Sunce u senci

Mir i spokoj u životu novinara i društvenog analitičara Basira potpuno urušavaju misteriozna elektronska pisma koja on sve češće prima u trenucima osame, a u kojima ga nepoznata osoba moli za pomoć. Njegov nemir se polako pretvara u strah kada primećuje da se ta pisma čudno povezuju s mnogim događajima iz njegovog okruženja. Sve to delimično utiče i na njegova misaona lutanja po zemljama Istoka. Nakon iznenadnog nestanka najbližeg kolege i prijatelja koji mu prethodno poverava važan zadatak, Basir saznaje da je upleten u veoma zagonetne okolnosti iz kojih se neće lako izbaviti.

Do mira i blaženstva dospeva se konstantnom borbom sa sopstvenim mislima, strastima, ali i sa svim pretnjama i izazovima s kojima se suočavamo. Roman Sunce u senci, kao svojevrsni roman misterije sa naglašenom filozofskom pozadinom, tajnovito nam opisuje sve emocije koje ta borba sa sobom donosi. Uvodi nas u jedan drugačiji svet u kojem ćemo možda ugledati i sebe, ono što zaista jesmo. Jer mi smo danas samo senka koja je zaboravila gde je svetlost – senka koja je u sopstvenoj tami izgubila sunce.

O izdanju

Sunce u senci (roman)

Autor: dr Muamer Halilović

Izdavač: Centar za religijske nauke „Kom“

Godina izdanja: 2018.

ISBN: 978-86-89437-06-5

Dimenzije knjige: 14 x 20

Broj strana: 288

Povez: broš

Štampa: „Službeni glasnik“, Beograd

Cena u knjižarama: 650 dinara

Cena s popustom Makart distribucije, uz besplatnu dostavu na Vašu adresu: 520 dinara

Kupovinu možete obaviti OVDE.

Recenzent

Dr Vladimir Kolarić, Visoka škola za komunikacije, Beograd

Recenzija

Duhovna avantura novinara-društvenog analitičara Basira, pomnog i meditativnog pripovedača i protagoniste romana Sunce u senci Muamera Halilovića, počinje kada on, privremeno odvojen od porodice a potom upleten u misteriozne okolnosti s one strane zakona, a možda i realnosti, ostaje ogoljen pred stvarnošću, čije dejstvo na sopstvenu ličnost, postupke, odluke i misli, pa i na samo telo, počinje da oseća kao, čini se, ni u jednom ranijem periodu svog života.

Odvojenost od svakodnevne rutine Basira čini otvorenijim za uočavanje mehanizama društvene kontrole, represije i nasilja, koje ranije kao da je poimao samo racionalno, a sada već gotovo telesno i, moglo bi se reći, ontološki. Čini ga otvorenijim, dalje, za mehanizme onoga što se u asketskoj literaturi istočnog hrišćanstva naziva svetom, a što nije čulno-materijalna sveukupnost stvorene realnosti, nego kulturološki, socijalno i istorijski objektivizovan splet strasti, odnosno projekcija ili projektivna slika te realnosti kao konstanta ljudske palosti.

Ali ne „napadaju“ u toj egzistencijalno-ontološkoj ogoljenosti Basira samo mehanizam društvene kontrole, nasilje svakodnevice i „svet“, nego i bljesak jedne drugačije stvarnosti, iza, izvan ili iznad one vidljive, čulno opažljive, empirijski i na nivou instrumentalnog razuma pojmljive stvarnosti, upravo one „istinite stvarnosti“ iz naslova romana – sunca prekrivenog ili zatamnjenog senkom naše pomućenosti.

Basirova izmeštenost nije samo trenutna i vremenska, nego i prostorna i identitetska, pošto ovaj čovek „istočnjačkog“ imena, pa dobrim delom i mentaliteta, živi na Zapadu, pa čak ne ni na „pravom Zapadu“, nego u Budimpešti kao svojevrsnoj raskrsnici transideološki konstruisanih geografskih i kulturno-istorijskih prostornih relacija – Istoka i Zapada, Severa i Juga. To u njegovoj percepciji stvarnosti, drugih ljudi i sebe samog, dodatno pojačanoj vešću o očevoj smrti, stvara izvesnu podvojenost, bezmalo dvojničku, a svakako duboko interiorizovanu, gde se u trenucima gubi granica između unutrašnje i spoljašnje stvarnosti, i gde nam se unutrašnja stvarnost povremeno obraća tuđim, a spoljašnja našim glasom, kad se pitamo ne samo postoji li ta spoljašnja realnost, nego i mi sami.

Ta dvojnička situacija u romanu ne ostaje samo uslovnost, dug jednom evropskom, ili tačnije srednjoevropskom litararnom nasleđu, nego je i svojevrsni ključ misterije, koja se razotkriva u traganju za samim sobom, za svojim davno zaboravljenim istinitim likom.

