Dr Seid Halilović u Domu omladine Beograda: Moć i znanje u islamskoj filozofiji

Dr Seid Halilović govorio je na tribini „Moć i znanje u islamskoj filozofiji”, u Domu omladine Beograda, 5. decembra 2023. godine. Veoma posećenu tribinu u velikoj sali „Amerikana” Doma omladine Beograda organizovali su Arapski kulturni centar i Dom omladine Beograda u okviru ciklusa „Arapi – istorija, civilizacija i uticaji”. Halilović je posetiocima tribine predstavio složeni odnos moći i znanja u savremenom svetu iz kritičke perspektive klasične islamske filozofije, a nakon njegovog jednočasovnog izlaganja usledila je i diskusija. Moderator tribine bila je Višnja Jovančević iz Arapskog kulturnog centra u Beogradu.

Galeriju fotografija sa tribine u Domu omladine Beograda pogledajte OVDE.

Dr Halilović je objasnio da je u stručnim krugovima na Zapadu znanje danas dobilo instrumentalnu ulogu zbog toga što su naučnici izgubili svaku nadu da će znanjem doći od istine, to jest da će njihovo znanje imati kognitivnu i kosmološku vrednost. Oni su, kako je dodao Halilović, obznanili da naukom ne možemo otkriti istinu i da objektivna istina izvan čoveka zapravo i ne postoji, već da je istina ono što čovek stvara svojom voljom i moći. Zbog toga danas modernu nauku nazivaju instrumentalnom naukom, a racionalnost na kojoj se ona temelji instrumentalnom racionalnošću. Član Centra za religijske nauke „Kom” istakao je da definicija nauke kao instrumenta moći potvrđuje da se današnje zapadno znanje ustanovljava na marginama čovekove volje. Prema njegovim rečima, čovek stvara i istinu i nauku i, stoga, njegova volja biće očigledno primarna u odnosu na znanje i nauku.

Dr Halilović uočava da danas znanje nije ništa drugo do moć, a to znači da moć određuje šta je znanje i šta je istina. On objašnjava da u klasičnoj islamskoj i religijskoj filozofiji, znanju pripada epistemološka i ontološka vlast. Znanje karakteriše filozofska izvesnost i ono zapravo svojom biti vlada. Objektivna istina, kako je on obrazložio, nije podređena čoveku i čovek je samo može otkriti. Štaviše, znanje vlada bićem osobe koja spoznaje. Halilović dodaje da klasični muslimanski filozofi ističu da znanje čoveka uzvodi ka apsolutnom izvoru moći. Znanje ima moć da uzrokuje najprefinjenije ontološke promene u čovekovom biću. Jer, prema Halilovićevim rečima, znanje je ovde poistovećeno s duhovnim putovanjem i s tajnovitim susretima u višnjim sferama univerzuma.

U nastavku objavljujemo zapis izlaganja dr Seida Halilovića i diskusije na tribini „Moć i znanje u islamskoj filozofiji”, u Domu omladine Beograda, a niže možete pročitati i tekst njegovog izlaganja.

https://www.youtube.com/watch?v=pLB6YKfdSFA

Audio-zapis: Dom omladine Beograda

Moć i znanje u islamskoj filozofiji

Dr Seid Halilović, Centar za religijske nauke „Kom”, Beograd

U saznajnom ambijentu klasične islamske filozofije, razum i nauka imaju različite stupnjeve i u svakom stupnju prihvata se njihova kosmološka i kognitivna vrednost. Razum i nauka se nipošto ne poistovećuju s instrumentalnim, odnosno empirijskim razumom koje karakteriše jasna saznajna ograničenost. Svoj pogled zato usmeravamo ka višnjim stupnjevima razuma i ka najvišem – sakralnom razumu.

U nastavku ćemo objasniti da modernitet, u svojoj najranijoj fazi, biva ustanovljen upravo željom da se zasvagda odbaci autoritativnost sakralnog razuma i da se primarni značaj prida pojmovnom razumu. Međutim, ispostaviće se da okretanjem leđa sakralnom i intuitivnom razumu u stvari kidamo egzistencijalne korene svog pojmovnog razuma.

Razvojnu putanju čovekovog razuma možemo jednostavno podeliti u sledeće četiri faze, onako kako to obrazlaže Alame Tabatabai (umro 1981), najuticajniji savremeni sledbenik filozofske škole Mula Sadre Širazija:

• U početku, čovekova duša je prazna i u njoj nema nijedne intelektualne forme. Tada ona liči na prvu materiju koja ne poseduje u sebi ništa aktuelno.
• U sledećoj fazi, duša pojmi aksiome koji se inače najpre mogu saznati, s obzirom na to da se teoreme temelje na aksiomima.
• U trećoj fazi razum postaje aktuelni razum i tada čovek pojmi teoreme, odnosno zaključivanjem izvodi teoreme na osnovu aksioma.
• Na vrhuncu svoje saznajne moći, čovek razumom pojmi sve aksiome i teoreme koje savršeno istinito pokazuju realnosti iz svih viših i nižih stupnjeva univerzuma. I to čini tako što sve vidi kao prisutno u sebi i sve sagledava bez ikakve materijalne smetnje. Tada čovek postaje naučni univerzum koji je ravan objektivnom univerzumu.

