Društvo: reka sudbine ili izvor svežine

Izvor, broj 7, mart–april 2016.

Dr Muamer Halilović

Jedno od tradicionalnih pitanja s kojim se čovekov um suočavao još u antičko doba jeste pitanje o predodređenosti njegovih dela. To pitanje ne opterećuje samo teologe, filozofe i sociologe, već se vrlo često pojav­ljuje i u mislima umetnika, zanatlija, poljoprivrednika i svake druge razumom obdarene osobe. To pitanje se nekada obrazlaže ontološki i filozofski, a nekada kultu­rološki i sociološki. U prvom slučaju reč je o tome da li je čovekova slobodna volja u skladu s božjom apsolutnom moći ili ne, pa bi zato pitanje glasilo: uzimajući u obzir božju moć i znanje, da li čovek kao božje stvorenje može da počini delo koje Bog odranije nije odredio ili ne može? A u drugom sluča­ju – onda kada se to pitanje obrazlaže kulturološki i soci­ološki – reč je o tome da li posebne društvene okolnosti u kojima se svaki čovek rađa i živi imaju toliku moć da potpuno formiraju njego­ve kasnije ideje i dela ili ne. Drugim rečima, da li je nivo prisile društvenog života na čoveka toliki da sve njegove ideje i svako njegovo delo moraju biti usklađeni s os­novnim idealima društva u kojem živi? U ovom tek­stu fokusiraćemo se na ovo drugo pitanje. Na to pitanje ponuđena su tri različita od­govora.

Neki su smatrali da je društvo „reka sudbine“ koja će teći sama po sebi, bez ob­zira na nas. Oni su tvrdili da ta reka sa sobom nosi sve greške i zablude prošlosti zajedno s olupinama svih fi­lozofija i delovima svih civi­lizacija, mudrost napuštenih etičkih sistema i polomljene komade svih institucija. To­kove te uzburkane reke mo­žemo samo da kritikujemo, ali nikada nećemo uspeti da iz nje izađemo. Zauvek ćemo ostati u njenoj struji i ona će nas nositi sa sobom. Zato sve naše ideje, pa čak i eventualne kritike, proizlaze iz dubina iste reke. Uzaludno je nadati se da neko od nas može promeniti osnovne to­kove svog društva. Uzburka­na reka društva progutaće i takvu osobu i sve njene ideje i pokušaje promene; i sve to će sa sobom poneti sledećim generacijama podučavajući ih vrednoj pouci: da ne po­kušavaju da menjaju njene tokove. Prema tome, nije čudo što su neki pobornici ove ideje smatrali da žele­ti jedan drugačiji društveni i moralni sistem od onoga koji je obuhvaćen prirodom društva znači poricati društvo, a samim tim poricati i sebe.

Drugi su kategorično opovrgavali ovakvo poima­nje uloge društva u životu pojedinca, verujući da društvo nema nikakvu značajnu ulogu u čovekovom životu. Oni su isticali da društvo postoji da bi moćniji i imućniji jednostavnije ma­terijalizovali svoje ideje i ži­veli raskošnije i bezbrižnije. Prema ovoj pesimističkoj teoriji, koja je tokom XVII i XVIII veka imala strasne zagovornike u nekim delovima Britanije i Nemačke, društvo je zapravo i formirano kako bi nemoćni slojevi svojim mukotrpnim trudom dopri­nosili što raskošnijem životu imućne i vladajuće klase.

Pokušavajući da pronađe najobjektivniji odgovor na pitanje o tome da li društve­ne okolnosti imaju moć da potpuno formiraju čoveko­ve ideje i dela ili ne, treća grupa pokušava da se udalji od oba ponuđena stava. Oni su prihvatali da društvo nudi okvire razmišljanja i delat­nosti, ali su ipak isticali da to nipošto ne ograničava osobu da razmišlja i deluje potpu­no drugačije od verodostoj­nih predstavnika društva u kojem se rodila i u kojem je odrasla. Zapravo, da takvih osoba nema, nikada ne bi ni dolazilo do velikih pro­mena u društvu po kojima su razna razdoblja istorije čovečanstva prepoznatljiva i karakteristična. S druge strane, oni su odbacivali i pomenutu pesimističku teoriju da je društvo pribor u rukama imućnih pojedinaca i da od njega niži slojevi ne­maju skoro nikakve koristi. Murteza Mutahari, jedan od slavnih savremenih musli­manskih filozofa, spada u ovu grupu.

