Dr Seid Halilović na simpozijumu u Zagrebu o klasifikaciji savremene muslimanske misli

Članovi Centra za religijske nauke „Kom“, dr Seid Halilović i dr Muamer Halilović, učestvovali su u radu međunarodnog naučnog simpozijuma „Filozofija islama“ koji je održan u Islamskom centru u Zagrebu 10. i 11. novembra 2023. Na dvodnevnom simpozijumu, u organizaciji Islamske zajednice u Hrvatskoj, Naučnoistraživačkog instituta „Ibn Sina“ iz Sarajeva i Bošnjačke nacionalne zajednice za Grad Zagreb i Zagrebačku županiju, govorili su profesori i islamolozi iz Zagreba, Sarajeva, Beograda, Skoplja, Tetova, Tuzle, Zenice, kao i iz Jordana i IR Irana.

Naslov izlaganja dr Muamera Halilovića bio je „Filozofsko poimanje društva u delima alame Tabatabaija“ i o tome možete čitati u odvojenoj vesti, a dr Seid Halilović govorio je o temi „Islamska filozofija i klasifikacija savremenih saznajnih tokova u islamskom svetu“.

Ideja organizatora simpozijuma „Filozofija islama“ jeste otvaranje stalnog kanala filozofskih, teoloških, socioloških, kulturoloških, kritičkih, umetničkih i naučnih pokušaja razumevanja islama u svim njegovim segmentima, kritičkog vrednovanja istorije islamske filozofije i islamske kulture, te upoređivanja teoloških, kulturoloških, filozofskih i drugih dimenzija monoteističkih religija.

U nastavku možete pogledati video-zapis izlaganja dr Seida Halilovića na međunarodnom simpozijumu „Filozofija islama“ u Islamskom centru u Zagrebu, a niže objavljujemo i tekst njegovog izlaganja.

https://www.youtube.com/watch?v=2kcYmGm9-z0&t=13s

Islamska filozofija i klasifikacija savremenih saznajnih tokova u islamskom svetu

Dr Seid Halilović, Centar za religijske nauke „Kom“, Beograd

Društvene teorije logički su povezane s nizom pojmova koji predstavljaju njihove principe i konsekvence. Kada se realizuju u društvu, one logičkim redosledom aktualizuju celokupnu mrežu svojih pojmovnih dodataka. Jedan deo ove mreže primarno privlači pažnju naučne zajednice a drugi deo ostaje skriven i dobija formu marginalnih saznanja. Teorije iz oblasti modernih društvenih nauka premeštaju se s margina u suštinu društva onda kada su aktualizovani njihovi filozofski principi čak i u sferi opšte kulture. U stadijumu islamske kulture ove teorije pojavile su se u senci kredibiliteta političke i ekonomske dominacije zapadnih društava i njihovi filozofski principi ostali su skriveni na marginama domaćih saznanja. U domaćoj kulturnoj atmosferi, koja je utemeljena na bitno drugačijim saznanjima, moderne društvene teorije prouzrokovale su kulturne i istorijske poremećaje, jer nisu rekonstruisane u skladu s potrebama saznajnog nasleđa islama. Logički principi moderne nauke postepeno su napuštali marginalnu sferu i dominantno su uticali na svoje novo i oslabljeno kulturno okruženje, koje se suočava s identitetskim izazovima i krizama na putu potpune transformacije. Svako novo značenje racionalnosti logički proizvodi novu definiciju naučnog znanja i zato iz kritičke perspektive islamske filozofije pratimo uticaj modernih značenja racionalnosti na formiranje novih definicija društvene nauke i filozofije.

Ukoliko bismo želeli da ponudimo opštu klasifikaciju savremenih saznajnih tokova u islamskom svetu, iz posebne perspektive kognitivnih prioriteta klasične islamske filozofije, usredsredili bismo na sledeća četiri generalna toka:

1. Prvi generalni saznajni tok predstavlja istorijski kontinuitet klasičnih metoda razmišljanja u islamskom svetu. Verski autoriteti ovde razmišljaju isključivo u okvirima svoje saznajne tradicije i ni na koji način nisu usmereni na moderni svet i njegove teorijske izazove. Čitaju i tumače klasične tekstove o tradicionalnim disciplinama u islamu i unapređuju rezultate nasleđenih diskusija s veoma jasnim metodološkim okvirima. Naravno, u svojim tradicionalnim školama u različitim delovima savremenog islamskog sveta oni neretko ostvaruju briljantne istraživačke rezultate, ali u okvirima internih i istovremeno izrazito dinamičnih i živih diskusija koje razvijaju potpuno su se izolovali od modernističkih tokova razmišljanja i obraćaju se isključivo vernicima i studentima iz svojih tradicionalnih krugova.

