Naučni rad o Mutaharijevoj socijalnoj misli

U novom broju naučnog časopisa Arhe, koji izdaje Odsek za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, objavljen je rad dr Muamera Halilovića pod nazivom „Sociologizam ili individualizam – o polazištu socijalne misli Murteze Mutaharija“. Časopisu Arhe na listi kategorizacije naučnih časopisa Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja R. Srbije dodeljena je kategorija M51 (vodeći časopis nacionalnog značaja). Halilovićev rad ocenjen je kao „originalan naučni rad“.

Pun tekst rada u pdf formatu dostupan je na veb stranici Elektronskih izdanja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a možete ga preuzeti i ovde:

Halilović, Muamer (2017), „Sociologizam ili individualizam – o polazištu socijalne misli Murteze Mutaharija“, Arhe: časopis za filozofiju 28: 209–231.

 

Murteza Mutahari (1919–1979) slavni je muslimanski filozof, pravnik i sociolog s kraja XX veka. Autor je više od 60 knjiga, od kojih je čak 20 direktno povezano s raznim sociološkim temama. Mutaharijeve knjige su štampane u više od pedeset miliona primeraka, na persijskom, arapskom, engleskom i drugim svetskim jezicima, što ga je pretvorilo u jednog od najpopularnijih pisaca u istoriji nauke.

Dr Halilović u svom radu tvrdi da Mutahari nije podržavao ni dirkemovski sociologizam ni spenserovski individualizam, već je zagovarao treći oblik poimanja društva prema kome primarnost uporedo imaju i pojedinac i društvo. On najpre opisuje kako Mutahari poima suštinu čoveka. Jer čovek je glavni stvaralac društva, nezavisno od toga šta filozofi ili sociolozi mislili o društvu, pa i o čoveku. Prema tome, vrlo je bitno da se razjasni kako jedan sociolog definiše čoveka pre nego što se krene u detaljniju analizu njegove socijalne misli.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ u nastavku razmatra šta je izvor čovekove društvenosti. On pokušava da razjasni da li je to njegova priroda, neka vrsta prisile ili neki određeni dogovor, a sve to detaljno se osvrćući na brojna dela velikoga Mutaharija. Na osnovu ponuđenih rešenja u ovom delu, Halilović iznosi četiri moguća modela odnosa između čoveka i društva. Svaki model detaljno ispituje i ukazuje na njihove moguće nedostatke.

Halilović u radu opisuje i odnos između društva i tradicije, te iznosi kritički stav u vezi s idejom o istorijskom determinizmu koja je i te kako prisutna u mislima mnogih predstavnika socijalne misli. On zaključuje da je nemoguće sve skupove i jedinjenja u svetu tumačiti na jedinstven način, te slično o njima suditi. Svaki skup i svako jedinjenje imaju svoju prirodu, pa tako i posebne zakone koji njima vladaju. Jedinjenja u svetu prirode nisu isto što i zajednički život među životinjama, a zajednički život među životinjama ima malo toga sličnog s čovekovim društvom. Prema tome, treba biti oprezan kada se prave nedovoljno autentične paralele između ovih skupova, odnosno jedinjenja. Murteza Mutahari posvećuje posebnu pažnju ovoj istini, pa kada govori da čovekovo društvo zaista postoji, mimo postojanja svakog pojedinca ponaosob, on ne želi da to društvo poistoveti s nekim nižim skupovima iz sveta prirode ili životinja. Čovek je dvodimenzionalno biće, satkan je od duše i od tela, pa je zato i društvo koje on formira nužno povezano s tim dvema dimenzijama. U svom sociološkom sistemu, Mutahari ne odustaje ni od jedne od pomenutih dimenzija i zaključuje da u društvu uvek treba kružiti od jedinstva do mnoštva, pa onda od mnoštva do jedinstva. Uostalom, kao i u samome svetu, pošto ni čovek nije ništa drugo do – mali svet.