On u svojim opsežnim istraživanjima o socijal­noj filozofiji ističe da svaka osoba razmišlja i deluje pod uticajem dve vrste činilaca i faktora: unutrašnjih i spo­ljašnjih. Spoljašnji faktori se dele na prirodne i društvene, a unutrašnji na emotivne i racionalne. Prirodni spoljašnji faktori utiču na struktu­ru čovekove ideje i njegovog čina, ali vrlo retko i na samu suštinu. U tu grupu spadaju: čovekovo fizičko zdravlje, ekonomski status, klimatski faktori itd. Društveni spo­ljašnji faktori mnogostru­ko utiču na samu suštinu čovekovih ideja i dela. To možemo vrlo lako primetiti u činjenici da je broj osoba koje u jednom društvu pli­vaju uzvodno i prkose veći­ni uvek manji od broja onih koji plivaju nizvodno i u skladu s osnovnim orijenta­cijama svog društva. Naime, da nije bilo unutrašnjih fak­tora, možda niko ne bi ni mogao da pliva uzvodno i da prkosi stavovima društva u kojem se rodio i u kojem je odrastao. Upravo u tome primećujemo važnost unu­trašnjih faktora. Emotivni unutrašnji faktori najviše utiču na kvalitet čovekovog psihičkog i duhovnog ži­vota. Njegovo zadovoljstvo stanjem u kojem se nala­zi – nezavisno od toga da li to stanje drugi članovi društva smatraju povoljnim ili ne – najčešće je posledica njegovih emocija. Konačno, racionalni unutrašnji fakto­ri, poput onih društvenih, direktno utiču na suštinu čovekovih ideja i dela.

Ovi faktori vrlo retko vode ka istom smeru.

Nekada nas fizička bolest ometa u tome da napreduje­mo u svom materijalnom ili duhovnom životu. Štaviše, u nekim periodima u istoriji, velike epidemije su za veoma kratko vreme odnosile veli­ki broj ljudi i tako nanosile nepovratne štete mnogim društvima, pa i celokupnom čovečanstvu. U takvim periodima najsnažniji su prirod­ni faktori.

Nekada se ljudi rađaju u „pogrešnom društvu“, pa ni­kada ne dobijaju priliku da iskažu svoja istinska uvere­nja ili da rade ono što sma­traju ispravnim. Tada domi­niraju društveni faktori.

Nekada nas emocije toliko obuzmu da više ne primeću­jemo ništa oko sebe, ni društvo ni probleme u njemu. Mistici su najbolji primer za takvu pojavu. Iz ljubavi prema Bogu oni zanemaru­ju sve aspekte materijalnog sveta i potpuno ili delimično povlače se iz društva. Jasno je da u takvim okolnostima emotivni faktori pokazuju svoj veliki i svestran uticaj.

A nekada sve ove fakto­re i činioce nadjača razum, koji postoji u svakom od nas i koji nije satkan od eleme­nata društva niti je zaliven idejama članova zajednice u kojoj živimo. Tada se rađaju nove ideje koje imaju moć da društvo preusmere s jed­nog na drugi kolosek i da ga suštinski promene. Naravno, takve promene se ne doga­đaju preko noći; one zahte­vaju mukotrpan trud nekoli­ko generacija. Ta dominacija čistog razuma predstavlja najblistavije periode u živo­tu svakog društva. U takvim periodima postaje potpuno jasna činjenica da društvo nije „reka sudbine“ u kojoj članovi imaju pravo samo da zaplivaju i da se prepuste njenoj struji i tokovima, niti je pribor u rukama moćnih i imućnih koji nastoje da zlo­upotrebe čak i oskudne mogućnosti drugih pojedinaca kako bi postigli svoje ciljeve. Takvi periodi nam pokazuju da je društvo blagodat i da ga treba ceniti, koristiti nje­gove potencijale za raspo­delu pravde u životu, živeti zajedno s drugim ljudima i doprinositi što moralnijem i prosperitetnijem životu, ali ujedno i konstantno ukla­njati eventualne nedostatke i sve vreme ga usmerava­ti ka idealima na koje nam ukazuje čist razum. Čovek s takvim idealima nije „dete svog vremena koje pliva ni­zvodno“, već mornar koji će brod svog društva usmeriti ka najuzvišenijim ciljevima. A takvi periodi u istoriji mogu nastati bilo kada i bilo gde.