Duhovno obračunavanje

Izvor, broj 7, mart–april 2016.

Dr Seid Halilović

Nakon pokajanja, duhov­ni putnik donosi čvrstu od­luku da će trajno poštovati ono na šta se tim pokajanjem obavezao. Tada on prelazi na viši stepen puta duše, a to je stepen duhovnog obračuna­vanja. Ka tome moraju ići, prema Kuranu, svi vernici i zato se oni pozivaju da budu bogobojazni i da svako od njih gleda šta je spremio za sutra (Kuran LIX: 18). A ono što spremamo za sutra jesu naša dela. To znači da svako mora izračunati da li više čini dobra ili loša dela. Pa ukoliko su mu loša dela dominantna, tada samo bo­gobojaznošću može popravi­ti svoje duhovno stanje.

Duhovno obračunavanje ima tri temelja:

1. Potrebno je da putnik uporedi koliko su raspro­stranjene božje blagodati i koliko je on bio nezahvalan čineći brojna duhovna zlodela. Zapravo, on će izračunati koliko je bilo bolje da je umesto toga činio dobra dela i tako praktično pokazao da ceni sve mnogobrojne bla­godati u svom životu. Međutim, takvo poređenje teško će uspeti da napravi neko ko ne poseduje tri sledeće sposobnosti:

a. Mora se za to imati svetlost saznanja jer, ako se čovek ne osloni na zdrav razum i na znanje, neće moći da izvuče pouke iz bilo kakvog duhovnog obračuna­vanja.

b. Nužno je takođe vero­vati u to da samostalno ne možemo biti uzrok dobrih dela. Dobra dela iskreno ćemo činiti samo u okrilju božje pomoći i milosti. Jer, ljudska duša je po pri­rodi sklona zlu, osim one kojoj se Bog smiluje (videti: Kuran XII: 53). Zbog takvog uverenja, lakše se može biti odlučan u tome da se traže i pronađu poroci svoje duše. U protivnom, ako bude­mo mislili da smo mi izvor dobrih dela, izuzetno ćemo teško uvideti svoje duhovne nedostatke. Naravno, verovanje u to da dobra dela ne činimo mi sami već da ih do­bijamo kao božji dar nipošto ne može negativno uticati na naše samopouzdanje. Šta­više, naše samopouzdanje tada će biti jače jer ćemo biti sigurni da stremimo sveto­vima nebeskih tajni i da nas vidljivo karakteriše duhovna odlučnost.

c. Duhovni putnik mora napraviti jasnu razliku izme­đu istinskih blagodati i onih blagodati koje zapravo pred­stavljaju iskušenje za njega i mogući uzrok njegovog duhovnog pada. Čak najuzvišenije blagodati mogu nekada čoveka postepeno voditi u potpuni sunovrat. Ako, primera radi, jedan mistik dobije moć višnjih otkrovenja i tada pomisli za sebe da je bolji i čistiji od drugih, upravo to otkrovenje biće uzrok njegove duhovne obmane i poraza. Zato svako treba jasno da obračuna koje blagodati jesu istinski božji dar koji nas uzdiže ka Bogu i odvaja od svega drugog, a koje blagodati nas otuđuju od Boga i bivaju povod da se okrenemo ka drugima, a ne ka Njemu.

2. Drugi temelj duhovnog obračunavanja ogleda se u tome da se napravi razlika između onoga što nam Bog određuje i onoga što je naše i od nas. Naime, pri tom obračunavanju shvatićemo da obaveze koje nam Bog određuje jesu izraz njegove milosti, kao što će i uspešno obavljanje tih obaveza biti posledica božje pomoći. A onda ćemo se upitati da li onim što je naše i od nas uopšte zaslužujemo nagradu od Boga. Odgovor je odri­čan. Svojim delima uopšte ne možemo zaslužiti nika­kvu nagradu jer svako novo delo kojim ispunjavamo obaveze prema Bogu jeste nova blagodat i nova božja pomoć. Bez božje pomoći sami ne bismo imali snagu da se praktično ili rečima zahvalimo zbog svih božjih darova koji nas okružuju. Stoga, duhovni putnik nikada sebe ne smatra samostal­nim, niti pomišlja da je nešto sam uradio i da je zato sam zaslužio nagradu.

S druge strane, ukoliko smo počinili greh i prekršili obaveze prema Bogu, za to ćemo sami biti krivi. To du­hovno zlodelo biće naše i od nas. Ne možemo se pravda­ti ni time da je bilo suđeno da počinimo greh. Sudbina koju nam je Bog odredio ovde neće biti opravdanje, već dokaz protiv nas. Jer mi sami, svojim odlukama, kro­jimo svoju sudbinu.

Prema tome, možemo zaključiti da će biti potpu­no pogrešno ako neko bude računao da je, primera radi, počinio jedan greh i deset dobrih dela te da zbog toga ipak zaslužuje nagradu. Ne. U tom obračunu, kao što rekosmo, najpre treba raz­dvojiti ono što je od Boga i ono što je naše. Greh jeste naš. Ali dobro delo nije naša zasluga, već je pomoć i dar od Boga. Ako smo počinili deset dobrih dela, to znači da nam je Bog desetostru­ko pomogao, pa u toj meri moramo pokazati i svoju za­hvalnost.

3. Napokon, prilikom duhovnog obračunavanja moramo biti svesni sledećih istina:

a. Svako naše dobro delo kojim budemo zadovolj­ni – obračunaće se protiv nas. Drugim rečima, ako budemo zadovoljni što smo učinili dobro delo i što smo postupili po božjoj naredbi, tada ćemo možda pomisliti da smo ispunili svoju oba­vezu prema Bogu. Odnosno, osetićemo da možemo biti zadovoljni sobom. Među­tim, upravo u tome se krije velika duhovna opasnost jer tako počinjemo da gledamo sebe i da budemo zadovoljni sobom. A jasno je da glav­ni cilj na putu sticanja bož­jeg zadovoljstva jeste to da ne vidimo sebe. Osim toga, kako mi dobrim delom možemo ispuniti svoju obavezu prema Bogu kada sámo to dobro delo ilustruje novu božju pomoć i našu novu obavezu prema Bogu?

b. Svaki tuđi greh zbog kog ponizimo nekoga – obračunaće se kao naš greh. Naravno, greh se mora pre­zirati, međutim, ovde je reč o tome da se ističe kako su drugi grešni. Samim tim poručuje se da smo mi čisti i daleko od tog greha, te da možemo biti zadovolj­ni sobom. Čudimo se kako drugi čine greh i pomišlja­mo da smo mi mnogo bolji. Zato će naš greh biti čak veći od greha koji su drugi po­činili. Zapravo, njihov greh vraća se nama – u znatno većoj meri. I zato će njihov greh Bog možda oprostiti, ali zbog svog greha mi ćemo biti pitani.

Spomenutih temelja du­hovnog obračunavanja treba se tačno pridržavati jer su oni na neki način vaga ume­renosti na putu duše. U pro­tivnom, putnik će izgubiti dosta dragocenog vremena na ispravno prepoznavanje i vrednovanje svih eleme­nata o kojima smo govorili. Istovremeno, putnik ne sme dopustiti ni to da ga proces duhovnog obračunavanja mnogo optereti, te da mu se oduzmu snaga i slast daljeg duhovnog napretka.