Drugo gostovanje dr Halilovića u podkastu Lukavstvo uma

U svom drugom gostovanju u popularnom filozofskom podkastu „Lukavstvo uma”, dr Seid Halilović govorio je o moći u nauci i religiji. Razgovor autorke podkasta i doktorantkinje Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Andree Jovanović sa članom Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” o moći, religiji, nauci i slobodi objavljen je 23. jula 2025, u 75. epizodi „Lukavstva uma”. Celu epizodu možete pogledati na kanalu podkasta OVDE:

https://www.youtube.com/watch?v=1WRjwCQaxJU

Sadržaj ovog razgovora podeljen je u četiri celine: (1) o odnosu nauke i religije, (2) o stupnjevima razuma i racionalnosti, (3) o odnosu nauke i moći, (4) o čoveku i slobodi.

(1) O odnosu nauke i religije

U prvom delu epizode, dr Seid Halilović objasnio je da nauka i filozofija u istoriji mišljenja nisu imale samo jednu definiciju. Otuda, kada govorimo o moći u nauci i religiji, potrebno je najpre da objasnimo u kojem kognitivnom kontekstu govorimo o tom odnosu.

Halilović je izdvojio dva opšta kognitivna okvira: u jednom filozofija sadrži principe koji su temelj svih nauka, a u drugom filozofija predstavlja skup besmislenih pseudostavova koje treba da eliminišemo iz nauke. Prvi okvir povezan je s najstarijom definicijom filozofije kao univerzalne nauke o biću kao biću. U skladu s tom definicijom, nauka obuhvata sve grane teorijske i praktične filozofije i apsolutno je usklađena s religijom. Religijska učenja dokazaćemo ili u teorijskoj filozofiji ili u praktičnoj filozofiji, a obe grane predstavljaju različite primere naučnog znanja.

Razvoj drugog kognitivnog okvira Halilović prati u filozofskim idejama Konta, Karnapa i Vitgenštajna. Kont je u svom naivnom pozitivizmu smatrao da pozitivno i naučno saznanje predstavlja negaciju teologije i metafizike. Karnap, kao najznačajniji predstavnik bečkog kruga i logičkog pozitivizma, veruje da principom verifikacije i empirijskim instrumentima možemo proveriti izvesnost naučnog saznanja. Vitgenštajn u kasnijem periodu, u svom delu Filozofska istraživanja, objašnjava da jezik nauke mora prihvatiti otvorenost za mnoštvo drugih jezičkih igara. On obelodanjuje da nenaučna saznanja, uključujući i moć, ipak utiču na unutrašnju strukturu nauke u uslovima kada nauka ne poseduje mogućnost naučne kritike tih nenaučnih elemenata.

(2) O stupnjevima razuma i racionalnosti

U nastavku svojih objašnjenja o poziciji moći u nauci i religiji, dr Halilović ističe da se može govoriti o različitim stupnjevima razuma i racionalnosti kao što i naučno znanje ima različite definicije. On je analizirao deset nivoa razuma, koji su ustanovljeni u hijerarhiji od najvišeg sakralnog razuma do najprofanijeg instrumentalnog razuma. To su: (1) pojmovni razum, (2) teorijski razum, (3) praktični razum, (4) metafizički razum, (5) kolektivni razum, (6) univerzalni razum, (7) pojedinačni razum, (8) intuitivni razum, (9) sakralni razum, (10) instrumentalni razum.

Halilović je objasnio da su slabosti i ograničenja instrumentalnog razuma u XX veku izašli na svetlo dana u periodu kada su sakralni, metafizički i praktični razum izgubili svoj pun kulturni i društveni kredibilitet, te da nije bilo moguće ponovo im se prikloniti. Bilo je potrebno odmah pronaći drugačiji saznajni izvor kao novi oslonac instrumentalnog razuma i taj novi izvor bio je – kolektivni razum. To znači da paradigmu i sudove naučne zajednice određuju zapravo oni faktori koji imaju moć da utiču na društvenu svest. Zaključak glasi da saznajna načela instrumentalnog razuma konačno bivaju čvrsto povezana sa strukturama moći.

(3) O odnosu nauke i moći

U trećem delu ove epizode podkasta „Lukavstvo uma”, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom” podseća da naučno znanje predstavlja izvor moći prema klasičnoj definiciji nauke i filozofije. Moć koja pripada nauci, u ovom saznajnom stadijumu, dr Halilović tumači najpre kao epistemološku a onda i kao ontološku moć. S druge strane, nauka u svom današnjem popularnom određenju ima ulogu instrumenta moći. Prema tome, kada kažemo da je nauka moć, to jednom može da znači da je nauka izvor i uzrok moći a u drugom slučaju značiće da je nauka proizvod i instrument moći.

Današnja zapadna nauka ustanovljava se na marginama čovekove volje za moć. Čovek stvara i istinu i nauku. Njegova volja biće primarna u odnosu na znanje i nauku. Drugim rečima, kada su naučnici i filozofi nauke u XX veku izgubili svaku nadu da će naučnim znanjem doći do istine, obelodanili su da objektivna istina izvan čoveka zapravo i ne postoji. Istina je ono što čovek stvori svojom voljom i moći.

(4) O čoveku i slobodi

Na kraju ovog razgovora, dr Seid Halilović objašnjava da prema različitim definicijama nauke i filozofije, odnos čoveka i istine možemo analizirati u okviru dve suprotstavljene kognitivne platforme. Da li čovek otkriva istinu ili je stvara? Odgovor na ovo pitanje bitno uslovljava model razumevanja čovekove slobode.

Ako tvrdimo da čovek otkriva istinu koja se nalazi izvan njega, onda će se njegova sloboda ogledati u tome da se poveže sa svojim ontološkim izvorom i da izađe iz okova i tmina nižih stupnjeva postojanja. S druge strane, ukoliko prihvatimo da čovek stvara istinu svojom voljom za moć, onda ćemo ustanoviti da ispred čoveka ne postoji nikakva istina niti put do te istine. Čovek ispred sebe neće imati nijedno ograničenje i sve će mu biti dozvoljeno. Međutim, Sartr nas upozorava da će ostvarivanje ovakve slobode biti neizvesno zato što se ona ne može razdvojiti od teskobe i straha. Sartr je pisao da je čovek napušten i bačen u svet i da ne nalazi ni u sebi ni izvan sebe mogućnost da se osloni.

Halilović zaključuje da suštinu naučnog znanja i istinski mir treba tražiti u dubljim i prefinjenijim kognitivnim sferama teorijskog i praktičnog razuma.

Podsećamo da je dr Seid Halilović bio gost i u 23. epizodi filozofskog podkasta „Lukavstvo uma”, koja je objavljena 12. juna 2024. Tu epizodu pod naslovom „O islamskoj filozofiji i misticizmu” pogledajte OVDE.