Životna sredina u svetlu islamskih predanja

U Domu omladine Beograda, 2. marta 2017, održana je tribina „Ekološki problem iz perspektive judeohrišćanskog i islamskog predanja“, u organizaciji Biblijskog kulturnog centra i Doma omladine Beograda. Na tribini su govorili dr Seid Halilović, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“, i Jovan Blagojević ispred Biblijskog kulturnog centra, a moderator je bio Sergej Beuk, urednik programa Doma omladine Beograda.

Dr Seid Halilović govorio je na temu „Životna sredina u svetlu islamskih predanja“. On je u uvodnim napomenama objasnio da odnos između čoveka i životne sredine, to jest fizičkog sveta, možemo uporediti s odnosom između naše duše i tela. Vitalnost duše i psihološki razvoj nesumnjivo su uslovljeni zdravljem tela. Otuda, zaštita životne sredine predstavlja dužnost i obavezu čoveka u islamu.

Analizirajući metafizičke dimenzije nauke o životnoj sredini, Halilović je najpre citirao jedan stih slavnog persijskog pesnika iz XIII veka, Sadija Širazija, u kom on peva:

Radostan sam u svetu, jer svet je radostan zbog Njega.

Zaljubljen sam u sav svet, jer sav svet je od Njega.

Prema Halilovićevim rečima, sve vrste lepota i reda u fizičkom svetu zapravo jesu ogledalo višnje lepote i savršenstva skrivenih metafizičkih svetova. Čovek u islamu oseća ljubav prema svakom kamenu i drvetu, jer u njima vidi lepote uzvišenih sfera postojanja. Grandiozni muslimanski filozof Mula Sadra pisao je:

„Sve što je na Zemlji i na nebu, predstavlja jednu od Njegovih manifestacija i jedno od Njegovih lica. Svi svetovi se međusobno podudaraju i njihovi stupnjevi su međusobno identični. Ono niže predstavlja sliku onog što je više, a ono što je više jeste sama realnost nižeg. I tako sve do Realnosti svih realnosti i Egzistencije svih egzistencija. Otuda, sve u ovom svetu predstavlja slike i forme onoga što je u duhovnom svetu, kao što je takvo čovekovo telo u odnosu na njegovu dušu.“

Halilović je zaključio da čovekova dela u prirodi treba posmatrati u svetlu naših metafizičkih saznanja. Naime, naša dobra dela uzrok su razvoja i usavršavanja sveta prirode, a naša zla dela uzrok su propadanja prirode.

Shodno njegovom obrazloženju, nauka o životnoj sredini ne može biti isključivo empirijska nauka, jer njoj pripadaju brojna metafizička i religijska saznanja. Empirijski pogled redukovaće nauku o životnoj sredini i, u tom slučaju, mi ćemo zanemariti brojna prefinjena religijska saznanja o pitanju zaštite životne sredine.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ dodao je da je potrebno ispravno definisati čoveka, i da tek tada možemo očekivati da će se i svet promeniti. Jer, svet je stvoren zbog čoveka, ali čovek nije stvoren zbog sveta, već da bi stigao do višnje svetlosti. Halilović ističe da naš cilj zapravo treba da glasi: prosvetliti svet i očistiti životnu sredinu od svih vrsta zaprljanosti i tmine. Stoga, zaštita životne sredine značiće: pripremiti uslove za unapređenje čovekovog ne samo vegetativnog ili animalnog života, već njegovog istinskog života.

Halilović se u nastavku usredsredio na značajno pitanje o tome da li je čovek vlasnik ili čuvar prirode i s tim u vezi citirao je dve kuranske poruke:

… I dajte im nešto od imetka koji je Bog vama dao (Kuran XXIV: 33).

… I udeljujte iz onoga što vam On stavlja na raspolaganje (LVII: 7).

On je objasnio da islam u potpunosti prihvata privatno vlasništvo, što znači da je čovek vlasnik u odnosu na druge ljude i bez dopuštenja vlasnika ne može se koristiti ništa što je u njegovom vlasništvu. Međutim, kako je dodao, čovek nije vlasnik u odnosu prema Bogu. Prirodna bogatstva njemu su samo poverena i on životnu sredinu mora čuvati savesno i odgovorno.

Halilović je primetio da korišćenje prirodnih bogatstava jeste izričita kuranska obaveza, jer u Kuranu čitamo:

Bog je stvoritelj nebesa i Zemlje; On spušta s neba kišu i čini da pomoću nje rađaju plodovi kojima se hranite; i potčinio vam je lađe koje plove morem voljom Njegovom; i potčinio vam je reke; i potčinio vam je Sunce i Mesec, koji se stalno kreću; i potčinio vam je noć i dan (Kuran XIV: 32–33).