2. Drugi generalni saznajni tok u savremenom islamskom svetu ne prepoznajemo u stadijumu istorijske tradicije islama, već on predstavlja isključivo rezultate modernog saznanja. Profesori i istraživači u ovom saznajnom toku takođe se izoluju od svoje društvene okoline i isključivo su zainteresovani za to da rezultate modernog sveta bez ikakve promene prenesu u zemlje koje se nalaze na marginama dominacije modernizma. Dakle, oni uopšte ne razmišljaju o svojoj istorijskoj poziciji i baštini.

Ustanovićemo da ovaj, drugi, saznajni tok treba zapravo poistovetiti sa sistemom službenog naučnog znanja, tačnije s dominantnim tokovima moderne nauke koji se ubrzano razvijaju u islamskom svetu. Ne moramo biti posebno hrabri da bismo dodali da upravo u takvom saznajnom sistemu rade skoro svi univerziteti u današnjem islamskom svetu, a već smo rekli da se u malobrojnim tradicionalnim islamskim školama danas uglavnom promoviše prvi generalni saznajni tok.

3. Sledeća dva saznajna toka organizovana su na marginama spomenuta dva toka. Počećemo od veoma značajnog saznajnog toka koji povezujemo s prvim. Ovde nekolicina istaknutih profesora tradicionalnih škola u savremenom islamskom svetu želi da iz perspektive kognitivne autoritativnosti klasičnog intelektualnog nasleđa islama kritički preispita norme svoje društvene i istorijske pozicije u uslovima današnjeg života. Oni svoju polaznu tačku pronalaze u klasičnom saznajnom nasleđu koje je briljantno utemeljeno u tradicionalnim islamskim školama i to nasleđe primarno i aktivno koriste u okviru platforme civilizacijskih odnosa s modernim Zapadom.

4. Konačno, četvrti saznajni tok povezujemo s drugim. Naime, mnogobrojni mislioci u savremenom islamskom svetu iz perspektive moderne nauke i modernog saznajnog sistema preispituju svoju istorijsku baštinu i u svetlu kredibiliteta modernog znanja rekonstruišu svoju aktuelnu poziciju u današnjici. Nakon što su se dobro upoznali s rezultatima modernog naučnog saznanja, oni ne žele da ostanu izolovani u svom društvenom okruženju, već aktiviraju znanje koje su stekli o modernizmu i koje smatraju isključivo kredibilnim i onda svoju islamsku tradiciju sučeljavaju s novim teorijskim izazovima, da bi je konačno revidirali u strukturama kognitivne autoritativnosti modernog znanja. Ovaj, četvrti, generalni saznajni tok jeste primarni predmet analize u radu koji sam već dostavio cenjenim organizatorima.

Različita dva vida organizacije četvrtog generalnog saznajnog toka u savremenom islamskom svetu analiziraćemo u nastavku. Kada u nastavku budemo koristili termin neomutazilizam kao odrednicu za drugi vid četvrtog toka, želeći da nam praktično bude lakše da pratimo diskusiju, prvenstveno ćemo biti usmereni na savremene muslimanske mislioce koji su manje ili više bili privrženi svom islamskom identitetu, ali su bili spremni da diskredituju čitav niz bitnih elemenata kuranskog i islamskog učenja. Ovo nas ne sme iznenaditi, jer je reč o čitavoj novoj strukturi redefinisanja odnosa između islama i modernog zapadnog mišljenja.

4.1. Uzalud bismo se trudili ako bismo želeli da teorijske elemente neomutazilizma pronađemo u idejama lidera ranog reformizma u savremenom islamskom svetu. Istina je da je, primera radi, Abduh s posebnim interesovanjem govorio o rezultatima i osnovnim smernicama klasične mutazilitske škole. U kulturnom ambijentu ondašnjeg Egipta, u kome je dominantna bila ašaritska teološka škola, bilo je prirodno da će njegovi izrazito kritički stavovi reafirmisati istorijsko sećanje na opozicionu školu klasičnih mutazilita. Međutim, kada želimo da u njegovim reformističkim tezama pronađemo tragove modernih struktura zapadnog saznanja, uočavamo da se Abduh zapravo suštinski razlikuje od kasnijih muslimanskih reformista koje ovde nazivamo neomutazilitima. Razlike između ove dve struje muslimanskih reformista predstavljaju jedan od najbitnijih elemenata naše analize koji želimo da obrazložimo.

