Dr Seid Halilović o religijskom pluralizmu i Kantovom relativizmu u saznanju

Članovi Centra za religijske nauke „Kom“, dr Seid Halilović i dr Muamer Halilović, učestvovali su na međunarodnoj konferenciji „Religija i savremeni svet“, koja je održana 30. maja 2023. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Dr Seid Halilović govorio je o temi „Kritika Kantovog relativizma u saznanju kao filozofskog osnova religijskog pluralizma i destruktivne tolerancije u modernom svetu“, a naslov izlaganja dr Muamera Halilovića bio je „Kritika redukcionističkog pristupa religiji u Dirkemovoj sociologiji religije“.

Međunarodna konferencija „Religija i savremeni svet“ održana je u formi trećeg kruga međuverskog dijaloga Srbije i Irana i na početku konferencije visoku delegaciju IR Irana pozdravio je patrijarh srpski g. Porfirije. U radu konferencije učestvovali su patrijarh Porfirije, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta prof. dr Zoran Ranković, profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta prof. dr Rastko Jović i prof. dr Aleksandar Đakovac, generalni direktor Organizacije za islamsku kulturu i komunikacije IR Irana dr Mohamad-Mahdi Imanipur, prorektor za međunarodne odnose Tradicionalnog islamskog univerziteta u iranskom gradu Komu prof. dr Sejed Mofid Hoseini Kuhsari, direktor Istraživačkog instituta Međunarodnog al Mustafa univerziteta u Komu prof. dr Hasan Rezai, šef Odeljenja za pravoslavno hrišćanstvo Centra za verski dijalog Organizacije za islamsku kulturu i komunikacije IR Irana dr Zahra Rašidbejgi, kao i dr Muamer Halilović i dr Seid Halilović iz Centra za religijske nauke „Kom“ iz Beograda.

U nastavku možete pogledati video-zapis izlaganja dr Seida Halilovića na međunarodnoj konferenciji „Religija i savremeni svet“ na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a niže objavljujemo i tekst njegovog izlaganja.

https://www.youtube.com/watch?v=1vHhai8sVsc

Kritika Kantovog relativizma u saznanju kao filozofskog osnova religijskog pluralizma i destruktivne tolerancije u modernom svetu

Dr Seid Halilović, Centar za religijske nauke „Kom“, Beograd

Pitanje pluralizma ilustruje se u različitim saznajnim aspektima i tako je moguće govoriti o kulturnom, društvenom, političkom, filozofskom ili religijskom pluralizmu. Prilikom otvaranja bilo kakve diskusije o ovom pitanju, najpre će biti potrebno uzeti u obzir to da svaka spomenuta forma pluralizma predstavlja zapravo sasvim poseban predmet rasprave. U aktuelnoj diskusiji, bićemo usredsređeni isključivo na analizu religijskog pluralizma, iz pomalo neuobičajene metodološke perspektive. Naime, u islamskoj filozofskoj školi pitanje religijskog pluralizma prepoznaje se prvenstveno kao složeni saznajni proces u kome moderni zapadni mislioci i teolozi pronalaze rešenje za doktrinarni problem o spasenju članova različitih religija, odnosno za društveni problem o mogućnosti njihovog zajedničkog života u duhu mira i tolerancije, a pritom svoje rešenje temelje na sasvim posebnom filozofskom pogledu. Taj filozofski pogled dakle predstavlja ključni saznajni princip njihovog rešenja, ali oni najčešće zanemaruju da ga jasno obrazlože.

U okviru analize pitanja religijskog pluralizma u modernom svetu ponuđena su dva različita odgovora u čijoj kognitivnoj osnovi prepoznajemo negativan stav o kredibilitetu religijskog saznanja:

1. Jedan odgovor će biti to da religiju treba najdirektnije odbaciti. Tako će jednostavno nestati i spomenuti problem religijskog pluralizma. Jer, kada nema religije, neće biti ni netrpeljivosti, odnosno sukobljenih mišljenja o religijskom verovanju i životu.
2. Na drugoj strani, ponuđen je odgovor u kome se nipošto ne oseća namera da se religija opovrgne. Štaviše, ovde se promovišu svi oblici religijskog života. Ističe se da je uzvišena istina zapravo nedokučiva i da se do nje ne može doći ni u jednoj religiji. Svaki vernik je povezan s istinom u okviru svog ograničenog religijskog iskustva. Prema tome, niko ne može da kaže da je njegova vera istinita i da drugi greše. Naprotiv, moraće da bude apsolutno tolerantan prema pripadnicima svih drugih religija, jer su svi oni na neki način povezani s istinom kroz svoja religijska iskustva.

