Kontrola nad navikama

Izvor, broj 6, januar–februar 2016.

Dr Tehran Halilović

Da li dovoljno razmišljamo o svojim dobrim i lošim navikama? O njihovoj suštini, o njihovom značaju u našim životima? Ili, najvažnije od svega, o tome da li možemo da ih promenimo? Svako od nas ima navike koje bi želeo da očuva, ali i one kojih bi se rado oslobodio, naravno, kada bi mogao. Da bismo promenili bilo šta, potrebno je da tačno znamo šta je to što želimo da menjamo. Šta je suština navike i da li navika može biti toliko du­boko ukorenjena u našoj ličnosti da je ne može­mo iskoreniti?

Čovekova duša je pri rođenju jednostavna, neodređena i, baš kao i njegovo telo, slabašna, ali veoma potencijalna i talentovana. Vremenom duša počinje da stiče razne sposobnosti pomo­ću kojih mnogo lakše i brže radi isto ono što je na početku obavljala s izvesnom teškoćom. Te sposobnosti nisu sve psihičke i mentalne. Neke sposobnosti koje ljudska duša poseduje očigled­no su telesne. Recimo, hodanje, kao jedna od osnovnih sposobnosti koje čovek savlada još u ranom detinjstvu, jeste telesna sposobnost duše. Tvrdimo da je hodanje sposobnost duše zato što telo samo po sebi (da nije živo) ne bi moglo da se pokreće. Pritom, hodanje nije „duhovna“ sposobnost duše kao što nije ni sposobnost tela. Dakle, hodanje i ostale slične funkcije jesu „tele­sne sposobnosti duše“.

Na osnovu ovog uvoda možemo pretposta­viti šta je navika. Navika je telesna ili duhovna sposobnost koju čovek koristi toliko često da je nekada nije ni svestan. Suštinu navike ne odre­đuje samo nesvesno delovanje već lakoća obav­ljanja poslova na koje smo navikli. Kada čovek stekne naviku, ona zapravo postaje sastavni deo njegove prirode. Veliki broj muslimanskih mi­slilaca tvrdi da je navika druga priroda čoveka, priroda koju mi sebi tvorimo. Ne samo da nam obavljanje poslova po navici nije teško nego te poslove i priželjkujemo, obavljamo ih s velikim zadovoljstvom i uopšte ne razmišljamo o tome da li ćemo da radimo posao na koji smo navikli i zašto bismo to činili. Žudnja za navikama ne­kada je toliko izražena da prerasta u stanje koje je veoma teško promeniti. Navike koje izobliče prirodan i uobičajen rad tela predstavljaju naj­izvesniji vid čovekove podređenosti jer posledi­ce neprirodnog rada tela mogu biti nepovratne, nezavisno od toga da li će čovek ikada uspeti da odstrani te navike od sebe ili ne.

Koliko je dobro to što nekada nismo svesni svojih navika, zavisi od toga kakve navike smo stekli i razvili u sebi. Dobra ili loša, jednom kada se formira, navika više ne podleže našoj punoj kontroli i to je upravo razlog zbog kojeg o navi­ci ovde i govorimo. Da li možemo da sprečimo utemeljenje navike pre nego što se ona pojavi u nama?

Ako je naš život u velikoj meri podređen na­vikama, dobrim i lošim, to ne znači da te navike nismo sami proizveli. Drugim rečima, ako navi­ke zasenjuju naš život i usmeravaju ga u pravcu u kojem ne bismo želeli da se naš život odvija, to ne znači da iste te navike nismo sami potpuno svesno i dobrovoljno stvorili.

Navike se ne stvaraju preko noći

Poznato je da je naviku, i korisnu i štetnu, veoma teško iskoreniti. Međutim, ni sam proces utemeljenja navike ne odvija se mnogo jedno­stavnije. Svaka navika ima dve glavne karak­teristike; jedna je njeno vremensko nastajanje. Navike se stvaraju postepeno. Ponašanja koja ponavljamo vremenom se pretvaraju u navi­ke. Nijednu naviku nismo niti je možemo steći preko noći. Za sticanje svake navike, dobre ili loše, korisne ili štetne, potrebno je vreme u kojem ćemo ponavljati jedno određeno delo to­liko često da će nam ono najzad preći u naviku. Dakle, ne postoji trenutak prelaska nekog pona­šanja u naviku, već postoji vreme tokom kojeg čovek utemeljuje jedno ponašanje u svojoj lič­nosti. Neke naše navike nisu duboko utvrđene u našim dušama, zbog čega možemo veoma jed­nostavno da ih se oslobodimo. Isto tako, postoje navike koje je toliko teško iskoreniti da ponekad pomislimo da je tako nešto apsolutno nemoguće – ali nije.

