Dr Seid Halilović: Metafizička načela političke filozofije u islamu (konferencija)

Dr Seid Halilović i dr Muamer Halilović, članovi Centra za religijske nauke „Kom”, govorili su na 2. međunarodnoj konferenciji „Religija i društveni procesi u Jugoistočnoj Evropi”, koja je održana u Beogradu, 24. novembra 2023. godine. Na ovoj konferenciji, u organizaciji Evropskog istraživačkog instituta za strateške studije (ERISS) iz Ljubljane, Fakulteta za diplomatiju i bezbednost (FDB) iz Beograda, Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu i Instituta za geopolitičke studije Univerziteta „Aurel Vlaicu” iz Rumunije, učestvovali su ugledni stručnjaci različitih disciplinarnih profila, religiolozi, pravnici, politikolozi, sociolozi, filozofi i istoričari iz zemalja regiona i predstavili su svoja viđenja aktuelne situacije i procesa u Jugoistočnoj Evropi s aspekta verske problematike i društvenih kretanja.

Foto i video: Dragan Rosić, FDB, ERISS

Konferencija je bila strukturisana kroz tri tematska kruga: (1) religija, društvo i tolerancija, (2) religija i politika i (3) pravni položaj religije u Jugoistočnoj Evropi i na kraju svakog kruga održana je debata. Pored učesnika s izlaganjima, konferenciji su prisustvovali predstavnici crkava i verskih zajednica, diplomatski predstavnici zemalja Jugoistočne Evrope u Beogradu, mladi istraživači iz predmetne oblasti i druge ličnosti iz akademskog, kulturnog i političkog života.

Naslov izlaganja dr Muamera Halilovića bio je „Sociologizam ili individualizam u socijalnoj misli Morteze Motaharija” i o tome možete čitati u odvojenoj vesti, a dr Seid Halilović govorio je o temi „Metafizička načela političke filozofije u islamu”.

U nastavku možete pogledati video-zapis izlaganja dr Seida Halilovića na 2. međunarodnoj konferenciji „Religija i društveni procesi u Jugoistočnoj Evropi” u amfiteatru Fakulteta za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, a niže objavljujemo i tekst njegovog izlaganja.

https://www.youtube.com/watch?v=6WR3wmj0rUk&t=11s

Metafizička načela političke filozofije u islamu

Dr Seid Halilović, Centar za religijske nauke „Kom”, Beograd

Bilo bi pogrešno misliti da se duhovne poruke islama ne odnose na fizički život i da nemaju uticajnu ulogu u formiranju čovekovih društvenih i političkih ideja. U saznajnim horizontima islamske duhovnosti neprihvatljivo je svako učenje o tome da treba zanemariti fizički svet i razmišljati isključivo o značaju večnog života. U društvenom i političkom sistemu islama s prezirom će se gledati na sve elemente pasivnog delovanja. Ko god smatra da čovek u islamu nema obavezu da aktivno određuje svoju sudbinu u društvu, on zapravo nije dobro razumeo ključno učenje islama o prirodi međusobne povezanosti čovekovog fizičkog i metafizičkog života. Istina je da sve muslimanske vernike primarno interesuju metafizički stupnjevi života i uopšte postojanja, međutim, niko od njih ne okreće leđa fizičkom svetu sa željom da se više posveti uzvišenim, metafizičkim, tajnama života. Fizička i metafizička realnost jesu različite realnosti, ali je nemoguće potpuno ih odvojiti. Put koji vodi ka metafizičkim realnostima nalazi se u fizičkom svetu. Jer, svako delo u fizičkom svetu ima svoje posebno metafizičko lice koje ključno utiče na ukupnu sudbinu duhovnog putnika. To znači da i sve čovekove društvene i političke aktivnosti imaju metafizičko lice i da će se to lice nesumnjivo manifestovati u najsuptilnijim sferama čovekovog bića. Zato je potrebno biti svestrano osetljiv prema svakoj svojoj političkoj odluci i delu u fizičkom životu. Ono što čovek čini neće ostati ograničeno u okvirima fizičkog života, pa tako i stadijum društvenog i političkog delovanja, o kojem primarno govorimo u praktičnoj filozofiji, treba posmatrati ne samo kroz prizmu fizičkog već u istoj meri i metafizičkog i čak mističkog delovanja.