Zar ne vidiš one koji su umesto zahvalnosti Bogu na blagodatima – nezahvalnošću uzvratili i narod svoj u kuću propasti doveli (XIV: 28).

Dakle, ovde se insistira da je čovek u obavezi da otkrije sve modele maksimalnog ispravnog korišćenja prirodnih bogatstava, i da ne koristi samo Sunčevu svetlost i toplotu, odnosno mogućnost da na zemlji izgradi svoj dom, jer bi u tom slučaju koristio prirodna bogatstva u istoj meri u kojoj ih koriste i životinje.

Dr Halilović posebno je napomenuo značaj spomenute kuranske poruke da će čovek biti nezahvalan prema božjim blagodatima ako zanemari sve ono što je Bog njemu potčinio. Drugim rečima, ko ne koristi sva prirodna bogatstva, on u stvari ne sledi jasne kuranske poruke.

Ovde možete pogledati zapis izlaganja dr Seida Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.

Šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra za religijske nauke „Kom“ osvrnuo se u nastavku na ulogu vernika u zaštiti životne sredine i citirao je sledeće kuranske poruke:

Bogomolje održavaju samo oni koji u Boga i u onaj svet veruju… (Kuran IX: 18).

Čim se neki od njih okrene [od verovesnika], nastoji da napravi na Zemlji nered, uništavajući useve i stoku. A Bog ne voli nered (II: 205).

Prema Halilovićevoj analizi, u Kuranu se zapoveda da čovek odgovorno štiti životnu sredinu i da svim snagama gradi svoju zemlju. No, kako je on dodao, ljudi koji veruju u metafizičke istine, prema kuranskom učenju, bolje mogu graditi i razvijati svoju zemlju, jer vera znači punu odgovornost prema svetu prirode. A vera je primordijalno bogatstvo bića svih ljudi. Samo oni će imati uspeh da održavaju i sagrađuju velelepne verske i obrazovne objekte. A vladari koji ne veruju u višnje istine na Zemlji prave nered. Halilović je primetio da to danas jeste objektivna slika i Istoka, uključujući i muslimanske zemlje, i Zapada, jer svugde je ugrožena bezbednost čovekove životne sredine.

On je dodao da zanemariti značaj životne sredine zapravo znači udaljiti se od božje milosti. S tim u vezi, Halilović je preneo da je Ali ibn Abi Talib (601–661) poučavao:

„Ko nađe vode i zemlje i zatim bude siromašan – Bog će ga udaljiti [od Svoje milosti].“

U uputstvu upravniku Egipta i okolnih područja Ali ibn Abi Talib takođe kaže: „… Više se pobrini za obradu zemlje nego za sakupljanje prihoda, jer to postoji samo kada se zemlja obrađuje. Vladar koji ne obraća pažnju na napredak svojih podanika i obradu zemlje, već se usredsređuje samo na ubiranje prihoda, pustoši zemlju i upropašćava narod…“ (Staza rečitosti, pismo 53).

U drugom delu svog izlaganja, dr Halilović je pristupio analizi odnosa između čistote duše i materijalnog blagostanja. On je napomenuo da ljudi uvek sami sebe liše blagostanja, i citirao kuransku poruku u kojoj čitamo:

To je zato što Bog neće promeniti blagostanje narodu kome ga je podario – sve dok se on sam ne promeni… (Kuran VIII: 53).

Halilović je dodao da u ovoj poruci nije reč o oduzimanju blagostanja, već o promeni blagostanja. Tako, primera radi, znanje donosi ugled, ali isto znanje kada bude pogrešno predstavljeno može naneti nesagledivu štetu.

On je preneo i sledeće reči verovesnika Muhameda u odgovoru čoveku koji mu se žalio na nemaštinu: „Ustraj u čistoti, imaćeš trajnu opskrbu“. Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ dodao je da Bog nikada ne napušta ljude koji štite čistotu svoje duše i nekako im pomaže, ali da se ne sme zaboraviti da čistota duše ima razne stupnjeve, a ona zasigurno obuhvata i čovekov rad s ciljem da obezbedi svoju porodicu, jer on na taj način sebe i porodicu štiti od raznih oblika moralnih i društvenih nečistoća.

O odnosu između čovekovih dobrih dela i životne sredine, Halilović je citirao tri kuranske poruke:

1. A da se pravog puta drže, Mi bismo ih vodom obilnom pojili (Kuran LXXII: 16).

2. Da se oni pridržavaju Tore i jevanđelja i onoga što im objavljuje Gospodar njihov, imali bi šta da jedu, i od onoga što je iznad njih i od onoga što je ispod nogu njihovih… (V: 66).

