RTS 2: Filozofija i… islamska misao

Na Drugom programu Radio-televizije Srbije, 1. marta 2020, emitovana je emisija „Filozofija i… islamska misao“. Za novu emisiju serijala „Filozofija i…“, koja je snimljena u prostorijama Centra za religijske nauke „Kom“, govorio je dr Seid Halilović, član Saveta osnivača Centra „Kom“. Urednik i autor serijala je Jasmina Vujnović Milošević.

Snimak cele, polučasovne, emisije objavljen je i na zvaničnom YouTube kanalu „RTS Obrazovno-naučni program“, u vlasništvu javne medijske ustanove Radio-televizije Srbije:

O tome šta je suština islamske misli, koliko se ona oslanja na antičku filozofiju, te koliko ima zajedničkih elemenata sa učenjima na Zapadu, upoznaje nas filozof Seid Halilović, koji je doktorirao islamsku filozofiju na prestižnom Univerzitetu u Komu, u Iranu.

- Šta znači islamska filozofija i šta se tačno podrazumeva pod islamskom filozofijom?

Halilović: Filozofija prvenstveno znači da želimo da razotkrijemo istinu, želimo da shvatimo kakva je istina u realnom svetu. Drugim rečima, želimo da upoznamo biće kao biće. I zbog toga se filozofija razlikuje od matematike i fizike. Dakle, to biće kao biće jeste predmet naših metafizičkih istraživanja. Ono što je izrazito značajno u islamskom saznajnom stadijumu, jeste da mi o stanjima takvog apsolutnog bića ne govorimo samo u okviru filozofske naučne discipline i filozofske ontologije. Postoje različite kategorije ontoloških disciplina u islamskom saznajnom stadijumu i u okviru svih tih ontoloških sistema govorimo o istim predmetima.

Islamska racionalna misao ili racionalna baština islama obuhvata period koji počinje od prvog dana pojave islama kao duhovne tradicije. Jedan od ontoloških sistema koje sam spomenuo zapravo jeste sakralni ontološki sistem. Fundamentalno je značajno da znamo da sakralni tekstovi islamske duhovne baštine, znači Kuran i verovesnička predanja, obuhvataju čitav spektar ontoloških doktrina. U kuranskom tekstu možemo pronaći jasna rešenja kada su posredi čisto metafizička ili ontološka pitanja. S druge strane, imamo dogmatički ontološki sistem koji se razvija u islamu u okviru posebne saznajne baštine dogmatičke teologije. Imamo takođe i intuitivnu ontološku disciplinu u okviru doktrinarnog sufizma. Tu, istinu želimo da razotkrijemo snagom našeg direktnog otkrovenja – srcem, ne razumom.

- U samom islamskom svetu postoje razlike u tumačenju Kurana. Dakle, kada jedan filozof pokuša da otkrije istinu na osnovu onoga što u Kuranu piše, kako on to radi kada su tumačenja različita? Kojom se metodom zapravo služi i šta on ima u vidu kako bi došao do istine?

Halilović: Prema jednom popularnom verovesničkom predanju, kuranski tekst ima jedno spoljašnje značenje, to jedno spoljašnje značenje ima jedno unutrašnje značenje, pa to unutrašnje još jedno unutrašnje značenje i sve tako do sedam ili sedamdeset unutrašnjih značenja svakog slova, svake reči i svake poruke kuranskoga svetoga teksta. Muslimanski filozofi i predstavnici ukupne racionalne i intuitivne baštine u islamu pokušavaju da razotkriju najdublje sfere kuranskih poruka i to zahvaljujući demonstrativnom modelu svog filozofskog načina razmišljanja i prepoznavanja ukupnog univerzuma.

U XII veku, slavni Ibn Arabi utemeljuje doktrinarni sufizam. Želeo je da pokaže da intuitivnim sagledanjem ukupnog univerzuma, snagom našega srca, možemo da prepoznamo dubine doktrinarnog bogatstva sakralnih muslimanskih tekstova. Njegovi učenici pokušali su da to nasleđe doktrinarnog sufizma prevedu u jezik racionalnog tumačenja. S druge strane, u XII veku, šejh Šahabudin Suhravardi utemeljuje u islamu novu školu filozofskog razmišljanja koju naziva iluminativna filozofija. Ta njegova intuitivna filozofija, ili filozofija svetlosti, filozofija iluminacije, predstavlja pokušaj da muslimani u okvirima filozofskog razmišljanja definišu iluminaciju kao intuitivni izvor svog filozofskog znanja. Suhravardi pokušava da približi filozofiju mističkoj baštini islama, baš onako kako je Ibn Arabi pokušao da mističku baštinu islama preformuliše u okvire filozofskog jezika, ili demonstrativnog razmišljanja.

