Dr Muamer Halilović: Islamska socijalna filozofija i Karl Marks (tribina)

Dr Muamer Halilović održao je predavanje pod naslovom „Islamska socijalna filozofija i Karl Marks” u okviru ciklusa tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija”, u organizaciji Doma omladine Beograda i Centra za religijske nauke „Kom”. Predavanje je održano 11. septembra 2024. u Tribinskoj sali Doma omladine Beograda.

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

U početnom delu predavanja, dr Halilović je uvodno objasnio da se filozofski ili sociološki sistemi nekada stvaraju isključivo teorijski, bez ikakvih dodatnih praktičnih motiva. Oni se pojavljuju samo da bi se razotkrila istina, odnosno da bi se bolje i kristalno rasvetlilo postojeće stanje, te kako bi na osnovu toga neki nedostaci mogli da se isprave. Sociologiju Emila Dirkema, napomenuo je on, možemo posmatrati na ovaj način. No, nekada određeni sistem nastane kao teorijska potpora za neki pokret, za neku političku ili idejnu strukturu, za nešto već postojeće ili za nešto što treba da nastane. Pritom, treba znati da motiva uvek ima. Ništa se ne stvara bez motiva. Ali ti motivi se nekada ne preslikavaju u samoj teoriji, a nekada se i te kako odraze na samu ideju. Halilović je uvodno istakao da Marksova socijalna ideja spada u ovu drugu grupu.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Muamera Halilovića pod naslovom „Islamska socijalna filozofija i Karl Marks”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=4CeFLtD0-Vg

Dr Muamer Halilović kratko je skrenuo pažnju u nastavku svog izlaganja na periode razvoja islamske socijalne misli, najpre kroz filozofiju, pa kasnije i kroz druge naučne discipline. Takođe, analizirao je stavove nekih od najistaknutijih predstavnika islamske socijalne misli o suštini čoveka i društva, te o položaju religije u društvenim sistemima. Govorio je o tome na koji način predstavnici islamske jurisprudencije, dogmatičke teologije, filozofije i misticizma posmatraju ulogu čoveka u društvenom životu. Čovek u islamskoj socijalnoj misli, tvrdi on, ne može biti pojmljen kao potpuno nezavisan od božjeg postojanja, pa ni od postojanja drugih stvorenja. S jedne strane, čovek poseduje božanski duh, dok s druge strane egzistencijalno pripada svemu što je stvoreno – i to mu daje jedinstven položaj u univerzumu. Svrha i cilj čovekovog postojanja, prema tome, jeste stvaranje savršenog sklada i harmonije u svetu, a budući da i on sam predstavlja sliku celokupnog sveta – pa i sliku božju, uostalom – on će taj cilj postići ukoliko se podjednako posveti sebi i drugima. Zato čovek u islamu nije odgovoran samo za sebe i svoje postupke. On ima veliku ontološku odgovornost i prema drugim ljudima, pa čak i prema drugim stvorenjima.

U nastavku, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” skrenuo je pažnju na različite društvene i filozofske uslove koji su doveli do pojave Marksovih ideja. Različite društvene okolnosti na kraju perioda srednjeg veka dovele su do kolektivnog nepoverenja prema Crkvi i svim crkvenim idealima i naučnim institucijama, što je i celokupnu sholastičku filozofiju dovelo pod veliko pitanje. Upravo u tom periodu, empirijske nauke su u delima Nikole Koprenika, Ozijandera, Johana Keplera, Galileja i mnogih drugih doživele procvat. Zato su u narednom periodu mnogi filozofi od Frensisa Bejkona, preko Loka i Dekarta pa sve do Kanta svoja istraživanja i analize usmeravali ka tome da čovekov razum nema kapacitet i sposobnost da razotkrije istinu, jer je ona u svom izvornom stanju za nas nedokučiva. A ako je ona apsolutno nedokučiva, onda možemo reći da za nas kao takva i ne postoji. Prema tome, čovek je u intelektualnom i filozofskom smislu odlučio da je jedino rešenje to da on sam stvara novu istinu. Tako se ljudski um u vreme modernizma, onih godina kada su formirane prve sociološke škole u Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj, opredelio za to da je čovek a ne Bog centar i izvor istine. U takvim okolnostima pojavljuje se i Karl Marks s idejom da su istina, filozofija i religija zapravo intelektualni, duhovni i kulturni proizvodi posebnog sistema ekonomske proizvodnje koji odgovara vladajućim klasama u svakom periodu čovekove istorije.