O sakralnom razumu izuzetno opširno govori i grandiozni utemeljivač škole transcendentne filozofije u islamu Mula Sadra Širazi (umro 1636). On se na jednom mestu u trećem tomu svoje briljantne knjige Asfar priseća da je još veliki Abu Nasr Farabi (umro 950) pisao o sledeća četiri uzlazna stepena: potencijalni razum, aktuelni razum, sakralni razum i aktivni intelekt. Mula Sadra nudi temeljitu analizu toga po čemu se suštinski razlikuju aktivni intelekt i sakralni razum. On ističe da je sakralni razum zapravo forma koja je odvojena od materije i iznad nje je, iako ranije nije bilo tako. Ranije je ovaj razum bio isprepleten s materijom i od nje se odvojio tek nakon napredovanja u hijerarhiji ontoloških stupnjeva. Aktivni intelekt pak jeste forma koja nikada nije bila u materiji i sasvim je nemoguće da on ne bude odvojen i iznad materije – dodaje Mula Sadra.

Svi istaknuti filozofi na Istoku i na Zapadu, pre renesanse, pridavali su u svojim studijama veliki značaj racionalnim intuicijama i sakralnom razumu. Nažalost, moderni svet počinje onda kada su brojni mislioci doneli konačnu odluku da okrenu leđa upravo sakralnom i intuitivnom razumu. Od tada, prosvetiteljstvo označava želju da se nauka poistoveti sa saznajnim horizontima pojmovnog razuma.

Dekart odmah pokušava da čak i postojanje sebe pronađe i dokaže u svetlu pojmovnog znanja, to jest razmišljanja. „Mislim, dakle jesam” za njega je prvo i najsigurnije od svih saznanja i zapravo izvesnost te istine neposredna je i intuitivna. Ovde je zanimljivo prisetiti se da su gotovo svi glavni predstavnici različitih filozofskih škola u islamu precizno pisali mnogo ranije o tome da je nemoguće dokazati naše postojanje uz pomoć naših misaonih pojmova, odnosno pojmovnog znanja, te da je naše znanje o sebi isključivo intuitivno i već prisutno u nama. O tome je najpre opširno govorio Ibn Sina i njegove dokaze znatno su razvili brojni predstavnici kasnije iluminativne i transcendentne filozofije u islamu. Njihove analize nesumnjivo ilustruju fundamentalnu slabost Dekartovog dokaza i ukupnog filozofskog sistema koji on temelji na njemu, ma koliko će to s oduševljenjem prihvatiti skoro svi moderni zapadni filozofi. Naime, kako oni objašnjavaju, onda kada želimo da dokažemo postojanje sebe uz pomoć nekog svog dela, tada nužno prihvatamo da postojimo i pre nego što to dokažemo. Kada kažemo „mislim, dakle jesam”, tada nastavak m u glagolu mislim ukazuje upravo na ono ja koje želimo da dokažemo. Prema tome, ovde dokazujemo postojanje nečega što unapred prihvatamo da postoji, a to znači da je naš dokaz pogrešan.

Bilo kako bilo, Kant će malo kasnije eksplicitno odbaciti racionalnu intuiciju i obznaniti da racionalni pojmovi nikada ne mogu doći u dodir sa spoljašnjim svetom. Oni će od sada biti naša prepreka na putu upoznavanja sveta, a ne svetlost koja obasjava svet, onako kako su nas poučavali baštinici religijskih filozofskih škola. U stvari, Dekartova zamišljena sumnja sada prerasta u strukturni skepticizam jer, prema Kantovom mišljenju, pojmovni razum uopšte nema moć da osvetli svet izvan nas. Stoga, kako je zakrčen put do spoljašnjeg sveta, filozof više ne treba da govori o ontološkim pitanjima, već samo o epistemologiji.

Racionalizam će sve više slabiti na modernom Zapadu i konačno u XIX veku empiristi će preuzeti dominantnu ulogu u naučnom otkrivanju objektivnog sveta. To je odista bio vek naučnih ideologija. Baš o svim realnostima o kojima se ranije govorilo u svetlu sakralnog, metafizičkog i praktičnog razuma, sada su s puno samopouzdanja govorili Ogist Kont i Marks. Nikoga više nije zanimalo šta su božji verovesnici kazivali o načelu postojanja i o eshatološkim stanjima, niti kako su poznavaoci tradicionalne metafizike dokazivali postojanje nadmaterijalnih svetova. U XIX veku, dijalektičkim materijalizmom su rešavana sva pitanja. I svi su prihvatili da je ukupni univerzum materijalan, te da sve metafizičke dimenzije postojanja treba jasno opovrgnuti. Kont je najiskrenije očekivao da će empirijski razum, s novom induktivnom formom, savršeno zameniti sakralni i metafizički razum u svim njihovim saznajnim funkcijama.