Ovde je značajno naglasiti na koji način su, u kognitivnom smislu, povezane praktična i teorijska filozofija. Skoro svi principi i osnovni predmeti različitih disciplina praktične filozofije, u koje spada i politička filozofija, dokazuju se u teorijskoj filozofiji. Primera radi, samo postojanje vrline, blaženstva, dobra ili savršenstva sigurno pripada grupi studija teorijske filozofije. Na tragu toga, etika i politička filozofija zasnivaju se na tim pojmovima, što znači da se u njima razmatraju i vrednuju čovekova ophođenja i pravila ponašanja u vezi s različitim etičkim, društvenim i političkim realnostima – u svetlu kognitivnog kredibiliteta metafizičke racionalnosti, to jest prve filozofije kao najviše discipline u kategoriji teorijske filozofije.

Otuda, članovi društva koje je formirano na temeljima religijskog pogleda na svet početke univerzuma i čoveka povezuju s metafizičkim činom božje kreacije. Veruju da je čovek već prošao kroz mnogostruke slojeve ontoloških pustolovina i da ga u nastavku očekuje put u još nekoliko svetova. Čovek je u stvari putnik u svim fazama svog života i to je jedna od jasnih poruka kuranskog teksta: „O, čoveče! Ti ulažeš trud na putu ka Gospodaru svom mnogo i to ćeš susresti” (Kuran 84: 6). Na tom putu ka Bogu čovek je u permanentnom pokretu, iz jedne faze u drugu fazu i iz jednog sveta u druge svetove. Naravno, ovde ne govorimo o kretanju iz jedne ka drugoj tački na zemaljskoj kugli, već o kretanju koje karakterišu najsuptilnije duhovne promene. Otuda, ljudi koji žive u društvu s religijskom saznajnom platformom osnovne ciljeve svog identiteta ne mogu definisati u okrilju sledećeg gdekad popularnog uverenja: „Postoji samo ovaj život zemaljski, mi umiremo i živimo i oživljeni nećemo biti” (Kuran 23: 37). Suprotno takvom stavu koji je predmet oštre kritike u kuranskom tekstu, ključne životne smernice članova religijskog društva konstruišu se u svetlu drugačijeg fundamentalnog učenja i ono glasi: „Imetak i sinovi su ukras u životu zemaljskom, a dobra dela koja večno ostaju bolje će kod Gospodara tvoga biti nagrađena i bolje je u njih se nadati” (Kuran 18: 46).

Veoma je teško prisetiti se nekog istaknutog učenjaka iz ranijih perioda istorije islamskih naučnih disciplina koji je tvrdio da su u Kuranu zanemarena pitanja iz oblasti političke nauke. Postojao je u neku ruku konsenzus o tome da se takvim pitanjima pridaje poseban značaj u kuranskom tekstu. Međutim, ne smemo zaboraviti da sveti kuranski tekst nije jedini izvor islamskih učenja, te da naše ocene o islamu neće biti obuhvatne ako ne uzmemo u obzir i druge izvore, a to su: a) predanja i b) razum.