Kako je formirana, navika na isti način može da bude i iskorenjena. U suštini, prema ovom pravilu, navike mogu da se promene ma koli­ko da su duboko utemeljene. Kontrolu nad na­vikama možemo steći tako što ćemo upravljati njihovim uzrocima, među kojima je i slobodna volja. S druge strane, kada analiziramo koliko je napora, naših i tuđih, i vremena uloženo da bi se neka navika ukorenila, ponovo se vratimo na početno stanje u kojem smo sumnjali da je mo­guće sve navike promeniti.

Upravo zato u religijskim tekstovima i naila­zimo na predanja u kojima se navodi da mladi ljudi mnogo lakše mogu da steknu ili da odstrane određenu naviku nego stariji. Posle dugotrajnog ustaljivanja jedne navike, nesumnjivo je teško napraviti novi početak s novim ponašanjem, ili s novim načinom života. Čak ako neko donese odluku da promeni način na koji je razmišljao ili živeo, da bi taj novi način prerastao u njegovu naviku, čovek mora da ga primenjuje isto toliko dugo koliko je praktikovao i prethodni način.

Naravno, neke navike je moguće s lakoćom prevazići, posebno dok nije uloženo toliko na­pora i vremena u njihovo formiranje. Ali, da bismo zaboravili one duboko urezane navike, potrebno je da se postignu maksimalni uslovi. Najosnovniji uslov za odstranjivanje tako dubo­ko urezanih navika jeste svesno poznavanje su­štine navike. Glavni uslov za nadjačavanje svojih loših navika jeste to da znamo da su loše navike plodovi neispravnog načina življenja. Navike su plodovi naše slobodne volje. Dobra navika je proistekla iz ponavljanja ispravne dobrovoljne odluke, a loša navika iz ponavljanja pogrešne. Da li možemo ispraviti svoje greške i prepraviti svoje loše navike u dobre?

Ako lošu naviku ne možemo da iskorenimo iako duže primenjujemo ispravan način života i donosimo ispravne odluke, to pokazuje slede­ću činjenicu: da navika nastaje postepeno i, ako želimo da je iskorenimo ili promenimo, to mo­ramo učiniti postepeno. Kao zavrtanje ventila. Ako voda još uvek teče iako smo nekoliko puta okrenuli ventil, ne treba da odustanemo niti da, još gore, pomislimo da se trudimo uzalud. Mo­ramo istrajati isto toliko koliko je vremena i na­pora uloženo u odvrtanje tog ventila.

A šta ako je ventil dotrajao? Postoje zaglavlje­ni, zarđali, prejako stegnuti i dotrajali ventili, ali:

1) Sve te ventile neko je jednog dana svojom slobodnom voljom odvrnuo, ulažući, pritom, fizički napor. Odvrtanje ventila tada nije bila nehotična posledica, već rezultat napora, ma koliko neznatnog.

2) Dotrajali ventil ne mora da predstavlja lošu naviku. Možda taj dotrajali ventil, koji ne može­mo da zavrnemo, donosi vodu koju svakodnev­no pijemo i kojom održavamo čistoću u svojim kućama. U tom slučaju, što je ventil dotrajaliji, to je bolje! Sve i da neko zlonamerno poželi da nam zavrne taj ventil, obeznadiće se čim započ­ne taj posao.

Navika je božja blagodat kojom uspevamo svoje poslove da obavljamo s lakoćom i bez stal­nih priprema. Dobrom čoveku ne treba mnogo vremena da bi razmislio da li da pomogne sla­bijem od sebe. On se na dobročinstvo navikao, što nipošto ne znači da se nije trudio da stekne tu odliku. Njegov trud je sigurno bio teži i zna­čajniji nego trud onoga ko se navikao da bude beskoristan član društva.

Budimo svesni onoga što jesmo i onoga što možemo biti!