Ključni element na koji skrećemo pažnju jeste da Džemaludin Afgani, Abduh i ostali rani predstavnici islamskog reformizma zapravo uopšte nisu poznavali unutrašnje kognitivne strukture moderne nauke. Oni su pogrešno mislili da moderna nauka u stadijumu empirizma ima isto značenje koje ima empirijska nauka u klasičnom saznajnom stadijumu islama. Verovali su da je to ista nauka i zato su s velikim optimizmom podržavali razvoj moderne zapadne nauke, ne naslućujući na kakvim se skrivenim kognitivnim principima temelji unutrašnja struktura prvenstveno modernih humanističkih nauka. Nisu mogli da prepoznaju osnovna usmerenja moderne nauke i savremene tokove zapadnog mišljenja i naivno su se radovali jer su smatrali da se nauka ceni na isti način i u islamu i na modernom Zapadu. Dakle, nisu bili svesni činjenice da se na modernom Zapadu empirističkom definicijom nauke kao skupa proverljivih sudova opovrgava kognitivni kredibilitet najbitnijih klasičnih disciplina u islamu i zapravo diskredituje sama suština islamskog i uopšte religijskog saznanja u formi metafizičkih i vrednosnih sudova. U stvari, oni su više bili usredsređeni na destruktivnu ulogu ofanzivne zapadnjačke politike.

Bilo kako bilo, ovi muslimanski reformisti nipošto nisu pridavali modernoj nauci toliki značaj da bi zbog nje promenili bitne elemente svog religijskog učenja ili pak metodologiju svog religijskog razmišljanja. Oni su verovali u ispravnost svoje metodologije i saznajnog stadijuma islamskog klasičnog učenja i kad god bi osetili da bi prihvatanjem određenih zaključaka moderne nauke došli u sukob s jasnim religijskim uverenjima, uglavnom bi se tu zaustavili.

4.2. Na drugoj strani pak, najuticajniji muslimanski reformisti u nekoliko poslednjih decenija uopšte nemaju takvo usmerenje. To su mislioci za koje smo se dogovorili da ih nazivamo neomutazilitima i koji u svom naučnom radu uopšte ne podržavaju metodologiju klasičnog islamskog učenja. Epistemičke principe i metode moderne nauke prihvatili su s punim ubeđenjem i slede ih od početka do kraja svih svojih analiza. Jednostavno, oni nikada nisu ni sudelovali u strukturama svoje istorijske tradicije, nisu studirali i učili o islamu po klasičnim obrazovnim programima i ne mogu osetiti nikakvu, praktičnu ili emotivnu, privrženost tradicionalnim modelima islamskog života, učenja i identiteta. Dakle, u svojoj istorijskoj tradiciji ne mogu prepoznati elemente kognitivnog kredibiliteta samim tim što su sve vreme usredsređeni na drugu stranu sveta.

Važno pitanje koje se ovde postavlja glasi: kada dolazi do izražaja ovaj drugi vid modernističkog saznajnog toka? U odgovoru ćemo kazati da se sve u tom pogledu drastično promenilo kad je postalo očigledno da religijska baština može reafirmisati svoje unutrašnje kulturne i istorijske kapacitete i privlačne elemente aktivnog civilizacijskog učešća u društvenim strukturama savremenog života. Punoj reafirmaciji društvenog kredibiliteta religijske baštine u islamskom svetu verovatno je ponajviše doprinela Islamska revolucija u Iranu. I tada, u uslovima kada saznajni stadijum islama dobija izrazito dominantniju ulogu, bilo je očekivano da će modernističke struje u muslimanskim zemljama promeniti svoje usmerenje i intenzivirati naučne aktivnosti pod plaštom saznajnih pojmova nove dominantne strukture religijskog mišljenja. Uočićemo da se modernistički tok u islamskom svetu veoma brzo reorganizuje s potpuno novim kognitivnim usmerenjem i nameće se kao neočekivano snažan intelektualni tok.

