Religijska prava i moderne slobode

Konferencija Verska prava i slobode u Evropi koja je održana 26.04.2012. u Beogradu od strane Hrišćanskog kulturnog centra i Fondacije Konrad Adenauer, pobudila je pažnju predstavnika verskog života u današnjoj Srbiji. U časopisu „Pravoslavlje“ je istaknuto da je potreba za ovakvom vrstom razgovora očigledna „s obzirom da je u Srbiji tokom poluvekovne komunističke vladavine religija bila prognana na margine društva. Povratak u javnu sferu, započet sa tranzicijom i demokratizacijom države i društva, otvorio je niz pitanja i nedoumica o ulozi Crkve i verskih zajednica u društvu… te o pravima građana… bilo da su oni verujući, agnostici ili ateisti.“

Seid Halilović, član Centra za religijske nauke „Kom“ je tom prilikom govorio o filozofskim načelima verskih prava i moderne slobode. Njegov govor i glavne teze koje je poslao za pomenutu konferenciju možete pogledati ovde.

Спознајна начела верских права и модерних слобода

из угла исламске теозофске традиције

Главне тезе

Сеид Халиловић

Човеку се у религијском доктринарном систему придаје сасвим посебан значај. Баштиници верске традиције не ограничавају његов живот на материјални свет, већ тврде да човеково биће прожима све метафизичке сфере универзума. Наиме, универзум сачињавају бројни онтолошки ступњеви који су успостављени у лонгитудиналном поретку. Сваки вишњи свет представља езотеријску суштину нижег света и отуда га обухвата. Мундус сензибилис и човеков овоземаљски живот црпу свој смисао и егзистенцијалну оријентацију из узвишених степена постојања, пре свега из апсолутног Бића. Ваља знати да иако се бесконачна Егзистенција манифестује у свим појавама у универзуму, ипак Она у човеку приказује сва Своја савршенства. Због тога, човек бива, са метафизичког аспекта, намесником божјим. Он у својству ризничара Имена божјих руководи светом, баш као што дух руководи телом.

Сходно традиционалном светопогледу, човекова моћ происходи из његова знања о божјим Атрибутима, односно из његовог узвишеног положаја у хијерархији постојања.

Слобода, овде, добија посебно значењско усмерење у складу са целокупним спознајним хоризонтом религијског теомонистичког богатства. Она се тражи и успоставља онда када се повезује са трансцендентним онтолошким принципима. Зависност од божје Реалности зајемчава смисао постојања човека и његово намесништво у универзуму. Другим речима, неограничена човекова слобода у материјалном животу представља сужањство, с обзиром на то да је човек, тада, везан за материјалне објекте и ограничен, односно заробљен у оквирима најнижег егзистенцијалног света.

Због нужног значаја такве слободе, муслимански верници се перманенто, у оквиру шеријатских обредослова и у осталим приликама, усмеравају ка храму у Меки, према Ка’би која јесте домом слободних (Бејт ал-’атик). У ствари, лексем шари’ат, првобитно, означава пут ка појилу и води, те сви они који исправно манифестују доследност верозаконским нормама религијског шеријата, заправо бивају спиритуално напајани и пречишћени од онтолошких ограничења.

٭٭٭

Поред нужног и беспрекорно корисног напретка у домену емпиријске науке и организаторског реда, модерни свет је покренуо фундаменталне антрополошке промене у целокупном човековом сазнању о његовом бићу и универзуму. Послеренесансни човек се одрекао ореола метафизичке светлости и он више не носи небески плашт божјег намесништва. На тај начин, сам човек постаје мерилом истине, добијајући примарност и осовински положај у универзуму. Уместо да се човек креће око осовине Истине божје, реалност се врти око осе човекове моћи. Наука и истина настају у окриљу човекове воље и снагом његових хтења бивају усмераване. Другим речима, истина и исправно је оно што човек хоће. Човекову судбину више не зацртава ни модерна наука, јер наука ћути све док човек не искаже своје захтеве.

У крајњој фази хуманизма, примарни човек баца са себе све врсте плашти и без зазора запоседа престо свих божанстава из ранијих епоха. Огромна статуа новог божанства модерног света не излаже се, попут старих кипова, у Ка’би, већ се поставља усред централног градског трга. Бакља у руци овог каменог човека не светли и не појашњава оностране стазе. Он позива ка тмини бескрајне модернизације, трајног бекства од тренутне ситуације и деструктивног мењања исте.

Пред таквим човеком се не отвара верозаконска стаза која води ка небесима слободе, нити он осећа потребу за супериорним митским бићима која би се манифестовала снагом његове имагинације. Он се, у својству примарне осовине постојања, никада не одваја од самога себе. Нема, у односу на њега, оностраног пута, већ сам он својим корацима и одлукама зацртава пут и оставља га за собом. У ствари, шари’ат модерног човека је технологија на основу које он управља природом и околином сходно својој вољи, како му се чини. Све је допуштено примарном човеку и ниједан верозакон му не може наметнути посебне наредбе или забране. Његова склоност и одвратност према одређеним моралним и друштвеним вредностима, самостално налажу да те вредности морају постојати или не постојати.

Наравно, у оквиру горњих спознајних принципа либерализма, религијски живот може да дође до изражаја онда када му се човек приклони. Другим речима, религија опстаје у окриљу воље човека који више није намесник божји, већ мерило истине. Верским законима бива допуштено да остану на снази само у случају да човек то потврди својом вољом. Модерни човек стиче беспрекорну доминацију над свим божанствима, што значи да ће божанства бити принета на жртвеник човеков, или пак од њега добити дозволу да наставе свој живот. На тај начин, верник који живи у модернистичком друштву слободно спроводи спољашње манифестације религије, међутим истовремено жртвује најдубље слојеве спознајног антрополошког стадијума своје духовне традиције.