- Koliko je zapravo islamska filozofija sačuvala misao Helena?

Halilović: U islamu, dominante su tri filozofske škole. 1) Peripatetička škola. Najznačajniji predstavnici peripatetičke škole su Drugi učitelj Farabi (nakon Prvog učitelja Aristotela), koji je živeo u X veku i slavni Avicena iz XI veka. 2) U XII veku, Suhravardi utemeljuje iluminativnu filozofsku školu u islamu. 3) Na kraju, u XVI veku Mula Sadra Širazi je osnovao novu smernicu u filozofskom razmišljanju u islamskom svetu. Njegova filozofija naziva se transcendentna filozofija.

Mogu navesti primer pitanja duše u islamskoj filozofiji. Jasno je da su predstavnici zapadnih različitih filozofskih škola razmišljanja govorili o duši i analizirali različite stepene duše. Suhravardi koga sam spomenuo, ističe da čovekova duša zapravo ima prvenstveno svetlosni identitet. Duša kao biće jeste svetlost, koja je zapala u tmine materijalnoga sveta. Ona je zarobljena u fizičkom svetu, samim tim što pripada istoku svog iskonskog postojanja.

Avicena koristi briljantne plodove zapadne starogrčke filozofije. Uvek je inspirativno za mene bilo da se prisetim jednog detalja iz njegove autobiografije koju je on diktirao svom učeniku Džuzdžaniju. On na jednom mestu kaže da je mnogo puta čitao Aristotelovu Metafiziku. Kaže čak četrdeset puta. Čitav tekst te Aristotelove knjige naučio je napamet, ali nije razumeo osnovne poruke knjige. Sve dok jednog dana u Buhari, gradu u kome je živeo, jedan ulični prodavac nije insistirao da kupi nekoliko njegovih knjiga. Avicena je kupio te knjige, otišao kući i zadivljen shvatio da jedna od tih knjiga jeste u stvari Farabijev komentar Aristotelove knjige. Pročitao je taj komentar i kaže: „Najzad, shvatio sam precizno šta je Aristotel želeo da kaže u svojoj knjizi“. Šta je veoma zanimljivo? To što Avicena kaže da je tada napunio tek – sedamnaest godina.

Izrazito je značajna činjenica da su muslimanski prevodioci, pa i predstavnici filozofskog razmišljanja u islamu selektivno analizirali starogrčku filozofsku baštinu u svetlu univerzalnih smernica svojih sakralnih tekstova. Jer oni su želeli da im Aristotel i Platon pomognu da razotkriju dublje poruke kuranskoga teksta ili verovesničkih predanja. To je bio njihov cilj. Taj prevodilački pokret zapravo predstavljao je prekretnicu u ukupnom obogaćenju filozofskog i intuitivnog, mističkog, razmišljanja u islamu.

- Pa osamdeset puta je samo Aristotel preveden. Ko je bio posvećen tome toliko?

Halilović: Mnogobrojni centri filozofskog razmišljanja u islamu su bili posvećeni boljem razumevanju Aristotela i Platona. Možda na neki poseban način su i razumevali Aristotela. Samo ću spomenuti jedan deo iz Suhravardijeve knjige at Talvihat da bismo shvatili koliko je Aristotel inspirativno značajan u ukupnoj tradiciji filozofskog razmišljanja u islamu. Suhravardi spominje da se jedne noći u stanju koje je bilo slično snu susreće s Aristotelom, „s predvodnikom mudrosti, Prvim učiteljem“ – tako on kaže. Bio je to očigledno kratak razgovor. Suhravardi mu postavlja nekoliko filozofskih pitanja, Aristotel odgovara na ta pitanja. Na kraju tog kratkog razgovora, Aristotel spominje svog učitelja Platona na način na koji Suhravardi očigledno nije očekivao da bi Aristotel mogao da govori o Platonu. Kada završava Aristotel svoja objašnjenja o uzvišenim učenjima Platona, Suhravardi ga pita: „Da li je neko od muslimanskih filozofa mogao da dostigne taj stepen Platonovog uzvišenog učenja?“ Zapravo, u tim trenucima ili u tim godinama, Suhravardi je mnogo razmišljao o ograničenjima peripatetičke filozofije. Mislio je da isključivo spekulativna peripatetička filozofija ne može da nam razotkrije sve tajne univerzuma. Mislio je da postoji drugačiji izvor znanja, drugačiji iskonski izvor inspiracije. Kada je pitao Aristotela da mu imenuje nekog muslimanskog filozofa koji bi mogao da bude toliko uzvišen koliko i Platon, ali jedan poseban Platon o kome je Aristotel u tom snu govorio, Aristotel je odgovorio da nema nijednog muslimanskog filozofa koga bi mogao da imenuje. Onda Suhravardi kaže: „Da li to mogu biti Bajazid Bastami ili Sahl Tustari?“ To su predstavnici mističkog bogatstva islamskog razumevanja ukupnog univerzuma. Aristotel odgovara: „Da. Oni su istinski filozofi, zato što se nisu zadržali na formalnom znanju, nego su univerzum razotkrili snagom duhovnog otkrovenja“.