Dvojnička situacija u ovom romanu, dalje, ne igra ulogu simboličke predstave lavirintskog, u osnovi sekularističkog shvatanja ljudske egzistencije, već duhovnog puta, gde lik dvojnika nije onaj koji razbija celovitost pripovadača i protagoniste, nego ga, naprotiv, poziva na ucelovljenje.

Basirova unutrašnja avantura očekivano se pretvara u spoljašnju avanturu sa kriminalističkim zapletom i misaono-evokativnu avanturu po zemljama Istoka, od kojih prva ima funkciju konvencije koja daje narativni oslonac motivu potrage i analogijske predstave lavirintskog iskustva sekularnog Zapada, dok druga ostvaruje funkciju svojevrsne tačke oslonca i tačke pogleda na to i takvo egzistencijalno i kulturološko iskustvo, naravno sa pozicije duhovnim i takozvanim tradicionalnim vrednostima po definiciji naklonjenijeg „Istoka“.

Ipak, autor ovog romana je islamski filozof transcendentalista, i njegov „istočnjački pogled“ nije u osnovi ideološki, već uznesen na jedan visok i rafiniran nivo duhovne spoznaje i duhovnog iskustva, i to utemeljenih na preciznoj i vekovima brušenoj metodologiji duhovnog puta, nimalo nalik na savremene praktikume za „samospoznaju“ i „samorealizaciju“ raznih lažnih učitelja, i sa Istoka i sa Zapada.

Tradicionalistička spoznajna, etička, pa i estetička pozicija ovog romana stoga ne počiva na pozivanju na očuvanje i evociranje jednom i zauvek, u nekakvog imaginarnom „zlatnom dobu“, definisanih organizacionih i misaonih formi, već na vekovnom, konkretnom i proživljenom, iskustvu prenošenja temeljnih religijskih i filosofskih istina o duhovnom putu, putu čoveka ka njegovom temeljnom naznačenju.

Ontološki i epistemološki ishod ove potrage i ovog susreta sa „istinitom realnošću“, a s obzirom na literarno-umetnički a ne teološko-doktrinarni karakter ovog dela, ne dobija primat u odnosu na njihov egzistencijalni ishod, onaj koji se tiče traganja i susreta sa „istinskim sobom“, sa svojim pravim istinskim identitetom, a koji svakako nije ni „istočni“ ni „zapadni“,  već nastaje ne na doživljaju i iskustvu, nego pre svega i jedino našim ličnim učešćem u „istinitoj realnosti“. A to učešće, koje se odražava na sve aspekte našeg života, nikada nije samo naše, nego se odnosi i na živote naših bližnjih, i potencijalno na sav, ne samo ljudski, nego i stvoreni svet.

U takvoj perspektivi, nije samo taj „svet“ strasti, nasilja i kontrole ona senka koja zaklanja i pomračuje sunce „istinite stvarnosti“, nego smo i mi sami ta senka, „koja je zaboravila na svetlost, i da ćemo ostati senka ako ne dopustimo da nas obuzme svetlost božja“. Iskustvo duhovnog stoga nikada nije ni bilo samo pitanje tehnike, pozitivnog znanja ili psihološkog doživljaja, nego temeljno iskustvo učešća celokupne naše ličnosti, našeg psihosomatskog bića u istinitoj realnosti, naše postajanje tom realnošću, onoliko koliko nam dopuštaju snage našeg stvorenog bića.

Realizovan u formi modernističkog evropskog romana u prvom licu, s elementima „romana misterije“, i bitno obojen „istočnjačkom“ retoričnošću, Sunce u senci svedoči o značajnim mogućnostima prožimanja različitih kulturno-civilizacijskih iskustava, koja u sadejstvu mogu stvarati koherentne estetske i spoznajne forme, bez gubljenja svoje posebnosti i utapanja u neki apstraktni i amorfni, ideološki motivisani pseudouniverzalistički konstrukt.

Bez obzira na naglašenu idejnost, misaonost i čak filosofičnost, Halilovićev roman poseduje i jednu čisto litararnu nastrojenost ka povratku pisanju koje proizlazi iz brižljivosti prema ljudima, ali i prema sebi samima, onoj danas, čini se, zaboravljenoj odgovornosti za izgovorenu i napisanu reč, njeno dejstvo i dejstvo estetske forme na ljude, na njihov život u svim njegovim, pa i onim najdubljim dimenzijama. Za odgovornost koja bi literaturu trebalo da povrati njenom istinskom smislu svedočenja, i to svedočenja o čovekovom najdubljem pozvanju, koje svakako nije u tome da bude senka bilo kom suncu, pa tim svakako ni onom najvišem, od koga je i u kom je svaka moguća i svaka vidljiva i nevidljiva svetlost ovog sveta i svih svetova u kojima učestvujemo i u kojima prisustvujemo, i svetlost u svakom od nas, u vekove vekova.

I da ne svedoči samo o ljudskoj slabosti, nego i o ljudskoj snazi, koja je tu kada spoznamo i priznamo da je Bog, i pored svega što nudi ovaj i svi zamislivi i nezamislivi svetovi, ipak najpreči.