Razum, religija i duhovnost

Izvor, broj 5, mart 2015.

Dr Muamer Halilović

Simbolične priče nisu nepoznanica u isto­riji islamske misli. Takve priče postoje još u ranom razodblju islama. Pisali su ih muslimanski teolozi, filozofi, pravnici i mnogi drugi. Ovde ćemo sažeto predstaviti jednu od takvih priča, koju je napisao Ibn Tufejl, čuveni muslimanski filozof iz Andaluzije

Na jednom dalekom ostrvu u Indijskom okeanu vladao je nemilosrdni tiranin, koji je gušio svaku pobunu i otklanjao sve mogućnosti da njegova vlast bude ugrožena. Žrtva njegove nemilosrdne politike bio je i njegov rođeni brat koji je bio primoran da se oprosti od svog novorođenčeta i da ga u malom drvenom kovčegu prepusti talasima okeana. To je bio jedini način da to malo dete, koje je kasnije moglo da nasledi vlast, bude spaseno od neminov­nog pogubljenja.

Dečji kovčeg je igrom slučaja, ili tačnije rečeno božjim predodređenjem, otplovio do susednog ostrva koje nije bilo naselje­no. Na obali ga je, kako Ibn Tufejl piše, pronašla gazela koja je nedavno izgubila svoje mladunče. U malom dečaku gaze­la je videla svoje mladunče tako da ga je uzela i brižno čuvala nekoliko godina, sve dok dečak nije poprilično stasao.

Nekoliko godina je proteklo. Mali de­čak, koga Ibn Tufejl naziva Hajom, sinom Jakzana, već je ulazio u mladićko doba. I u njegovom imenu postoji vrlo zanimljiva simbolika. „Haj ibn Jakzan“ na arapskom znači „živi sin budnoga“. Slavni andaluski filozof ova imena odabrao je kako bi aludi­rao na to da dete potiče od oca koji je bio član tiranske dinastije ali koji se probudio iz sna zablude. Ibn Tufejl takođe želi poka­zati da će dete snagom svog  razuma kasnije prepoznati suštinske elemente istinskog ži­vota. U svakom slučaju, mladi Haj u svojoj mladosti počinje da razmišlja o svemu što se dešavalo u njegovoj okolini – o životi­njama i njihovom životu, o biljkama i nji­hovoj lepoti, o nebu iznad ostrva i o redov­noj promeni dana i noći, o vodi koja ga je opkolila, o zemlji kojom korača i o mnogim drugim pojavama u prirodi. On je takođe razmišljao i o sebi. Mogao je da pojmi da se osećanje koje ima prema sebi bitno ra­zlikuje od osećanja koje ima prema drugim pojavama. Bio je sve svesniji neprocenjive moći svog razuma. Saznao je da on pomoću razuma može postati mali svet unutar ovog velikog sveta. Čudila ga je ta harmonija u svetu i u njegovom saznanju. Nije mogao da prihvati da je ona sušta slučajnost. Moralo je da postoji nešto uzvišeno što je stvorilo sve te pojave i što ih sve vreme usmerava. „To uzvišeno posto­janje“, razmišljao je Haj, „mora biti sveznajuće i sveobuhva­tajuće. Ono mora imati neograničeno znanje. A najpre, ono mora postojati – oduvek i zasvagda. U protivnom, ništa od ovoga ne bi postojalo.“ Naravno, Haj nije znao da govori. On ove reči nije izgovarao doslovno. To je zapravo bilo stanje njegove svesti.

Na pragu šeste decenije života, Haj je već bio veliki mudrac. Svet je posmatrao na po­seban način, a zanimljivo je da je do tog sta­nja stigao isključivo pomoću svog razuma. Te godine, baš sa ostrva odakle su bili Hajo­vi roditelji, na Hajovo nenaseljeno ostrvo došao je veliki mistik Absal, koji je tragao za mirnim mestom, negde daleko od naro­da. On je zapravo osećao umor zbog kritika koje mu je upućivao njegov nekada vrlo pri­san prijatelj Salaman. Salaman i Absal bili su veliki verski učenjaci. Ali razlikovali su se u tome što je Absal zagovarao da se reli­gija ne može objasniti bez duhovnosti, dok je Salaman podržavao suvoparno razumsko tumačenje religije bez uticaja bilo kakve du­hovnosti. Zbog toga su se ova dva prijatelja međusobno udaljila. Pošto je Salaman bio uticajniji, Absal je bio primoran da napusti ostrvo.

Prvi susret Haja i Absala nije bio tako pri­jatan. Obojica su bili uplašeni. Ipak, vrlo brzo su se sprijateljili. Bilo je potrebno neko vreme da Absal nauči Haja da govori. Ka­snije, oni su razgovarali o raznim temama – o prirodi, o ljudima, o svetu i o karakteristi­kama onoga što je taj svet stvorilo. Rezultati razgovora, piše Ibn Tufejl, bili su začuđujući i za Haja i za Absa­la. Shvatili su da su Hajov razum, Absa­lova duhovnost i re­ligija koju je objavio Bog potpuno sagla­sni. Primetili su da je zapravo reč o tri izvora saznanja koji nam nude razne metode, ali ne i razne istine. Ta­kođe, shvatili su da se ova tri izvora među­sobno upotpunjuju. Ono što Haj nije mo­gao da pojmi svojim razumom, objašnjeno je jezikom religije i duhovnosti. A ono što Absal nije mogao da shvati, to je Haj mogao da razjasni snagom svog razuma.

Haj je svim srcem poverovao u istinitost religije o kojoj mu je pričao Absal. Zaklju­čio je da će svoje saznanje upotpuniti jedino ako bude obavljao sve svoje obaveze prema toj religiji. Naime, mudri Haj je zbog svog velikog racionalnog ubeđenja postao ver­nik, a Absal je zbog svoje privrženosti reli­giji prihvatio autentičnost razuma.