Kada majčinska ljubav presudi

Izvor, broj 2, septembar 2014.

Dr Muamer Halilović

U popodnevnim satima, gladna, žedna i umorna koračala je po vrelom pesku arapske pustinje. Svoj pogled nije skidala sa zidova prestonice koji su se u velikoj daljini zbog snažnih pustinjskih vetrova jedva primećivali

Živela je u zaseoku udaljenom od prestonice. Kako joj je suprug nedavno preminuo posle teške bolesti, morala je sopstvenim trudom da prehranjuje sebe i svog malog sina. Ništa od toga nije joj pravilo poteškoću. Ipak, sve je krenulo po zlu onog dana kada je supruga jednog od slavnih trgovaca prolazila pored njenog naselja. Ugledavši malog dečaka koji se igrao, prolaznica koja nije mogla da ima decu pomislila je da bi ovaj mali dečak mogao da obraduje njenog supruga. Kada se raspitala o dečaku, saznala je da je veoma siromašan i da ga izdržava nemoćna majka. Odlučila je da ga prisvoji. Bila je sigurna da nijedan sud neće presuditi u korist dečakove majke jer je smatrala da zbog svog bogatstva može dovoljno uticati na takvu vrstu sudskih postupaka. Otuda, dok je dečak bio sam, uzela ga je, odvela u svoj dom i prepustila ga dadiljama.

Čim je primetila nestanak svog sina, potresena majka se obratila seoskom starešini. On je ispitao situaciju i dobio informaciju o tome gde se dete nalazi. Međutim, zbog svoje ograničene odgovornosti, on je taj slučaj prosledio glavnom sudu koji se nalazio u obližnjem gradu. Supruga slavnog trgovca donekle je bila u pravu. Zbog velikog ugleda njene porodice u tom gradu, sud nije presudio u korist nemoćne majke. Nesrećna majka, ipak, nije izgubila nadu, te je putem glavnog gradskog suda svoju žalbu priložila vrhovnom sudu u prestonici. Čula je da je vrhovni sudija zaista mudar i pravedan čovek, i da nikada neće nešto presuditi ukoliko ne bude imao dovoljno odgovarajućih razloga.

Datum suđenja je određen. Nesrećna majka je stigla nešto ranije u prestonicu jer nije želela da zakasni ni trenutak. Odmah po ulasku u grad raspitala se gde se nalazi vrhovni sud. Objasnili su joj da se sud nalazi čak na kraju glavnog bazara. Dok je koračala uličicama u bazaru, razmišljala je samo o tome da li će vrhovni sudija ovaj spor zaključiti na osnovu pravde ili će društveni položaj supruge čuvenog trgovca uticati na njegovu odluku. Njene misli su pratili uzvici uličnih prodavaca koji su želeli da svoju robu prodaju do kraja dana. Pored nje su prolazili razni ljudi. Brojni trgovci iz bližih i daljih krajeva. Neki su prodavali sopstvene proizvode, dok su drugi obavljali kupoprodaju i na taj način zarađivali. Na drugoj strani bazara bile su zanatlije. U daljini, u nastavku zanatske uličice u glavnom bazaru, mogle su se primetiti i kovačke radnje koje su bile prepoznatljive po svojim ratnim proizvodima. Takav ambijent je još više doprinosio osećanju usamljenosti koje je nesrećnu majku mučilo od samog ulaska u grad. Bazarom je koračala ubrzano, pomalo i ushićeno. Najzad je stigla do suda. Sačekala je u dvorištu. Sve vreme je zabrinuto razmišljala o sudbini svog deteta.

Otkucao je čas. Stiglo je vreme suđenja. Ugledala je ženu koja joj je nasilno oduzela dete kako s velikom pratnjom prolazi kroz kapiju suda. Odmah je osetila da su joj porušene sve nade. Drhtavim koracima je ulazila u prostorije suda. Sačekala je ispred vrata kako bi svi članovi pratnje trgovčeve supruge ušli u prostorije. Međutim, najednom je čula glas starijeg čoveka koji je veoma odlučno zahtevao da u sudnici budu prisutne samo dve strane koje su u sporu, bez ikakve pratnje. Odmah potom, pognute glave ušla je u glavnu prostoriju. Kada je podigla glavu kako bi pozdravila sudiju, na drvenoj stolici ugledala je krupnog čoveka već u zrelim godinama koji je nosio čistu ali staru odeću. To se moglo primetiti i po zakrpama na njegovoj odori. Nije mogla da poveruje da glavni sudija vrhovnog suda živi tako skromno. To joj je ulilo veću nadu jer je smatrala da će on potpuno razumeti njeno stanje.

Sudija je najpre govorio o tome da je majčinstvo božji blagoslov, te da se niko ne sme poigravati s tim. Zatražio je da žena koja zna da to dete ne pripada njoj svojevoljno prizna istinu i da na taj način znatno umanji svoju kaznu. Međutim, nije bilo nikakvog odgovora. Obe žene su odlučno tvrdile da je dete njihovo. Sudija je zatim zatražio da dovedu dete. Dete je bilo suviše malo da bi moglo uverljivo da ukaže na to ko je njegova prava majka. Prema tome, sudija je svojim pomoćnicima glasno naredio da dete prepolove na dva dela kako bi svakoj ženi pripao jedan deo. Kako je začula ovu naredbu, nesrećna majka je nehotično skočila na noge i uzviknula da odustaje od svog zahteva. Uz plač je govorila da više nikada neće zatražiti sudsko rešenje, samo da bi dete ostalo živo. Druga žena je sve vreme bila u čudu. Ni reč nije progovorila jer je bila zatečena svime što se događa. Sudija je mudro zaćutao. Prišao detetu. Blago ga pomilovao i zagrlio. Doveo ga do nesrećne majke i rekao svojim pomoćnicima:

– Suđenje danas nisam predvodio ja, već čistota majčinske ljubavi. Istinska majka u sebi ima osećanje neograničene brižljivosti prema svom detetu. Ona nehotično odustaje od svega samo da bi njeno dete bilo zdravo, veselo i uspešno. Ovaj spor zaključujem i dete predajem istinskoj majci.

Izgovarajući ove reči, sudija je dete dao nesrećnoj majci, a ženi koja je koristeći svoju imovinu i društveni položaj želela da nasilno preuzme dete propisao odgovarajuću kaznu.