Ipak, malo-pomalo postajalo je jasno da je empirijski, odnosno instrumentalni, razum suštinski ograničen i nepouzdan izvor saznanja. Još ranije su Hobs i Hjum na tragu pređašnjih racionalista shvatili da empirijskim saznanjem i instrumentalnim razumom nipošto ne možemo prosuđivati o vrednostima. Na kraju XIX veka skoro svi prihvataju ranija upozorenja da se nauka mora odvojiti od vrednosti.

I drugo, pokazalo se da je instrumentalnim razumom nemoguće govoriti o metafizičkim pitanjima. Zato više niko nije razmatrao metafizičke sudove, čak ih niko nije ni opovrgavao, onako kako su činili pozitivisti u XIX veku. Novi zaključak logičkih pozitivista bečkog kruga glasio je da su svi ti sudovi jednostavno – besmisleni pseudostavovi. Drugačije kazano, razum u XX veku neće imati ni opravdanje ni moć da se bavi metafizičkim i vrednosnim iskazima.

Slabosti i ograničenja instrumentalnog razuma izašli su dakle na svetlo dana u periodu kada su sakralni, metafizički i praktični razum izgubili svoj pun kulturni i društveni kredibilitet, te nije bilo moguće ponovo im se prikloniti. Bilo je potrebno odmah pronaći drugačiji saznajni izvor kao novi oslonac instrumentalnog razuma. Novi izvor bio je – kolektivni razum, koji smo definisali. Drugim rečima, zvanično je obznanjeno da instrumentalna nauka od sada sledi paradigmu naučne zajednice. A šta to tačno znači? Nova paradigma, rekli smo, nisu mogli biti višnji stupnjevi razuma jer je njihov kredibilitet u ovoj epohi na Zapadu podvrgnut ozbiljnim sumnjama i definitivno je odbačen. Paradigmu i sudove naučne zajednice određuju zapravo oni faktori koji sada imaju moć da utiču na društvenu svest. A to su isključivo društveni, politički i medijski faktori.

Ovaj zaključak je, prema našoj oceni, od neopisivog značaja i zato želimo ponovo što jasnije da ga postavimo. Zaključak glasi da saznajna načela instrumentalnog razuma konačno bivaju čvrsto povezana sa strukturama društvene moći. Upravo one danas određuju fundamentalne sudove koji sačinjavaju samu srž instrumentalnog razuma.

Danas na Zapadu, svi su izgubili nadu u moderno prosvetiteljstvo. Shvatili su da čovekov instrumentalni razum nema kognitivnu vrednost čak ni u sudovima o fizičkim i empirijskim dimenzijama našeg života. Međutim, niko ne spominje mogućnost da instrumentalni razum bude vraćen u okrilje višnjih stupnjeva razuma.

Umesto toga, kao što rekosmo, postmodernističke rasprave dovele su nas do toga da instrumentalni razum apsolutno podredimo najnižem i najprofanijem stepenu razuma, to jest kolektivnom razumu. I tako, kolektivni razum danas određuje i načela i usmerenja moderne instrumentalne nauke, ali ne prema logičkim ili intuitivnim modelima, nego u skladu s računicama društvene moći i interesima onih koji pod svojom kontrolom drže mas-medije i propagandna sredstva.

Moramo primetiti da postmodernistički mislioci odlično zapažaju i opisuju slabosti i ograničenja modernog instrumentalnog razuma. Međutim, oni to stanje nažalost smatraju neizbežnom istinom, koju nikada ne možemo ostaviti za sobom. Kada ističu da treba dati primarnost moći i volji u odnosu na nauku, oni u stvari gase naše poslednje nade da ćemo dospeti do same istine. Zaključićemo da instrumentalni razum postaje simbol slepe moći i čak nihilizma onda kada ga otuđimo od višnjih stupnjeva razuma.

Suprotno tome, ako se bude razvijao u okrilju i u svetlu najviših razuma, on će nesumnjivo dobiti jasnu saznajnu i racionalnu vrednost u procesu razotkrivanja same istine. Otuda, uslov za iskrenu potragu za istinom u savremenom svetu mora biti to da najpre prihvatimo kredibilitet teorijskog i praktičnog razuma. Tada možemo realno očekivati da ćemo pronaći rešenje za mnogostruke krize koje opterećuju modernog čoveka.