3. A da su stanovnici sela i gradova verovali i greha se klonili, Mi bismo im blagoslove i s neba i iz zemlje slali… (VII: 96).

On je primetio da se ovde jasno obrazlaže povezanost čovekovih dela i promena u našoj životnoj sredini, što znači da se zbog čovekovih dobrih dela uvećavaju materijalne blagodati. „Obilnu vodu“ u spomenutoj kuranskoj poruci ne treba razumeti samo u primeru kiše, već i u primeru podzemnih voda i izvora. Halilović je dodao da „blagoslove i s neba i iz zemlje“ možemo protumačiti na nekoliko načina. Blagoslovi s neba mogu označavati kišu i sunčevu toplotu, a blagoslovi iz zemlje pogodnu zemlju, izvore i bogati biljni prekrivač. Takođe, nebeski blagoslov može biti blagoslov saznanja i u tom slučaju blagoslovi iz zemlje biće materijalne blagodati. Napokon, moguće je da nebeski blagoslovi označavaju intuitivna saznanja, a zemaljski blagoslovi pojmovna saznanja.

Šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra za religijske nauke „Kom“ primetio je da „blagoslov koji je iznad njih“ nije svaka vrsta bogatstva. Blagoslov vodi čoveka ka savršenstvu, a neka bogatstva mogu biti uzrok patnje u višnjim svetovima.

Halilović je u nastavku objasnio da prirodne nepogode možemo protumačiti u svetlu islamskih predanja na dva načina. Nekada one mogu biti manifestacija božje srdžbe, zbog upornosti nekih ljudi da se protive božjim zapovestima i vrednostima. O tome u Kuranu čitamo: „Zbog onog što ljudi rade, pojavio se metež i na kopnu i na moru, da im On dâ da iskuse kaznu zbog onoga što rade, ne bi li se popravili“ (Kuran XXX: 41). No, kako je Halilović dodao, uzrok vremenskih nepogoda može biti i božje iskušenje. Naime, strpljenje i zahvalnost predstavljaju čovekove uzvišene vrline, ali one se ne mogu dobiti bez iskušenja. Strpljenje se manifestuje u iskušenju nepogodama, a zahvalnost u iskušenju blagodatima. Kuran o tome poučava:

„Mi ćemo vas dovoditi u iskušenje malo sa strahom i gladovanjem, i time što ćete gubiti imanje i živote i plodove. A ti obraduj strpljive.

One koji, kada ih kakva nevolja zadesi, samo kažu: ’Mi smo zbog Boga i mi ćemo se Njemu vratiti!’

Njih čekaju oprost od Gospodara njihova i milost; oni su na pravom putu“ (Kuran II: 155–157).

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ objasnio je da strah i gladovanje ovde treba razumeti kao primere ugrožene bezbednosne i ekonomske stabilnosti. On se zatim posebno osvrnuo na rečenicu: „A ti obraduj strpljive“. Prema Halilovićevom objašnjenju, nije rečeno čime njih treba obradovati, odnosno nije spomenuta nagrada, a razlog je to što nagrada za strpljenje prevazilazi granice pojmova i reči.

Na kraju svog izlaganja, Halilović je govorio o ontološkim tajnama zaštite životne sredine i citirao sledeća dva predanja verovesnika Muhameda:

- Ko zalije drvo, kao da je napojio vernika kog je mučila žeđ.

- Ako nastupi čas Sudnjega dana, a neko od vas drži u ruci sadnicu palme, neka je zasadi ako to bude mogao da učini.

Halilović je primetio da je ovde reč o metafizičkom licu poslovanja. Naime, ko ograniči sva bića u okvire materijalnog sveta, on će i poslovanje definisati u granicama materijalne proizvodnje i potrošnje. A prema kuranskom učenju, postojanje se deli na fizički i skroviti svet, što znači da i poslovanje ima ta dva aspekta. Tada, poslovanje će dobiti duhovnu dimenziju, a čovekova volja za radom biće znatno uvećana.

Član Centra za religijske nauke „Kom“ dodao je da u vrednosnom sistemu islama neka dela imaju trajne plodove. Tako zaštititi životnu sredinu, zasaditi biljku i iskopati bunar predstavlja trajno dobro delo, sve dok to bude koristilo ljudima. Halilović je zaključio da zaštita životne sredine i, primera radi, zalivanje jedne biljke, direktno utiču na čovekovo večno blaženstvo. I osvrćući se na spomenuto tajnovito i začuđujuće verovesnikovo predanje, on je napomenuo da islam zapoveda da štitimo životnu sredinu čak i onda kada smo sigurni da od toga nećemo imati ličnu korist.