Najfinije tajne pokajanja
Izvor, broj 5, mart 2015.
Dr Seid Halilović
Kada se pokaje i zaboravi svoje zlodelo, duhovni putnik pristupa tajni tog zaborava. Sada, u svemu tome on vidi volju božju, vidi da je Bog prisutan
Pokajanje ima svoje spoljašnje i tajnovite aspekte. Ti tajnoviti aspekti takođe imaju tri dublje i sasvim prefinjene tajne. One predstavljaju srce unutrašnjeg lica pokajanja, a to su sledeće tajne:
1. Nakon što je čistotom duše ostavio za sobom svoj greh, duhovni putnik se još jednom mora osvrnuti na zločin koji je počinio prema svojoj duši. No, ovaj put on ne razmišlja o samom zločinu, već o tome zašto ga je Bog napustio i dozvolio mu da zgreši. Drugim rečima, on sada misli o onome što je bila volja božja i o samom Bogu. On će shvatiti da ga Bog nije zaštitio iz dva sledeća moguća razloga:
a. da bi, ukoliko se ponovo vrati Bogu, saznao da samo Bog može da ga štiti od greha, da sakrije od drugih ljudi njegova zlodela, da blagošću Svojom odgađa kaznu ne bi li se sam čovek pokajao, da milostivo prihvati izvinjenje i da neizmernom dobrotom pređe preko ranijih grehova osobe koja se pokaje;
b. da bi, ako će biti kažnjen, uočio da je Bog neopisivo pravedan, jer Bog neće kazniti grešnika sve dok sam on ne shvati da zaslužuje kaznu zbog zlodela koje je svojevoljno počinio.
2. Osoba koja se pokajala, a koja sasvim dobro prepoznaje svoje mane, treba da shvati da ništa dobro ne potiče od nje, nego da je Bog izvor sve dobrote. Kada se osvrne na svoje pokajanje, ona će videti da je greh bio njen, a da je uspešno pokajanje bilo samo plod božje neizmerne dobrote i milosti.
3. Zahvaljujući tome što je shvatio da je svaki greh nužno i uvek omražen na stazi usavršavanja duše, duhovni putnik će moći ispravno da razume i najuzvišeniju tajnu pokajanja. A to je da on ne sme praviti razliku između sebe i Boga, te pripisivati sebi zlo a Bogu ono što je dobro. Jer, sve je od Boga i Bog je svugde i u svim delima prisutan. Otuda, sve je samo lepo i dobro i „sve je ništavno sem lica božjeg“.