Dr Muamer Halilović: Islamska socijalna filozofija i Maks Veber (tribina)

Dr Muamer Halilović održao je predavanje pod naslovom „Islamska socijalna filozofija i Maks Veber”, u okviru ciklusa tribina „Islam i Zapad – filozofija i sociologija”, u organizaciji Doma omladine Beograda i Centra za religijske nauke „Kom”. Predavanje s diskusijom održano je 6. novembra 2024. godine u Tribinskoj sali Doma omladine Beograda. Ovo je bila osma i poslednja tribina u spomenutom ciklusu „Islam i Zapad – filozofija i sociologija”.

Foto: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

U početnom delu predavanja, dr Halilović je uvodno objasnio da je Maks Veber bio jedan od poslednjih zapadnih umova koji su imali enciklopedijsko obrazovanje i ono mu je omogućilo da detaljno obradi gotovo sve teme koje su se na bilo koji način povezivale s društvenim životom. Zato je neophodno da se istraživač njegove misli najpre opredeli za određeni segment njegove sociologije pa da se tek zatim upusti u analizu. Na ovom predavanju dr Halilović se opredelio za obradu filozofskih aspekata Veberove sociologije na kojima su zasnovani njegovi stavovi o racionalnosti, birokratiji, religiji, idealnim tipovima, budućnosti, kao i o odnosu između subjektivnosti i objektivnosti i razlici između prirodnih i društvenih nauka.

Ovde možete pogledati video zapis predavanja dr Muamera Halilovića s diskusijom pod naslovom „Islamska socijalna filozofija i Maks Veber”, u Domu omladine Beograda.

Video: Dom omladine Beograda i Centar za religijske nauke „Kom”

https://www.youtube.com/watch?v=f2cg4kOaGgs

Nakon uvodnog dela, dr Muamer Halilović osvrnuo se na saznajne pozadine razvoja islamske socijalne filozofije ističući da je ona obrazovana u nastavku opšte filozofije. Analizirani su ontološki, epistemološki i antropološki segmenti u islamskoj dogmatičkoj teološkoj tradiciji, u misticizmu i doktrinarnoj gnozi i u islamskoj filozofiji, kako u njenom ranom periodu tako i u periodu nakon širaske i isfahanske škole. Tako je ustanovljeno da je čovek savršeno božje stvorenje i božja obuhvatna manifestacija, te da usled toga i društvo čiji je čovek osnovni činilac i pokretač treba tretirati kao poseban vid realnosti. To je jedna od suštinskih razlika između tradicije koju su za sobom ostavili predstavnici islamske socijalne filozofije i onoga što nam je ponudio Maks Veber.

U nastavku, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” istakao je da Vebera ne možemo razumeti ako se dovoljno ne osvrnemo na tradiciju nemačkog idealizma i racionalizma. Nemačka je bila rodno mesto idealističke filozofije i tendencije koju karakteriše pokušaj da se u metodologiji napravi oštra razlika između prirodnih nauka i onih disciplina koje se bave ljudskom delatnošću. Predstavnici istorijske škole smatrali su da je potrebno subjektivno „razumeti” ljudske akcije i postupke i da je za to neophodno analizirati istorijske procese, pojedinačno. Veber je prihvatao subjektivno razumevanje, ali je smatrao da istorijska analiza određenih pojava neće biti od koristi, jer nauka se nužno sastoji i od uopštavanja. Zato je predložio idealne tipove. Idealni tipovi su imali tri osnovna obeležja – oni su se nalazili naspram običnih pojmova u prirodnim naukama. Idealni tip je u prvom redu formulisan subjektivnim kategorijama, što znači da se odnosio na namere počinioca, a ne na rezultate njegovog rada. Idealni tip ne formuliše stvarni konkretni smisao neke akcije, već krajnji granični slučaj u kome su izvesni elementi izneti u svom logički čistom obliku. Osim toga, Veber je insistirao na tome da formulacija uopštenih idealnih tipova ne može da bude cilj nauke o društvu. Ove tipove je trebalo formulisati samo kao instrumente za analizu konkretnih istorijskih problema. Veber je smatrao da su pojmovi u prirodnim naukama uvek stabilni, ali da idealni tipovi u ljudskim procesima ne mogu biti krajnji. Pa zato, oni su samo početni oblici koji će nam dati mogućnost da nad njima analiziramo proces racionalizacije jednog postupka. Zato se njegova sociologija i smatrala „razumevajućom”. Dakle, suština i cilj je da se prodre u subjektivne osećaje drugih ljudi.

