Toplina u Saberovom pogledu
Izvor, broj 7, mart–april 2016.
Dr Muamer Halilović
U Isfahan sam dolazio još dok sam bio mlad, u nekoliko navrata. Ali kada se sabere sve ukupno, u tom gradu sam se zadržao samo desetak dana, ne više. Sabera sam poznavao još od studentskih dana. On je otac mog nekadašnjeg dobrog prijatelja Saleha, koji je zbog bolesti preminuo pre nekoliko godina. Poslednji put sam ga video onda kada sam sa njegovim pokojnim sinom dolazio u Isfahan. Sećam se da je bio upečatljivo povučen, ali da je mudro posmatrao sve oko sebe. Dok je bio u našoj blizini, uvek sam imao osećaj da sve vreme pomno prati naše postupke i reči, i da ih sve detaljno analizira, što ne znači da je bio radoznao. Pogled mu je bio prodoran. Blagi prijatan osmeh nije skidao s lica. Bio je čovek srednje građe. Imao je gustu smeđu bradu. Svakih dvadesetak minuta iz džepa na košulji izvadio bi svoj mali zeleni češalj, pa bi očešljao bradu. Kosa mu je takođe bila uredna, iako se to nije toliko ni primećivalo jer ju je uglavnom prekrivao crnom pletenom kapom. Govorio je da ju je nabavio u Iraku, u Nedžefu, pa mu je zato bila posebno draga. Kada bi izlazio iz kuće do svoje radnje ili bilo gde drugde, oblačio bi smeđi vuneni ogrtač, koji ga je u mojim očima činio veoma harizmatičnim. Nije mnogo pričao. Rečenice su mu bile kratke. Govorio je jezgrovito i odlučno, a nije bio sklon tome da ispituje o nečemu što bi se na bilo koji način povezivalo s privatnim životima drugih ljudi. Mene, recimo, prvi put kada je video nije pitao ni odakle sam, ni kada sam se upoznao s njegovim sinom, ni šta studiram.
Živeli su u starom delu Isfahana. Njihova kuća se nalazila u isprepletanim sokacima iza čuvene nekadašnje safavidske palate Ćehel-sotun (četrdeset stubova). Sećam se da smo Saleh i ja nekoliko puta peške odlazili do te palate i pripremali se za ispite – nekoliko puta sam u Isfahan dolazio baš pre ispitnih termina. Kuća im je bila prostrana, jednospratna, s malim dvorištem ograđenim glinenim zidom koji je sigurno imao preko stotinu godina. Saleh mi je pričao da je to njihova porodična kuća i da ju je kupio Saberov deda, a njega nikada nisu videli ni Saleh ni Saber. Umro je još dok je Saberov otac bio dete. Isfahan me je zbog topline njihovog doma uvek podsećao na prijatan miris domaće persijske hrane, sveže skuvanog pirinča, domaćeg slanog jogurta koji je Saber donosio iz obližnjeg sela koje je vrlo često posećivao, šafrana, sočne salate i bogatog preliva od pilećeg mesa i nekih čudnih začina. Svi bismo sedeli za istom trpezom i zajedno ručali ili večerali.
Ugledao me je kada sam mu već bio prilično blizu. Prišao je i zagrlio me.
„Zdravo, sine“, bile su prve reči koje je izgovorio. „Donosiš mi lepa sećanja.“
„Zdravo, striče Sabere“, toplo sam mu uzvratio zagrljaj i pozdrav – iako ni ja više nisam bio mlad. „Ti se ne menjaš ni posle ovoliko burnih godina“, pokušao sam da započnem razgovor iako nisam ni očekivao da će s tihim Saberom biti opširnijeg razgovora.
„Svi nosimo nešto iz prošlosti, sinko moj. Zato se i čini da ostajemo isti“, izgovorio je gledajući u avion koji je upravo tada sletao. Uzeo je moju torbu i krenuo ka automobilu koji je bio parkiran na drugoj strani ulice.
Kada smo stigli do Saberove kuće, shvatio sam da je ostao potpuno sam, da mu je supruga preminula nepunu godinu nakon Salehove smrti, a da mu ostala deca više ne žive u Isfahanu. Redovno ga posećuju, ali više ne žive u toj nekada njihovoj porodičnoj kući. Drugi sin, Salehov mlađi brat, sada radi na Univerzitetu u Tabrizu, a ćerka mu nakon udaje živi u Mašhadu. Saber je te noći o svom životu pričao kao da prepričava roman, smireno i sažeto.
Nakon što sam se raskomotio i ostavio torbe u sobi koja je nekada pripadala pokojnom Salehu, Saber me je pozvao na večeru. Nije bila neka bogata i raznobojna večera na koju me je još ranije navikla Salehova pokojna majka, ali pošto sam bio veoma gladan, dobro mi je došla. Saber je na glavnom istorijskom isfahanskom trgu Nakš-e đahan (Slika sveta) imao radnju u kojoj je svojeručno pravio i prodavao tradicionalno isfahansko bakreno posuđe u raznim bojama. Ali i povrh toga, na trpezi više nije bilo ni traga od tog veličanstvenog posuđa, a nekada ga je u njegovoj kući bilo napretek. Posle večere otišao sam na spavanje kako bih se odmorio od putovanja. No, kada sam se u sobi spremao da legnem, u dvorištu koje sam mogao da vidim s prozora ugledao sam Sabera. U crnom dugom ogrtaču izlazio je iz kuće i tiho zatvarao vrata. Verovatno je hteo da ne čujem da je izašao.
