Građansko društvo u političkoj filozofiji islama

Na tribini „Religija i građansko društvo u Srbiji“, dr Seid Halilović, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“, govorio je o temi „Građansko društvo u političkoj filozofiji islama“. Tribina je održana u Beogradu 29. marta 2019, u okviru naučne konferencije „Religija, verovanje i građanski identitet“ u organizaciji Balkanskog centra za Bliski istok i Misije OEBS-a u Srbiji. Na tribini, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, pored Halilovića govorili su Ivan Ejub Kostić iz Balkanskog centra za Bliski istok, Vukašin Milićević s Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Biljana Đorđević sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu i pozorišni reditelj i filozof Zlatko Paković.

U početnom delu svog izlaganja, dr Halilović je istakao da je potrebno obuhvatno analizirati složeni odnos između religijskog identiteta i građanskog društva u savremenom svetu. On je dodao da je pre nego što otvorimo bilo kakav analitički okvir preciznijeg odnosa između religije i građanskog društva, potrebno da ponudimo definisan odgovor na ključno metodološko i epistemološko pitanje koje glasi: Da li u našoj polaznoj saznajnoj platformi primarnu ulogu ima razum ili čovekova volja? Drugim rečima, da li razum sledi čovekovu volju, kao plod čovekove individualne i društvenopolitičke volje ili pak čovek u svojim prohtevima, zahtevima i hirovima mora da sledi norme razumskog razmišljanja? U drugom slučaju, prema Halilovićevim rečima, čovek će svojom dušom biti usmeren ka uzvišenim realnostima nebeskih istina, a u prvom slučaju, čovek neće videti ništa drugo do sebe. Sam će biti merilo istine, pravde, prava i realnost koja zapravo stvara saznanje i istinu.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ objasnio je da odgovor na ovo metodološko pitanje pronalazi u političkoj filozofiji sjajnog Abu Nasra Farabija iz X veka, koga u muslimanskom svetu smatraju utemeljivačem političke filozofije kao samostalne naučne discipline. Halilović je podsetio da je Farabi rođen u gradu Farabu u starom persijskom Horasanu oko 870. godine i umro je 950, i da je poznat u islamskom svetu kao Drugi učitelj, nakon Prvog učitelja – Aristotela, možda zbog toga što je sjajno poznavao različite naučne discipline iz svog vremena i štaviše predstavio novi model klasifikacije naučnih disciplina.

Halilović je istakao da Farabi u svojoj političkoj filozofiji društvo i državu deli u četiri opšte kategorije i dodao da je njegova klasifikacija društva i države u stvari utemeljena na ključnoj ulozi razuma, kao primarnog izvora prepoznavanja ukupne društvene i političke realnosti čovekove biti i postojanja. Farabi govori o blaženoj državi, razvratnoj državi, državi u zabludi i o državi u neznanju.

 

Ovde možete pogledati izlaganje dr Seida Halilovića.

 

Član Centra za religijske nauke „Kom“ obrazložio je u nastavku svog izlaganja Farabijevu kategorizaciju države:

  1. Blažena država se temelji na kognitivnom kredibilitetu višnjih stupnjeva teorijskog, metafizičkog i sakralnog razuma. Sakralni razum je razum koji govori po sebi, razum koji je manifestacija najuzvišenijih intelekata kao prefinjenih ontoloških realnosti iz inteligibilnog sveta. I u tom slučaju, čovek će biti simbol svetlosti uzvišenih nebesa. Spomenuti razum nije pojmovni razum, niti ga možemo redukovati u okvire pojmovnog razuma, zato što je on realnost po sebi. Otuda, blaženo društvo kod Farabija i u političkoj filozofiji islama jeste država razuma i intelekta, a ne država čovekove volje. Naime, onda kada razum kao primarnu instituciju našeg saznanja redukujemo u okvire instrumentalnog razuma, razum postaje zarobljena institucija, koja mora da sledi primarnost čovekove volje. Zato se u jednom islamskom predanju kaže: „Koliko mnogo razuma ima koji su zarobljeni u kandžama strasti koja vlada“. Nekada razum i saznanje moraju da slede strast, zato što su produkt individualne, društvene ili političke strasti. Kod Farabija to nije moguće, jer Farabi u razumu ne prepoznaje ni ideologiju, niti instrumentalni razum, već manifestaciju i simbol metafizičkog i čak sakralnog razuma.
  2. Razvratno društvo kod Farabija jeste društvo koje ne može da poštuje kredibilitet praktičnog razuma u senci sakralnog razuma.
  3. Društvo u zabludi je društvo koje ne poštuje kredibilitet teorijskog razuma.
  4. Društvo u neznanju je društvo koje je bez institucije metafizičkog, teorijskog i praktičnog razuma, društvo u kome razum ima isključivo instrumentalnu ulogu i sledi čovekovu volju. Halilović je primetio da to možemo veoma jasno da prepoznamo u poslerenesansnim filozofijama, posle Kanta i Ničea, kada čovekova volja dobija ekskluzivističku primarnost u odnosu na čovekovo saznanje i razum.

 

Prema Halilovićevim objašnjenjima, Farabi ukupnu konstrukciju društva i države povezuje s institucijom višnjih stupnjeva razuma. Na pitanje o tome šta je cilj u takvoj državi i takvom građanskom društvu, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ odgovorio je da je cilj da čovek stekne moć da ostvari neposredni kontakt između svog fizičkog bića i višnjih intelekata u uzvišenim sferama postojanja, odnosno da čovek postane simbol višnje svetlosti. Halilović je zaključio da je upravo o takvom građanskom društvu razmišljao Farabi u X veku u muslimanskom svetu.