Poslednji odgovor dobija centralni značaj u našoj raspravi zbog toga što predstavlja najdominantniju i najuticajniju formu religijskog pluralizma u modernom svetu. Dakle, ovim odgovorom propagiraju se mir i svestrana tolerancija kao praktični model rešenja za spomenuti problem u našoj raspravi. Međutim, muslimanski filozofi ovu formu religijskog pluralizma slikovito nazivaju – destruktivna tolerancija. Pokušaćemo da to objasnimo što preciznije. Naime, moderni zapadni mislioci i teolozi koji podržavaju ovu formu religijskog pluralizma i neograničenu toleranciju kao njen rezultat, uporno ponavljaju da ovim rešenjem ostaju neutralni u pogledu same suštine religija. Prema njihovom objašnjenju, ideja religijskog pluralizma formulisana je prvenstveno s ciljem da dobijemo posmatrače koji će sa strane pratiti sukobe i netrpeljivosti u odnosima pripadnika različitih religija i osmisliti trajno rešenje problema na temeljima mira i svestrane tolerancije. No, muslimanski filozofi smatraju da religijski pluralizam, u ovoj dominantnoj formi u modernom svetu, nipošto ne može biti predstavljen kao neutralna pozicija u raspravi o spomenutim religijskim netrpeljivostima. Oni ističu da ponuđeno rešenje nema ulogu posmatrača koji se nalazi izvan sukoba, onako kako govore zapadni mislioci, već da ima ulogu borca koji se aktivno uključuje u sukob, poražava sve sukobljene strane i stiče apsolutnu dominaciju. Drugim rečima, idejom religijskog pluralizma u modernom svetu ne opovrgavaju se samo neke nametljive i isključive tvrdnje vernika, nego se opovrgavaju najbitniji saznajni principi svih religijskih tradicija. Sve religijske zajednice, ma kada se one pojavile u istoriji, proglašene su krivim jer u skladu s pomenutom platformom religijskog pluralizma nijedna od njih ne može potvrditi da je istinita pošto je uzvišena istina jednostavno – nedokučiva. Prema tome, religijski sukob je ugašen tako što su sve religije osuđene. A zaključak pomalo začuđujuće glasi: nijedna religija ne sadrži istinu i samo je moderna ideja religijskog pluralizma potpuno istinita i ispravna.

Muslimanski filozofi otkrivaju da ključni filozofski principi religijskog pluralizma i destruktivne tolerancije jesu relativizam u realnosti i relativizam u saznanju. Naravno, treba imati na umu da relativizam i relativno imaju različita značenja i kontekste u kojima ih upotrebljavamo. Neka od tih značenja u potpunosti su prihvaćena u ukupnom religijskom saznajnom stadijumu, a neka, poput spomenutog relativizma u saznanju, logički su suprotstavljena bitnim smernicama religijskog pogleda. Često se dešava da upravo u našoj raspravi o religijskom pluralizmu jedno značenje relativnosti, koje očigledno mora biti odbačeno u sistemu religijskog saznanja, odjednom postaje privlačno i inspirativno za najšire zajednice vernika samo zato što se to značenje vešto kombinuje s drugim, prihvatljivim, značenjem relativnosti. Iz tog razloga, verujemo da će ova analiza biti od pomoći predstavnicima različitih religijskih tradicija u tome da jasno uoče granicu između svojih religijskih učenja i destruktivne tolerancije, kako je maločas oslovismo, koja se veoma brižljivo promoviše u modernom svetu.

Relativizam u saznanju

Relativizam u saznanju najkraće znači to da realnost koju želimo da saznamo nikada neće biti u našem razumu onakva kakva zaista jeste. Drugim rečima, kada naš razum ostvari kontakt s realnošću, tada se dobija nešto treće, i to je naše saznanje, jer se ono zapravo razlikuje i od nas kao subjekta saznanja i od realnosti kao objekta saznanja. Prema tome, naše saznanje za koje smo rekli da je nešto treće, biće u relaciji i s realnošću i s našim razumom, zavisiće od to dvoje i promeniće se kad god se promeni ili ono prvo ili drugo. Zato se u tom slučaju kaže da je saznanje relativno. Saznanje će biti relativno ako, primera radi, naš razum bude umešan u proces saznanja. Kant je smatrao da se upravo to i dešava, da čovek dospeva u središte saznajnog procesa i da sam uslovljava i određuje kakvo će biti njegovo iskustvo. Prema čuvenom Kantovom obrazloženju, čovek u svom razumu unapred ima posebne kategorije i oblike opažanja i te kategorije zapravo predstavljaju prepreku zbog koje čovek nije u mogućnosti da dođe do same spoljašnje realnosti. Kant spoljašnju realnost naziva stvar po sebi i ističe da je ona nama nedokučiva i nepoznata, te da ćemo je saznati tek nakon njenog mešanja sa spomenutim kategorijama našeg razuma. Dakle, mi uopšte ne možemo spoznati stvar po sebi, nego uvek samo pojave. Ne doživljavamo naime objekat nezavisno od subjekta, nego predmet: objekat kako nam je predmetnut i kako nam se pojavljuje zavisno od naših subjektivnih oblika mišljenja. To je kao kada bismo čovekov razum uporedili sa zatamnjenim staklom na naočarima. Zbog tog stakla, ono što će se pojaviti u našem saznanju nakon kontakta sa spoljašnjom realnošću imaće drugačiju, da kažemo nametnutu, boju i možda veličinu. Zaključićemo da prema Kantovom mišljenju ničije saznanje nije istinito, odnosno ne pokazuje istinu onakvu kakva ona zaista jeste, već samo označava nešto treće što je u relaciji s našim razumom i sa spoljašnjom istinom. Kant to precizno obrazlaže u svojoj raspravi Prolegomena za svaku buduću metafiziku koja je prevedena i objavljena kod nas sredinom prošlog veka. U tom prevodu čitamo:

„Nama su stvari dane kao predmeti naših osetila koji se nalaze izvan nas, ali o tom što su te stvari same po sebi ne znamo mi ništa, nego spoznajemo samo njihove pojave, tj. predodžbe koje one u nama proizvode kad aficiraju naša osetila. Prema tome, ja na svaki način priznajem da izvan nas ima tela, tj. stvari koje mi, premda nama posve nepoznate po onome što su same po sebi, poznajemo po predodžbama koje nam pribavlja njihov uticaj na našu osetilnost i kojima dajemo naziv tela. Ta reč znači dakle samo pojavu onoga nepoznatoga, ali zato ništa manje zbiljskoga predmeta.“

Relativizam u saznanju i strukturni skepticizam

Nužni rezultat relativizma u saznanju, onako kako upozoravaju muslimanski filozofi, jeste strukturni skepticizam, a to znači da nijedno čovekovo saznanje ne može biti izvesno. To ćemo najjednostavnije objasniti ako uzmemo u obzir to na koji način se očigledno razlikuju strukturni skepticizam i poznata Dekartova metodička sumnja. Naime, Dekartova sumnja se javlja pre početka saznajnih traganja i pomaže nam u tome da temeljno i samouvereno krenemo ka istini. S druge strane, sumnja u strukturnom skepticizmu javlja se na kraju svih saznajnih traganja i njome se obelodanjuju čovekova konačna nemoć da se domogne istine i realnosti. Prema tome, ako budemo prihvatili relativizam u saznanju i, samim tim, strukturni skepticizam, to će značiti da prihvatamo da čovekova saznanja nemaju nikakvu kosmološku vrednost, to jest da čovek svojim saznanjima ne može otkriti nijednu istinu o svetu i prirodi onakvu kakva ona zaista jeste. Zapravo, moderni čovek je baš zato i prestao da ceni nauku na način na koji se to ranije radilo, kada se znalo da nauka otkriva istine i usmerava naše delatnosti, već nauku koristi samo kao instrument koji mu pomaže da stekne potpunu moć i dominaciju nad prirodom. Kada govorimo i o religijskim učenjima, relativizam u saznanju logički će nas dovesti do zaključka da verovanje u Boga, božje jedinstvo, zagrobni život, u verovesnike i njihovo božje otkrovenje, kao i verovanje u to da nešto realno postoji i da je nešto istina – predstavljaju samo predodžbe u našem razumu koje nisu ništa drugo do neizvesne i sumnjive misli.

Potreba da se preispitaju kantovska i novokantovska epistemološka učenja čini se neizbežnom u našoj raspravi, samim tim što ona predstavljaju primarni saznajni princip na kome se temelji celokupna ideja religijskog pluralizma i destruktivne tolerancije. Uticajni britanski filozof religije Džon Hik (umro 2012) veoma precizno to obrazlaže i otkriva nam kakve logičke rezultate i posledice religijskog pluralizma treba očekivati, posebno kada je posredi ključni sud o prirodi samog božjeg bića:

„Hoćemo li moći da prihvatimo opštu razliku koju Kant uočava između univerzuma kao stvari po sebi i univerzuma kao pojave i da onda isti takav odnos upotrebimo u našoj analizi odnosa između konačne istine [tj. Boga] i različitih ljudskih saznanja o toj istini? Prema toj ključnoj teoriji, mogli bismo da kažemo o prirodi božjeg bića da Jahve i Krišna, kao i Šiva, Alah i Bog Otac zapravo predstavljaju različite biti koje se u svetlu konačne božje istine javljaju u iskustvima i mislima ljudi u raznim epizodama njihovog religijskog života. Otuda, ove različite biti donekle jesu manifestacije božje istine u ljudskoj svesti, ali isto tako predstavljaju proizvod čovekove misli u formama koje su u skladu s različitim istorijskim i kulturnim kontekstima. Iz ljudske perspektive, te biti zapravo jesu naše slike o Bogu.“

Relativizam u saznanju nije adekvatan filozofski princip na osnovu kog bismo mogli da očekujemo da ćemo konstruktivno rešiti dva glavna problema religijskog pluralizma, to jest doktrinarni problem o spasenju članova različitih religija i društveni problem o mogućnosti njihovog zajedničkog života u duhu mira i tolerancije. Smatramo da je ovo rešenje u svojoj biti destruktivno u oba slučaja.

U nastavku rasprave veoma značajno bi bilo da se, nekom drugom prilikom, osvrnemo i na odgovore iz religije koji obuhvataju dva spomenuta problema religijskog pluralizma. To će biti odgovori na temeljima analitičkih modela u kojima zauzimamo pozitivan stav o autoritativnosti religije i kredibilitetu religijskog saznanja.