Šef Grupe za religijsku civilizaciju Centra za religijske nauke „Kom” napomenuo je u nastavku svog izlaganja da je Veber prihvatao neke osnove nemačkog idealizma po pitanju početne tačke sociološke analize. On, recimo, od Rikerta preuzima ideju da se pojmovi u naukama o kulturi obrazuju na poseban način, putem onoga što je Rikert nazvao „povezivanjem s vrednostima”. Za razliku od biologije, na primer, za koju je i najbeznačajnije živo biće koje se može videti pod mikroskopom jednako vredan predmet proučavanja kao i svako drugo biće, objekti nauke o kulturi nastaju samo na osnovu činjenice da smo mi sami „ljudi kulture” i da imamo selektivne spoznajne procese i interese. Ali Veber u nastavku koriguje ono što je Rikert govorio, te se više priklanja relativizmu, ali relativizmu u istini. On smatra da ove vrednosti i motivi koji usmeravaju naučnika i sociologa određuju suštinu njegovih misli, a samim tim određuju i njegovu sociološku istinu. To jeste relativno, ali istina upravo takva i jeste. Istina se u društvenim naukama stvara, ona se ne razotkriva. Zato Veber insistira da ono što se nekada nazivalo subjektivnim svetom unutar misli naučnika postaje jedina objektivna istina.

Zbog takvog stava Veber nije verovao da je moguć ili poželjan pokušaj da se formuliše jedan trajan uopšteni sistem teorije o društvu. On je isticao da „saznanje može da nam donese samo epizodično razumevanje sveta koje zavisi od struje uvek različitih nadražaja i sve prisutno može da se shvati samo kao prolazan fenomen”.

Dr Muamer Halilović govorio je u nastavku i o četiri vrste socijalnih postupaka kod Vebera – o ciljno-racionalnom postupku, vrednosno-racionalnom postupku, afektivnom orijentisanju i tradicionalnom socijalnom postupku. U svim tim tipovima, ciljno-racionalni postupak je bio ponajviše racionalizovan, dok je afektivno orijentisanje postavljeno na potpuno suprotnoj strani. Prilikom objašnjenja ovih postupaka, član Centra za religijske nauke „Kom” detaljno je ispitao procese racionalizacije, birokratizacije, sekularizacije i desakralizacije kod Vebera.

U svojim zaključcima dr Halilović ističe da sociologiju možemo podeliti u period pre i posle Vebera. Pre Vebera su sociolozi govorili o teškoj sudbini čovečanstva, ali su najavljivali bolje dane, dane buđenja. Veber je, naprotiv, govorio o zlim danima. Naravno, nije nikada isticao da su ti dani nesreće i gvozdenog kaveza neminovni i neizbežni, ali je za to postojala velika mogućnost. Društvo koje nam predstavlja Veber jeste nesigurno društvo puno strepnje, racionalizovano, ali u posebnom instrumentalnom značenju, što znači da je ispražnjeno od suštine, od etike, od svega vrednosnog. Ovakav pogled je on mogao da vidi i kod Viljema Šekspira koji takođe ovaj svet opisuje kao kavez, a koga Veber često i citira, ali i kod Viktora Iga koji smatra da nas svet napušta i ostavlja same, nezaštićene. On smatra da je u današnjem strogo racionalizovanom vremenu zaista nemoguće povezati i poistovetiti instrumentalni razum i emocije, pa će tako svaki pojedinac moći da bira da li da bude „stručnjak bez duha” ili „hedonista bez razuma”.

Veberova sekularizacija društva predstavlja jedno sivo ili bezbojno društvo. Istina, on je govorio da on samo analizira dato stanje, niti ocenjuje prošlost niti proriče budućnost. Ali od čoveka pronicljivog kao on zar je uopšte bilo moguće očekivati da samo iznese svoje teorije i sve to prepusti drugim nenaučnim silama, da se koriste njegovim idejama i da ih zloupotrebljavaju? Ako se zanemari objektivna istina i ako sve postane relativno, onda će čovek postati merilo i kriterijum istine. Tada će čovek da stvara istinu koja će se menjati od pojedinca do pojedinca, od društva do društva, od jedne političke strukture do druge. A pojedinac – on će ostati samleven u progresu takve birokratije koja sama stvara istinu. Veber je smatrao da je to neizbežna sudbina današnjeg čoveka. No, da li smo zaista prinuđeni da prihvatimo takvu sudbinu i da sebe smestimo u njegov „gvozdeni kavez”? Imamo li drugačije rešenje? Imamo li istinu na koju ćemo se osloniti?