Sekularizam iz ugla islamske teozofije
Ranije je Centar za religijske nauke „Kom“ objavio vest o konferenciji Religija-sekularizam-laicizam koju su, u Beogradu, 10.03.2012, organizovali Fondacija Konrad Adenauer i Hrišćanski kulturni centar. Zvanični časopis srpske patrijaršije, „Pravoslavlje“ je u svom broju 1080. napisao da se u otvorenom i korisnom dijalogu u okviru spomenute konferencije, govorilo o sekularizmu i laicizmu, njihovom pravom značenju, njihovim ulogama u društvima u tranziciji i onima u Evropskoj uniji, te o prisutnosti verujućih u javnom prostoru.
Dr Seid Halilović, član Centra za religijske nauke „Kom“ je govorio o spoznajnim principima sekularizma. Halilovićev govor, u dva dela, možete pogledati ovde i niže pročitati glavne teze koje je on poslao za ovu konferenciju.
Спознајни принципи секуларизма из угла ислама
Главне тезе
Сеид Халиловић
С посебним тешкоћама су се, до сада, нудила различита преводилачка решења приликом изналажења еквивалента термина секуларизам у језицима друштава са доминантном религијском оријентацијом, као што су персијски и арапски. То је, пре свега, због чињенице да се појам секуларизам, заправо, темељи на одређеним спознајним и онтолошким принципима који су имали пресуђујући утицај на установљење послеренесансне западне културе и цивилизације, а који се знатно разликују од когнитивног стадијума религијског и исламског светопогледа.
Према религијској онтологији, природни свет не представља целокупуну реалност, већ њен најнижи степен. Друге димензије постојања надилазе природу и егзистенцијално утичу на њу. У исламским сакралним текстовима, природа се назива знаком (ајат) и осведочењем (шахадат), што јасно говори о вишњим ступњевима које она означава и о којима сведочи. Човек који негује религијски поглед на свет, недвосмислено зна да све аспекте његовог физичког живота обујмљује скровити свет, те отуда не пренебрегава, у оквиру својих природних опхођења, езотеријске сфере које утичу на његов индивидуални и друштвени живот. Према томе, теорија о отуђењу религије од индивидуалног и друштвеног живота и одвојености религије од природног и физичког стадијума постојања – може бити подржана искључиво у окриљу посебног онтолошког приступа свету и човеку који неће бити религијски.
Разум, по својој бити, може да демонстрира трансрационалне реалности и да се успостави у домену религијске спознаје. Међутим, онда када се одвоји од небеских, непосредних сазнања, разум приступа посебној рационалистичкој онтологији која, снагом свог просветитељског идентитета, одбацује религијске тајне и нуди своја појмовна метафизичка тумачења универзума. У седамнаестом и осамнаестом веку, појмовни разум је формирао и бранио различите идеолошке системе и погледе на физички живот човека који више није био намесник божји на земљи. Одвајање разума од религије је, тако, установило прву фазу секуларизма и тачније утврдило појаву идеолошког секуларизма.
Рационалистичка спознаја је показала своје недостатке крајем осамнаестог века, те се наука поистоветила са емпиричним и проверљивим судовима. Сцијентистичка наука се, на тај начин, одриче својих божјих и метафизичких димензија и чак не обухвата ни вредносне пропозиције. Одвајање науке од вредности и политике, формулисаће ново значење секуларизма које одбија како доминацију рационалистичког разума и религије, тако и научне упуте. Истина и право се, у оквиру емпиристичке онтологије, заснивају искључиво на променљивим захтевима самих људи, те ће човеку, као осовини и мерилу реалности, бити дозвољено све што буде предметом његове воље. У овој фази, сусрећемо се са либералистичким ликом секуларизма.
Религија се, каткад, тумачи и под окриљем оваквог секуларизма, те се истиче да ће, онда када већина људи буде манифестовала склоност према вери, религијско друштво бити установљено у оквиру секуларног система и либералистичких принципа. Другим речима, религија опстаје у окриљу воље човека који више није намесник божји, већ мерило истине. Верским законима бива допуштено да остану на снази само у случају да човек то потврди својом вољом. Он стиче беспрекорну доминацију над свим божанствима, што значи да ће божанства бити принета на жртвеник човеков, или пак од њега добити дозволу да наставе свој живот. На тај начин, верник у модернистичком друштву слободно спроводи спољашње манифестације религије, међутим истовремено жртвује најдубље слојеве спознајног антрополошког стадијума своје духовне традиције.