San u javi ili java u snu

Izvor, broj 6, januar–februar 2016.

Dr Muamer Halilović

Probudio sam se iako sam još uvek bio po­malo ošamućen i pospan. Kroz prozor prekriven tamnozelenom zavesom od prilično debelog materijala s nekim purpurnim detaljima po ćoškovima, zraci jutarnjeg sunca jedva su prodi­rali u sobu. Odgovarao mi je mrak u tim jutarnjim sa­tima. Ali ne samo tog dana. Tako sam se osećao već ne­koliko dana, bez nekog ja­snog i konkretnog razloga. Jednostavno, osećao sam da mi tama više godi. Uzeo sam čašu koju sam prethodne noći stavio pored kreveta na malu staru drvenu komodu. U čaši nije bilo mnogo vode. Verovatno sam je popio u toku noći, u snu, a toga se uopšte ne sećam.

Seo sam na krevet kako bih popio vodu koja je pre­ostala u čaši. Pogledao sam ka zelenoj zavesi. Jedan ugao joj se, verovatno od sinoć­njeg vetra – prozor je bio odškrinut – pomerio i ostao zaglavljen u ispupčenom delu drvenog okvira pro­zora. Posmatrao sam tanak zrak sunca koji je prolazio kroz taj otvoreni deo i oba­sjavao vuneni tepih ispod mog kreveta. Bilo mi je zani­mljivo kako se šare na njemu pokazuju samo u svetlosti, a ne i u tami. Preko noći, kada su sva svetla ugašena, kao da tepih ostaje bez šare. Zapra­vo, kao da ga i nema, naro­čito kada ležim na krevetu, i kada nemam nikakav fizički kontakt s njim. Ali isto važi i za druge pojave. Kao da sve stvari gube postojanje – bar za nas – kada ih ne gledamo, ne dodirujemo ili ne čujemo. Naravno, dobro sam pozna­vao optičke karakteristike svetlosti. Bio sam upoznat i sa načinom rada čovekovog oka. Sećam se da sam pre nekoliko meseci čitao veoma opširnu studiju o istoriji optike tako da sam znao i šta su raniji fizičari i optičari o tome mislili i kako su objašnjavali proces vida. Među­tim, to nije bilo pitanje pro­cesa vida. To je bilo pitanje mog psihičkog – a možda i duhovnog, ne znam – sta­nja. U tom trenutku, takva razmišljanja su me potpuno obuzimala, a ja nisam imao dovoljno opravdanih razlo­ga za to da im se na bilo koji način oduprem.

Možda me je i sinoćnji san naveo na ta razmišlja­nja. Bio je potpuno priro­dan, naizgled veoma nebitan san. Nikakva začuđujuća scena koja bi me zabrinula nije mi se predočila u tom snu. Nikakvu poruku – bar mi se u tom trenutku tako činilo – nisam primio. Jed­nostavno, preko takvog sna možda bi većina ljudi prešla a da ni na trenutak o njemu ne razmisli. Ali ja nisam bio takav. Obraćao sam pažnju na detalje, ne iz nekog po­sebnog uverenja, već iz neke čudne navike. Još od detinj­stva sam verovao da jednu celinu čine njeni delovi, da društvo čine njegovi člano­vi, da mašinu čine šrafovi i ostali elementi, da čoveka čine organi, ali i ono što se krije iza njegovih organa, što mu daje vitalnost, ljubav i moć spoznaje i rasuđivanja. Zato sam se detaljno prisećao i svog sinoćnjeg, na­izgled nebitnog sna.

