Odjek šapata

Izvor, broj 1, avgust 2014.

Dr Tehran Halilović

Došaptavanje s višim bićem koje ima neograničenu moć, ne samo da predstavlja veliki duhovni užitak i smirenje za čoveka nego može da otkrije i njegovo mišljenje o raznim pitanjima vezanim za religijska saznanja

Molitva kao svako drugo obraćanje višem sagovorniku, odnosno kao svaka molba, pored direktnog značenja poruke koja se upućuje iz poštovanja, otkriva mnoge druge osobine onog ko se obraća, tj. govornika. Osim svojih osobina, neizgovorenim rečima u molbi ili molitvi govornik pokazuje i to koliko poznaje i uvažava sagovornika, odnosno njegov položaj.

Kada je reč o molitvama upućenim Bogu, s obzirom na to da je superiornost božijeg bića u odnosu na ljude sveobuhvatna i apsolutna, ova činjenica još više dobija u značaju tako da su poruke koje proizlaze iz teksta molitve jednako važne koliko i sam njen sadržaj. Način na koji se obraćamo i reči koje biramo da bismo dočarali veličinu sagovornika i ostale njegove vrline, bez obzira na ono što od Boga tražimo, očigledno ukazuje na saznajnu pozadinu na osnovu koje započinjemo molitvu.

Prema tome, u religijskim istraživanjima često se govori o dubinama i tajnama koje su skrivene iza površnog značenja molitve. Tajne molitve su verovanja i osećanja koja nisu izgovorena rečima molitve već samim tim činom. Osnovna i zajednička poruka u svim molitvama upućenim Bogu jeste to da čovek razgovara s Njim i da svaki razgovor ima dve strane. Bog čuje našu molitvu i uslišava je.

„Čuj moju molitvu kada Te pozivam
i moj glas kada Te dozivam;
pogledaj me kada se došaptavam s Tobom!“

Pojam „došaptavanje“ doslovno je značenje arapske reči al-munadžat koja se prevodi kao „molitva“. Više nego što govori o visini tona ili o načinu izgovaranja reči, pojam „došaptavanje“ implicira bliskost između dva sagovornika, a to je glavna karakteristika molitve na koju smo već ukazali.

Na pitanje verovesnika Muse (Mojsija) upućeno Bogu: „Jesi li daleko od mene pa da Te dozivam, ili si blizu pa da se s Tobom došaptavam?“ objavljeno mu je: „Ja sam kraj onoga ko Me pomene!“

Uporedo razmatrajući dva navedena citata, možemo zaključiti da došaptavanje ima veći i snažniji uticaj na bliskost pri razgovoru nego glasno dozivanje. Poruke koje se ne mogu glasno prenositi obično su poruke suptilnijeg i profinjenijeg sadržaja. S obzirom na to da se razgovor s božijim bićem naziva došaptavanjem, pored bliskosti koja se podrazumeva, sadržaj razgovora takođe mora nužno da bude veoma dubok i ispunjen istinskim ljudskim vrednostima.