Objasniću kratko zašto je ispravni demonstrativni silogizam koji formulišemo snagom svog razuma takođe jedan od ključnih instrumenata kojim kredibilno možemo otkriti religijska učenja. U svojim analizama nipošto ne bismo smeli zanemariti ovaj fundamentalni metodološki princip koji glasi da čovekov demonstrativni razum jeste autoritativni izvor islamskih učenja, a to znači da bi bilo potpuno pogrešno ako bismo želeli da odgovore islama na sva pravna, ekonomska, politička i druga pitanja pronađemo isključivo u Kuranu ili u predanjima. Naime, vrlo često u modernističkim krugovima u muslimanskim društvima možemo čuti kako se u Kuranu i verovesničkim predanjima nude samo opšte smernice o pitanjima koja su povezana sa životom u globalnom okruženju, međunarodnim odnosima i složenijim političkim temama, a da detaljne odgovore na ta pitanja moramo potražiti izvan okvira islama – u stadijumu razuma i nauke. Takav modernistički pristup, prema kome religija nema kognitivne instrumente da ponudi detaljna rešenja za sve potrebe savremenog čoveka, ovde oštro kritikujemo i smatramo da je on rezultat nedovoljnog poznavanja metodologije i izvora religijskog učenja. Istina je to da čovek svojim demonstrativnim razumom može doći do mnogih novih teorija i ideja koje se ne spominju direktno u Kuranu i predanjima, a kojima se mogu poboljšati društveni i ekonomski uslovi života i smanjiti problemi određenih slojeva društva. Dakle, snagom razuma možemo stručno unaprediti kvalitet života u fizičkom svetu, a istovremeno ostati privrženi i vrednosnim principima islama. U tom slučaju, svi rezultati čovekovog demonstrativnog razuma koji su plod kreativnog povezivanja primarnih vrednosti islama i novih saznanja i tehnologija ne samo da neće biti izvan okvira nebeskih učenja islama, nego će predstavljati neotuđivi deo religijskih učenja.

Korisno je dodati da u Kuranu možemo pročitati šta je bio osnovni cilj zbog kog je ova sveta knjiga objavljena, odnosno šta je osnovni cilj ukupne Muhamedove verovesničke misije pa i političke strukture koja će se temeljiti na toj misiji. O tome čitamo: „[…] Knjigu ti objavljujemo da ljude izvedeš iz tmine ka svetlosti, voljom njihova Gospodara” (Kuran 14: 1). Dakle, koračati pravim putem božjim zapravo znači koračati ka svetlosti i osloboditi se ograničenja svih tmina. Upravo to jeste primarni cilj politike koja kredibilitet dobija iz religijske saznajne platforme – da ljudi i društvo postanu prosvetljeni iskonskom svetlošću. A božje biće je potpuna svetlost nebesa i Zemlje. Ko se odvoji od te svetlosti, od njenog apsolutnog bića i suštinskog savršenstva, zapašće u tmine. „Bog je staratelj onih koji veruju i On ih izvodi iz tmina ka svetlosti […]” (Kuran 2: 257). Drugim rečima, osnovni cilj politike u islamu jeste to da čovek dobije ulogu božjeg namesnika u svom društvu, jer se tada u svim njegovim odlukama i pokretima može jasno uočiti iskonska svetlost. „Dali smo njemu svetlost pomoću koje se kreće među ljudima” (Kuran 6: 122) i zato on u svojim mislima i delima nikada neće slediti strasti već isključivo istinu. Stoga će čovek koji je prosvetljen višnjom svetlošću objektivno sagledati veličinu božjeg apsolutnog prisustva. To je ontološki princip na koji će on primarno biti usredsređen u svim svojim društvenim i političkim odlukama, a samim tim, sve što je Bog stvorio smatraće ništavnim u odnosu na božju apsolutnu veličinu i moć. Upravo o takvim vrlim ljudima Ali ibn Abi Talib kaže: „Stvoritelj je velik u njihovim srcima, tako da je sve drugo osim Njega neznatno u njihovim očima”. Naravno, prosvetljeni čovek nikada ne zanemaruje važnost i prava drugih ljudi koji sudeluju u njegovom društvenom i političkom životu, ali sve ljude u svom okruženju i ukupni univerzum posmatra isključivo kao znakove i simbole božjeg apsolutnog prisustva. Njegovo osnovno životno usmerenje najbolje opisuje Ali ibn Abi Talib u sledećoj neizmerno inspirativnoj rečenici: „Bog će svakome ko Ga je svestan dati izlaz iz iskušenja i svetlo da izađe iz tmine”. S druge strane, „[…] onaj kome Bog ne da svetlost, neće nikakvu svetlost imati” (Kuran 24: 40).