Dr Muamer Halilović istakao je da je Marks verovao u primarnost zajednice u odnosu na pojedinca. On je insistirao na tome da će bez transformacije ekonomskog sistema, pojedinačni napori potlačenih postići jako malo. To mišljenje je bilo u suprotnosti s mišljenjem liberala koji su najveću važnost pridavali pojedincu, te su smatrali da putem obrazovanja i samodiscipline ljudi mogu da savladaju nejednakost i siromaštvo. Marks je bio strogi materijalista, odbacivao je sve verske i metafizičke interpretacije kako prirode tako i društva. Video je religiju kao nešto što su stvorili ljudi – proizvod ljudske mašte i sećanja, utehu za ugnjetavane (a kasnije i kao pribor za zloupotrebu od strane silnika) – i smatrao je da je sreća koju je ona donela samo jedna iluzija. Ni filozofija nije imala drugačiju ulogu u Marksovoj ideologiji. On je smatrao da filozofija treba da nastoji da razume prošlost kako bi izmenila sadašnjost. To ne treba da bude prazna spekulacija već snaga za društveno oslobađanje. Mora postojati jedinstvo misli i prakse. Marks je prihvatio Hegelovo mišljenje da istorija napreduje dijalektički, da sudar sukobljenih snaga podiže istoriju u više faze i ka konačnom odredištu – harmoničnom društvu. Marks se, međutim, razilazio s Hegelom u bitnim pogledima. Za Hegela, istorija je bila razvijanje metafizičkog duha ili ideje.

Dr Muamer Halilović istakao je da u Marksovoj sociologiji ekonomija stvara kulturne promene. Kad god dolazi do velikih ekonomskih promena, pisao bi Marks, moraju uslediti političke, društvene i kulturne promene. Francuska revolucija i drugi politički ustanci poznog 18. i s početka 19. veka predstavljali su pokušaje buržoazije da dobije političku moć koja odgovara ekonomskoj moći stečenoj na osnovu promenjenih načina proizvodnje. Dakle, prvo se promeni način proizvodnje, ta promena stvori nove nezadovoljne klase. Kada one postanu svesne svog zajedništva i svog zajedničkog neprijatelja, počinje želja za promenom. Stvori se revolucionarna promena i nastane novi svetski poredak i nova faza istorije. Ta nova faza zahteva novu kulturu, novu religiju, novu politiku.

Dr Halilović je napomenuo da pojam na kojem Marks posebno insistira jeste dehumanizacija čoveka u kapitalističkim društvima. Kapitalizam je, prema Marksovom stanovištu, stvorio jednu drugu vrstu siromaštva, a to je siromaštvo ljudskog duha. Rad je osnovna ljudska potreba, smatrao je on, i treba da bude izvor ispunjenja. To je način na koji ljudi potvrđuju svoju ličnost i razvijaju svoje potencijale. Kapitalizam je, međutim, izobličio tu prirodnu potrebu za radom, pretvarajući je u mučenje. Sada ljudi beže od njega. Kapitalisti su se prema radnicima odnosili ne kao prema ljudskim bićima već kao prema zupcima u procesu proizvodnje i tako su ih dehumanizovali i otuđili od sebe. Oni izobličavaju radnike i degradiraju ih do nivoa mašine.

Nakon detaljne analize teorijskih osnova Marksove sociologije, dr Halilović se kritički osvrnuo na te osnove. Istakao je da se mnoge Marksove najave nisu obistinile. On je govorio o vraćanju ljudskog dostojanstva, o zaustavljanju procesa dehumanizaije, ali to se nažalost nije dogodilo. S druge strane, prema Marksovoj ideologiji, definicija čoveka se menja iz perioda u period, te ne postoji apsolutna definicija, jer ne postoji ni apsolutna istina. Zato govoriti o bilo kakvoj dehumanizaciji kada uopšte nemamo apsolutnu definiciju za takav pojam ne može biti opravdan. Šef Grupe za religijsku civilizaciju Centra za religijske nauke „Kom” istakao je da je Marks vrlo dobro shvatio da je moderan čovek otuđen, ali je problem bio u tome što je on rešenje problema tražio u ekonomiji, a ne u novovekovnom udaljavanju i otuđenju od istine. S druge strane, metodološki gledano, Marks je nastojao da materijalističkim načelima i modelima raščlani i reši probleme koji u suštini nisu materijalni. Kod Marksa je ozbiljan i problem relativizma. On tvrdi da ne postoji apsolutna istina, a to će neminovno značiti da ni socijalizam ne može biti apsolutan. Marks je s druge strane isticao da je nacionalizam sporedni proizvod kapitalizma i da neće nadživeti smrt kapitalizma. Ali nacionalizama je i te kako bilo u zemljama gde je socijalizam zavladao. Takođe, ni njegovo predviđanje da će socijalističke promene izbiti u zapadnim razvijenim zemljama gde je kapitalizam bio na svom vrhuncu nije se obistinilo. I konačno, jedna od glavnih metodoloških kritika koju je dr Muamer Halilović izneo jeste to da su materijalisti, među kojima je bio i Karl Marks, metafizičke pojave odbacivali empirijskim metodama. A empirijska metoda može da zaključi samo trenutno stanje istraživanja. Ona nema moć generalizovanja, jer nije takva po svojoj prirodi. Generalizovanje je bez ikakvog izuzetka vrsta apstrakcije, a Marks je bio svestrano protiv bilo kakve apstrakcije. Jednostavno, on je previše očekivao od materijalističke i empirijske metode. I u tome je napravio najveću metodološku grešku, te su svi kasniji nedostaci u njegovim socijalnim idejama bili posledice te loše odluke.