Pošto sam znao da se Saber znatno promenio nakon Salehove smrti, zabrinuo sam se da ga sećanja ne ponesu i da ne učini neko nepromišljeno delo zbog kojeg bih i ja morao da odgovaram. Brzo sam se obukao i istrčao za njim. Ugledao sam ga na samom kraju sokaka kako već skreće ulevo. Pošao sam za njim. Prišao sam toliko da me ne primeti, ali da ga ne izgubim iz vida u malim sokacima u njihovom naselju. Prošao je nekoliko uličica i stigao do visokih bedema palate Ćehel-sotun. Malom tamnom ulicom iza te muzejske palate kretao se otežanim koracima. U svakom njegovom koraku primećivao sam veliku tuga koju je sve vreme nosio sa sobom, u svom srcu. Stigao je do male trošne kuće. Pokucao je na vrata. Vrata je otvorio dečak – rekao bih da je imao između 10 i 15 godina – i Saber je ušao. Delovalo mi je da se Saber i dečak odranije poznaju.
Sačekao sam desetak minuta ispred kuće. Već sam planirao da se vratim kući – iako sam nažalost zatvorio vrata Saberove kuće, pa ne bih ni znao kako da uđem – kada sam ugledao Sabera da izlazi iz kuće, sâm. Zatvorio je vrata i krenuo ka meni, tj. krenuo je ka svojoj kući, a ja sam mu bio na putu. Nisam stigao da se sakrijem, pa me je ugledao.
Prišao mi je začuđeno i upitao: „Sinko, zašto si ti ovde? Je li se nešto dogodilo?“
„Nije ništa posebno, striče Sabere“, odgovorio sam zbunjeno, „nego sam video da ste Vi izašli iz kuće ovako kasno, pa sam se zabrinuo. Krenuo sam za Vama, pa sam video da ste ušli u tu kuću.“
Sa dubokim uzdahom okrenuo je glavu ka toj kući. Nakon nekoliko sekundi ponovo me je pogledao, desnu ruku je stavio na moje levo rame, i progovorio: „Neke stvari se, sine moj, teško mogu objasniti. Pokazaću ti nešto kada stignemo kući.“ Krenuli smo Saberovoj kući kroz iste one tamne i uske sokake. Sve do kuće ni ja ni on nismo progovorili ni jednu jedinu reč. On je gledao nekoliko metara ispred svojih nogu, kao i uvek, a ja sam posmatrao visoke bedeme palate Ćehel-sotun i u mislima ih upoređivao sa starim glinenim zidovima Saberove kuće i kuće iz koje je izašao onaj dečačić. Ubrzo smo stigli u Saberovu kuću.
Rekao mi je da ga sačekam u dnevnoj sobi, a on je otišao do svoje. Kuća je bila strahovito tiha. Nekada je tišina izrazitija i primetnija od najveće buke. Tišina koja sledi nakon buke nekada najavljuje neko previranje i velike promene, a nekada pokazuje da je sve okončano i završeno, te da se samo čeka kraj. Tu nemu tišinu prekinuo je Saber svojim drhtavim glasom, pokazujući mi nekoliko papira: „Pogledaj, sine, ovo! Ovo je najveća želja tvog prijatelja Saleha, koju ja posle njegove smrti voljno obavljam.“
Na papirima su bile adrese mnogih siromašnih kuća u Isfahanu. Sećam se da mi je Saleh još ranije govorio da istražuje i popisuje imena, adrese i socijalni status članova siromašnih porodica. „Ali to istraživanje je, čini mi se, bilo po narudžbi neke humanitarne agencije, i Saleh ga nije obavljao potpuno samoinicijativno. Bar je meni tako govorio“, bile su prve reči koje sam tada izgovorio dok sam posmatrao papire.
„Tako je. To istraživanje on nije obavljao samoinicijativno, ali je uvek govorio da ga problemi tih ljudi muče kao da su njegovi. Nakon njegove smrti, odlučio sam da dođem do tog spiska i da svim tim ljudima pomažem kao da je svako od njih moj Saleh jer njihovi problemi zapravo i jesu Salehovi problemi. U njihovim osmesima vidim osmeh mog Saleha, a u njegovom osmehu osećam i njegovu smirenost.“
Ove Saberove rečenice još uvek mi odzvanjaju u ušima. A od tada je prošlo više od pet godina. Saber je umro prošle godine, to sam saznao nedavno, ali njegova roditeljska ljubav ostaće ovekovečena, bar u mom srcu. Želeo je da svoje dete usreći i oplemeni čak i posle njegove smrti. Njegov smireni pogled još uvek greje moje srce.