Različite faze utemeljenja i razvoja neomutazilizma treba pratiti upravo u ovom novijem periodu koji traje tek nekoliko poslednjih decenija. Jer, pre tog perioda arapski i muslimanski modernisti isticali bi bez ustručavanja da su, primera radi, marksisti ili nacionalisti i nije bilo potrebno da se kriju ispod plašta religijskih pojmova i učenja. Društvena pozicija pristalica saznajnog stadijuma islama bila je značajno oslabljena i oni su s velikim poteškoćama održavali vitalnost tek nekoliko klasičnih jurističkih i teoloških islamskih škola, koje su bile sve manje popularne. Jednostavno, u takvim uslovima nije bilo prirodno očekivati da će neko razmišljati o tome da reprodukuje oslabljeno istorijsko saznanje islama na modernističkoj kognitivnoj platformi.

֍

Na stručnim simpozijumima ove vrste bilo bi neopravdano u metodološkom smislu razmišljati o tome da se obznane zaključci rada koji se prestavlja. Otuda, na kraju svog izlaganja ponudiću tek okvire za dalje razmišljanje i diskusiju od strateškog značaja o predmetu rasprave koji sam delegirao.

Saznajnom toku neomutazilizma, u okviru četvrtog generalnog toka u našoj opštoj klasifikaciji, konstantno se pruža mogućnost da ima ključnu i dominantnu ulogu u ukupnoj strukturi savremenog muslimanskog mišljenja. Intelektualna dominacija ovog toka u današnjem islamskom svetu mora se sagledati u ukupnim kontekstima organizacije i plasiranja moći na globalnom nivou. Globalne strukture moći u modernom svetu ne razvijaju se isključivo u skladu sa svojim ekonomskim i političkim kapacitetima, već obuhvataju i mnoge druge stadijume života, kao što su medijska sfera i sistem naučne i akademske evaluacije. Svi ti složeni kapaciteti na globalnom nivou predstavljaće potencijalnu podršku u učvršćenju modernih saznajnih tokova u savremenom islamskom svetu, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da su ovi saznajni tokovi već razvili široke unutrašnje platforme uticaja u muslimanskim zemljama u poslednjih stotinak godina. Sistem opšteg obrazovanja u muslimanskim zemljama formiran je svakako na marginama autoritativnosti modernog sveta i to znači da su mnogobrojni bitni pojmovi i kognitivni principi moderniteta već odomaćeni u kolektivnom mišljenju muslimanske omladine i ukupnog društva. Prema tome, ukoliko želimo da budemo objektivni, ustanovićemo da se sve manje možemo nadati da će savremena muslimanska društva osetiti strukturnu i suštinsku vezu sa saznajnim sistemom klasičnog i nadasve briljantnog nasleđa islama.

Ove ne toliko optimističke prognoze bitno su uzdrmala neočekivana događanja u islamskom svetu, kao što je bila spomenuta Islamska revolucija u Iranu, koja su pokazala da tradicionalni saznajni tokovi ipak mogu da uspešno reorganizuju izvore i kognitivne principe svoje moći. Aktuelna ravnoteža moći na globalnom nivou je zbog toga bila ozbiljno poremećena. U tim uslovima, moderni svet se više ne pojavljuje sa svojim primarnim licem logičke strukture modernog mišljenja, već prvi put primećujemo da je skriven ispod plašta logičkih struktura religijskog mišljenja.

Neomutazilizam treba posmatrati u ovom kontekstu skrivanja logičkih struktura modernog mišljenja ispod plašta dominantnih religijskih pojmova i simbola. Ukoliko iz te perspektive budemo analizirali neomutazilizam, dobićemo mogućnost da ispravno pratimo veoma složeni proces kognitivne redukcije islamskog saznanja. Neomutazilitski mislioci danas slede modernu racionalnost, uglavnom u njenoj formi koja je utemeljena nakon dominacije pozitivizma. Ovu racionalnost prvenstveno moramo prepoznati kao slojevito aktivni društveni proizvod koji je formiran po posebnom istorijskom, kulturnom i relativnom obrascu. Upravo po tom modernom obrascu danas se u muslimanskim zemljama često rekonstruišu priroda Kurana i svi bitni elementi islamskih civilizacijskih struktura. U to nisu verovali mutazilitski teolozi i ostali baštinici briljantnog intelektualnog nasleđa islama.