Farabi, prema Halilovićevim objašnjenjima, poučava da se iz aktivnog intelekta izliva sakralno saznanje u formi verovesničkog otkrovenja ka pasivnom čovekovom intelektu koji tada biva usmeren ka blaženstvu. Član Centra „Kom“ dodao je da je blaženstvo, pored intelekta odnosno razuma, drugi ključni element u Farabijevoj političkoj filozofiji. „Otuda, kada govorimo o građanskom društvu, ne možemo govoriti o društvu u kome će biti diskreditovane institucije razuma i blaženstva“, istakao je Halilović. On je podsetio da Farabi veoma inspirativno govori o blaženoj zajednici i o blaženim, vrlim, ljudima koji će formirati blaženu državu ukoliko budu sledili primarno vođstvo čoveka koji je povezan s aktivnim intelektom. Farabi takođe objašnjava da ako se ti vrli i blaženi ljudi nađu u zajednici bez predvodnika, to će onda biti blaženi ljudi koji su stranci u svojim boravištima.

Da bi društvo bilo blaženo društvo u Farabijevoj političkoj filozofiji, prema Halilovićevom obrazloženju, potrebno je da vrline budu proširene u svim kontekstima društvenog i političkog života. Halilović je istakao da Farabi svestrano insistira na tome da je to glavni cilj politike, jer politika je veština kojom ćemo moći da proširimo vrline u svim kontekstima i sferama svoga društva. Član Centra „Kom“ dodao je da kada kažemo u svim sferama, da to naravno prvenstveno znači i u samom autoritetu osoba koje predvode to društvo. I zato se u muslimanskim predanjima kaže:

  • „Najcenjeniji je onaj vladar kome njegova strast nije vladar.“ Halilović je objasnio da to znači da čovek mora da bude političar u sebi i da sledi svoj razum kao instituciju uzvišene svetlosti a ne da sledi svoju strast.
  • „Dužnost je vladara da zavlada nad sobom pre nego što počne da vlada nad svojim podanicima.“

 

Halilović je dodao da se i o ljudima u društvu kaže: „Ljudi se menjaju u tri slučaja: 1) zbog bliskosti vladarima, 2) i službovanjima i 3) u imućstvu nakon siromaštva. A ko se tada ne promeni, on poseduje um čvrsti i moral ispravni.“ On je primetio da se u zaključku ovog verovesničog predanja ponovo ističe značaj uma i institucije razuma kao ključne institucije u političkoj filozofiji.

U nastavku svog izlaganja, dr Seid Halilović spomenuo je i briljantnog islamskog filozofa iz XII veka, Suhravardija, koji je utemeljio iluminativnu filozofsku školu u islamu. Njegova psihologija i učenje o duši je, prema Halilovićevom mišljenju, iluminativno učenje o duši, jer Suhravardi govori da je realnost naše duše u stvari svetlost. Naša duša je svetlost koja je pala u tmine ovoga sveta i ostala zarobljena u tminama ovoga sveta. Suhravardi govori o otuđenju naše duše. Otuda, Halilović primećuje da Suhravardijeva iluminativna psihologija određuje na neki način i iluminativnu političku filozofiju u njegovoj filozofskoj školi, s obzirom na to da se govori o društvu koje može biti zarobljeno u tminama i o društvu koje će biti simbol svetlosti. Suhravardi je takođe poučavao da je naša duša otuđena od svoje primordijalne domovine, i na tragu toga Halilović je podsetio da je pojam domovine blisko povezan s fenomenom građanskog društva i čovekovog društva uopšte. Međutim, kako je obrazložio Halilović, kada govorimo o domovini i o ljubavi prema domovini, potrebno je prvenstveno da analiziramo sam pojam domovine i da ponudimo odgovor na pitanje o tome šta zapravo jeste čovekova primordijalna domovina. Suhravardi spominje kuransku rečenicu u kojoj se kaže: „O dušo smirena, vrati se ka Gospodaru svom…“, i objašnjava da je nemoguće da se čovek vrati u Egipat ako nikada nije bio u Egiptu, te ako se kaže da se duša vrati nebesima, to znači da je duša nekada bila u nebesima. Halilović dodaje da je Suhravardi objašnjavao da čovekova primordijalna domovina nisu ni Damask, ni Bagdad, ni Egipat, nego neka uzvišena domovina, i zato on je ponudio šifru (na arapskom: ramz) kako da se dođe do tog blaga (na arapskom: kanz). Šifra glasi: 1) intuitivno iskustvo, 2) čežnja, 3) ljubav, 4) prispeće, 5) utrnuće i najzad 6) ostajanje nakon utrnuća.

Halilović je na kraju svog izlaganja recitovao nekoliko Mevlaninih stihova. Podsetio je da je Mevlana Rumi slavni pesnik koji takođe govori o toj iskonskoj domovini. Naime, prva četiri distihona u Mevlaninoj Mesneviji govore o naju. Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ objasnio je da je naj stari muzički instrument nalik fruli koji se pravi od trske i proizvodi izrazito tužan zvuk, a da se dobija tako što ćemo otrgnuti trsku iz njene domovine i napraviti taj instrument. Mevlana kaže:

 

Slušaj ovaj naj šta priča, kazuje

Na rastanke on se žali, tuguje.

Iz najistana otkad me ustrgoše

Zbog mog plača, muško, žensko uzdiše.

 

Muško i žensko su ovde, prema Halilovićevoj analizi, simboli svih aktivnih i pasivnih snaga i realnosti u univerzumu. Naposletku, Halilović je dodao da Mevlana u četvrtom distihonu peva o korenu koji predstavlja primordijalnu domovinu:

 

Od svog korena daleko ko padne,

Traži časak da se vrati, sastane.