Intelektualna baština muslimana vekovima se razvijala u briljantnim formama svog istorijskog i civilizacijskog horizonta, ali njen kognitivni autoritet zanemaren je i diskreditovan nakon što je moderna nauka predstavljena kao dominantno i ekskluzivno saznanje u svim zvaničnim centrima učenosti i obrazovanja u svetu i u muslimanskim društvima.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Seida Halilovića sa diskusijom pod naslovom „Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre – kritika odnosa kulture i nauke”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=NaUw3n0VWuM

Na petoj tribini u spomenutom ciklusu, s nazivom „Islamska filozofija i Vitgenštajnove jezičke igre – kritika odnosa kulture i nauke”, predmet Halilovićeve kritičke analize bio je Vitgenštajnov izvanredan filozofski doprinos jezičkom obrtu u savremenoj filozofiji. Ideje koje je Vitgenštajn najpre izložio u svom delu Logičko-filozofski traktat, objavljenom 1921. godine, odredile su osnovni stav logičkih pozitivista o tome da samo nauka može da pruži pouzdano saznanje i da je potrebno da iz nauke i običnog jezika eliminišemo sve besmislice, to jest metafizičke iskaze. Prema njihovom mišljenju, nužno je da imamo jedan jezik koji će biti očišćen od metafizičkih i ostalih nenaučnih pseudoiskaza. Za razliku od Traktata, Vitgenštajn u svom kasnijem delu Filozofska istraživanja, koje je posthumno objavljeno 1953. godine, prihvata mnoštvo jezičkih igara i, odustajući od ideje da logiku našeg jezika učini preciznijom, ističe da valjane i smislene iskaze sadrže različite forme života i igre, uključujući i nenaučne stadijume kao što su mit, poezija, metafizika i religija.

Prema Halilovićevim objašnjenjima, Vitgenštajn je očigledno uvideo fundamentalne slabosti i nedostatke pozitivističkog pristupa nauci, u uslovima kada su racionalni i religijski pogledi još ranije izgubili na Zapadu sav saznajni kredibilitet. U skladu s njegovim jezičkim obrtom, u novijim krugovima analitičke filozofije i filozofije nauke mnogo ozbiljnije se pristupilo analizi ukupnog sistema saznanja koja se nalaze izvan granica pozitivističke nauke i postepeno je postalo očigledno da ta saznanja zaista utiču na unutrašnju strukturu naših naučnih sudova. Sve se jasnije insistiralo na zaključku da se nauka, u svojoj unutrašnjoj strukturi, oslanja na čitav niz saznanja koja smo smatrali nenaučnima prema pozitivističkoj definiciji nauke.

Dr Seid Halilović obrazložio je, u skladu s osnovnim kognitivnim usmerenjima dve različite definicije nauke, na savremenom Zapadu i u islamskoj filozofiji, sledeće kategorije odnosa između kulture i nauke.

1. Dominacija kulture u odnosu na nauku. Činjenica da je nauka suštinski povezana sa saznanjima koja su u senci pozitivističke definicije nauke smatrana nenaučnim sudovima, konačno je porušila uverenje savremenih zapadnih filozofa da nauka ima samostalnu strukturu i da prosvetljuje istinu. U slučaju odnosa između nauke i kulture, prema novoj definiciji, nauka ne može imati nikakvu samostalnost izvan kulture. Nauka je nužno deo kulture i, štaviše, priroda i metoda nauke direktno zavise od nje. A to znači da kultura uvek ostavlja ključni trag u metodi i unutrašnjoj strukturi nauke.

2. Obuhvatnost nauke u odnosu na kulturu. Drugačija analiza odnosa između nauke i kulture temelji se na racionalnom i klasičnom religijskom pristupu definisanju nauke u islamskoj filozofiji. Ovde se prihvata da, osim osetnog iskustva, kredibilni izvori saznanja jesu takođe razum, mistička intuicija i religijsko otkrovenje. Prema tome, naučno saznanje nećemo redukovati u okvire proverljivih sudova, nego će nam nauka dati moć da istražujemo i prosuđujemo o svim, čak i neproverljivim, slojevima saznanja koji su nužno prisutni u stadijumu kulture. Jasnije kazano, naučno može biti sve ono što iznesemo u svojim analizama i sudovima o istinitosti i ispravnosti, odnosno o neistinitosti i neispravnosti, određenih vrednosti, želja, emocija, sklonosti ili opštih pogleda na svet i čoveka. Zaključak glasi da u ovom saznajnom stadijumu naučnim saznanjem vrednujemo sve segmente kulture, pod svim mogućnim okolnostima.