- Da li kada govorimo o tom načinu spoznaje, razlika između Istoka i Zapada, između istočne i zapadne kulture potiče možda i od toga što se u zapadnoj filozofskoj misli dosta oslanjamo na logičko razmišljanje? Da li intuitivna spoznaja u istočnom delu kulture i sveta možda ima nadmoć nad ovim što je logično?

Halilović: Odgovor na to Vaše značajno pitanje sadrži možda i osnovnu karakteristiku islamske filozofije. Znate, realnu istinu možemo razotkriti otkrovenjem ili razumom, mističkom snagom, srcem ili filozofskim zaključivanjem. Značajno je to da čovekovo srce zaista poseduje unutrašnju moć vida i sluha. Kuranski tekst na jednom mestu insistira na tome da ne zaslepe oči, nego zaslepe srca u grudima. Intuicija je direktno povezana sa srcem. Intuicijom razotkrivamo najuzvišenije tajne univerzuma i najdublje sfere našega postojanja. Da li te najuzvišenije sfere našega postojanja možemo razotkriti i razumom? Najznačajniji predstavnici muslimanske mističke tradicije govorili su o stadijumu iznad stadijuma razuma. Da li su razum i intuicija, ili razum i srce, dva odvojena izvora koja imaju dva različita puta? Najznačajnija karakteristika islamske filozofije jeste to što se u okviru te škole insistira na usaglašenosti razuma i srca. Drugim rečima, sve što srce razotkrije, razumeće i filozofski razum. Međutim, filozofski razum ne može samostalno razumeti najuzvišenije tajne univerzuma. Mora mu pomoći neka uzvišenija snaga čovekove kognitivne sposobnosti. Čovek zapravo ima različite sfere svojih kognitivnih moći: intuitivnu, intelektualnu, imaginaciju i osete. Kada je intuitivna moć u čoveku snažna i kredibilna, ona može prosvetliti sve niže stupnjeve čovekove saznajne moći, znači razum, imaginaciju i osete. U tom slučaju, čovekov razum je prosvetljeni razum, prosvetljen svetlošću intuicije, svetlošću srca, kao što su i naši oseti i naša imaginacija prosvetljeni u tom slučaju. Prosvetljeni razum je princip na kome svestrano insistiraju i muslimanski filozofi i predstavnici mističke baštine u islamu. Filozofski razum, ako je prosvetljen, sledi rezultate srca, sledi rezultate mističke i verovesničke intuicije.

- Kada se na Zapadu danas govori o filozofiji i o problemima kojima se filozofija bavi, onda brojni filozofi govore o tome da je zapravo čovek ušao u jednu fazu u kojoj je napustio ono što se naziva njegovim bićem. Da li nešto tako slično imamo i u islamskoj filozofiji?

Halilović: Najključnija pitanja čovekovog postojanja jesu: Zašto postojimo, šta je bila naša primordijalna domovina, da li ćemo biti večni, da li ćemo nestati? To su pitanja na koja moramo odgovoriti suštinom svog postojanja. Instrumentalni razum je izgubio moć i kredibilitet da odgovori na takva pitanja. Štaviše, instrumentalni razum nema kredibilitet ni u tome da razotkrije istinu u sferi empirijskih pojava. Moderni čovek je izgubio svaku nadu u to da će postmodernistički razum njega dovesti do istine. Kada se to desilo? Kada smo prihvatili primarnost moći i volje u odnosu na znanje. U saznajnom stadijumu islama i religije uopšte, znanje proizvodi moć. Danas, moć stvara i usmerava znanje i istinu, ali ne u kontekstu logičkih ili intuitivnih normi, nego u skladu s računicama dominantne moći i u svetlu interesa onih koji kontrolišu propagandne servise današnjice. Onda kada probudimo bogatstvo višnjih stadijuma sakralnog, intuitivnog i metafizičkog razuma u modernom svetu, tada ćemo moći da razmišljamo o trajnim rešenjima mnogostruke krize s kojom se danas moderni čovek suočava. Jer u principu, kulturni i civilizacijski stepen našega društva direktno je povezan s posebnom kategorijom racionalnosti koju sami izaberemo. Da li će to biti instrumentalna racionalnost, koja je danas na neki način simbol slepe moći, ili će to biti racionalnost u svetlu najuzvišenijih sfera čovekovog razuma, to je nešto što moramo danas u našem modernom društvu utemeljenim metodološkim smernicama izabrati.