Reč urednika (5)

Izvor, broj 5, mart 2015.

Dr Tehran Halilović

Početak proleća jedan je od najlepših godišnjih perioda. Svako godišnje doba ima svoju vrednost i svoje čari, ali ono što početak proleća čini različitim jeste to što se priroda tada budi iz dugog zimskog sna. S obzirom na to da se u religijskim izvornim tekstovima čovekovo buđenje iz sna često upoređuje sa proživljenjem njegove duše posle smrti, ne čudi činjenica da je prolećno bu­đenje prirode takođe nazvano proživljenjem pri­rode nakon izvesnog perioda prestanka života u njoj.

U stvari, ako bolje pogledamo, na osnovu re­ligijskih uverenja postoji sasvim jasan odnos iz­među prolećnog proživljenja prirode i čovekovog života posle smrti. Priroda se jednom godišnje budi iz dugog zimskog sna kako bi čoveku re­dovno ponovila dve poruke: da će svemu privre­menom jednog dana doći kraj i da se život vraća u svako biće ma koliko ono izgledalo beživotno.

 

Dakle, na početku proleća okruženi smo zna­kovima koji istovremeno ukazuju na neizbežnost smrti i na izvesnost proživljenja. To što nekada ne vidimo te znakove, ne znači da oni ne posto­je, niti da njihove poruke nisu upućene nama. Buđenje prirode nije neshvatljiva znakovna igra. Naprotiv, to je slikovit govor pun boja i priča za one koji vide i čuju svojim srcem, odnosno za one koji žele da vide i čuju. U ovom kontekstu treba tumačiti religijske tekstove koji vrlo često spominju „znakove za one koji razumeju“ ili „za one koji razmišljaju“.