Uglavnom kada se raspravlja o tome šta je cilj formiranja političkih struktura na temeljima saznajnih normi islama i religije, ističe se da cilj treba da bude učvršćivanje i širenje pravde u društvu. U Kuranu o tome čitamo: „Mi smo verovesnike naše slali s jasnim dokazima i objavljivali im knjige i terazije da bi ljudi postupali po pravdi […]” (Kuran 57: 25). Međutim, ovo je ipak srednji cilj, a krajnji cilj je upravo ono o čemu je ovde bilo reči, a to je da ljudi i društvo postanu suštinski prosvetljeni. Grandiozni muslimanski politički filozof iz X veka Abu Nasr Farabi na takvoj metafizičkoj platformi definišu politiku kao realizaciju umeća u strukturama vlasti da se vrla dela prošire u svim sferama države i da predstavljaju kolektivnu karakteristiku zajednice.

Umesto zaključka, dodaću da proces odvajanja religije i politike zapravo znači da će u sukobu ove dve strane samo jedna strana prihvatiti primirje. Indiferentnost baštinika religijske misli prema političkim pitanjima praktično znači da se oni neće baviti politikom, ali da će se politika i dalje, možda još i nemilosrdnije, baviti njima. Jer, u odsustvu religijske samosvesti, političari lako mogu doći u iskušenje da slede isključive interese ljubavi prema materijalnom svetu. U tom slučaju, oni neće biti indiferentni prema uticajnoj ulozi religije u društvu. Ili će pokušati da religijsku misao poraze ili pak da je zarobe i zloupotrebe radi postizanja svojih materijalnih interesa.

Otuda, smatram da je veoma značajno to što političku filozofiju u islamu jasno karakteriše učenje o primarnom značaju najviše ontološke svrhe, kao i permanentnog razvoja etičkih vrlina u svim strukturama nosilaca vlasti. Istinski vladari u mislima moraju imati samo jedan cilj: da sebe i ljude oko sebe prosvetle i približe Bogu, a to naravno podrazumeva i što bolje organizovanje njihovog društvenog i političkog života.

Postrenesansni saznajni stadijumi, u okviru racionalističkog prosvetiteljstva i empirizma, utemeljili su novu definiciju nauke, koja je otrgnuta od metafizičkih doktrina religije i filozofije jer one nisu mogle da budu pojašnjene snagom pojmovnog razuma, a kasnije nisu bile ni proverljive popularnim principom verifikacije na način na koji je on ustanovljen u logičkom pozitivizmu. Karnap je isticao da logički pozitivizam odbacuje svu metafiziku i filozofiju vrednosti kao besmislene pseudostavove i prepreku napretku nauke. Moderna nauka kida vezu s religijom, tačnije s tradicionalnim razumevanjem religije, kao što se moderna politička nauka odvaja od klasične političke filozofije. U savremenom islamskom svetu, na tragu toga, suočavamo se s procesom razdvajanja političke filozofije islama i političke jurisprudencije od političkih nauka. Naime, kada je moderna nauka nametnula svoje saznajne okvire naučnim i kulturnim institucijama u raznim savremenim muslimanskim društvima, ona je sa sobom donela i posebno značenje političke nauke koje je za muslimanske obrazovane vernike bilo sasvim neočekivano i možda nerazumljivo. Rani muslimanski sledbenici novog značenja političke nauke, s izrazitom modernističkom orijentacijom, propagirali su inovativnost te discipline. Kako je vreme prolazilo, moderna nauka je bila sve dominantnija u zvaničnim obrazovnim institucijama novih država u islamskom svetu. Ona je postepeno postala isključivo merilo u edukativnim programima političkih nauka, a baštinici političke jurisprudencije bili su prinuđeni da vitalnost filozofskih osnova svoje naučne discipline očuvaju izvan zvaničnih visokih škola i univerziteta u svojim zemljama – u okviru tradicionalnog sistema izučavanja islamske jurisprudencije. Naravno, u nekim islamskim zemljama tradicionalne škole su sve do danas ostale vitalne i gdekada briljantno uticajne i u njima se svakodnevno izučavaju svi, čak najstručniji i najviši stepeni mnogobrojnih religijskih naučnih disciplina, kao što su: filozofija, logika, mistika, teologija, egzegeza, nauka o predanjima, jurisprudencija, metodologija jurisprudencije i različite književne nauke. O najznačajnijim društvenim i saznajnim implikacijama ovog neočekivanog kulturološkog i civilizacijskog poremećaja u savremenim muslimanskim društvima potrebno je opširno govoriti u nekoj drugoj, zasebnoj prilici.