Sanjao sam da hodam ne tako uskom ulicom, sasvim normalno, u popodnev­nim satima. Radnje su bile otvorene. Odmah tu, s moje desne strane, bila je pekara u kojoj su neki mladići če­kali da dobiju pecivo koje su naručili. Neki stariji čovek stajao je iza njih. Valjda je čekao u redu, ne znam. Malo dalje, takođe na desnoj stra­ni ulice, video sam obućara srednjih godina. Sedeo je na maloj metalnoj stolici, pored puta. Pored njega je bila starija gospođa koja je, čini mi se, čekala da joj obućar vrati ostatak novca. Nisam siguran, ali bar mogu da kažem da mi se tako činilo jer sam primetio da obućar pretura po prvoj fioci prlja­ve drvene komode koja je bila pored njega ne bi li pro­našao sitan novac. S druge strane ulice ugledao sam malo dete koje prosi. Bilo mi je veoma krivo. Uvek mi bude krivo kada vidim pro­sjaka, a posebno kada je dete u pitanju. Verujem da, ako u društvu postoje prosjaci, si­gurno ima i onih koji im na neki način oduzimaju pravo. Prihvatam da se svaki trud posebno vrednuje, te da je zbog toga sasvim prirodno da neko bude bogatiji a neko siromašniji, ali ne mogu da prihvatim da u jednom re­lativno uređenom društvu postoji manji ili veći broj ljudi – svejedno – koji nema­ju osnovna sredstva za život doličan jednom čoveku.

Čini mi se da sam u snu baš o tome razmišljao kada sam ugledao i starijeg gospodina, lepo i uredno obu­čenog, koji je prošao pored tog deteta. Nije ga ni pogle­dao iako mu je dečak veoma tihim glasom – tako da sam ga i ja jedva čuo mada nije bilo ni automobila ni buke u ulici – zatražio pomoć. Dobro sam upamtio sjaj iskrenosti koji je zablistao u očima deteta dok je gledalo surovog i, rekao bih, bezose­ćajnog gospodina. Okrenuo sam glavu i pogledao iza sebe. Video sam dva mlada momka. Čini mi se da su bili studenti, to se moglo prime­titi po natpisima sa znakom univerziteta na njihovim fas­ciklama. Fascikle su im bile potpuno iste. Rekao bih da su se vraćali s nekog student­skog veća, gde su te fascikle dobili na poklon. Bili su blizu mene tako da sam mogao da čujem njihov razgovor – koji je takođe potvrdio moje uve­renje da su studenti. Pričali su o nekom asistentu, o tome da im on navodno nije javio ništa o vanrednoj nastavi koja se održala prethodne sedmice. Nije bilo teško pri­metiti do koje mere su bili rasrđeni. Iznosili su jedan drugome i razloge, ili nešto što je možda njima ličilo na razloge – meni sigurno nije. Izgleda da je takvo ponaša­nje prirodno kada razgova­raju dva istomišljenika ili dve osobe koje u svom razgovoru teže istom cilju. U ovom slučaju, cilj obojice mladića bio je da dotičnog asistenta predstave u što lošijem izda­nju. Takvi ljudi jednostavno kao da veruju u sve što druga strana govori samo zato što to dovodi do cilja kojem i oni teže. Njima nije važno da li za takve tvrdnje postoje argumenti ili bar nešto što bi delimično pokazalo da je moguće da ta tvrdnja bude istinita. A očigledno nije im važno ni da li će pritom osta­ti dosledni nekim univerzal­nim moralnim vrednostima. Štaviše, moguće je da i ne veruju da postoje univerzal­ne moralne vrednosti.

Sećam se da sam pre ne­koliko dana razgovarao s prijateljem baš o tome. On je tvrdio da moral potpuno za­visi od društva i okolnosti u kojima se nalazimo. Narav­no, ja sam to potpuno odbacivao, delom zbog nekih argumenata, a delom zbog toga što tako nešto ni moja savest nije mogla da prihva­ti. Nisam mogao da slepo verujem u to da su nasilje, ubistvo, pa i zlobno ogovaranje u nekim posebnim okolnostima dozvoljeni, ili čak pohvaljeni. Štaviše, meni je smetalo i to što jedan naizgled poštovan gospodin potpuno bezbrižno prolazi pored malog deteta koje od njega traži nešto novca, ili možda koru hleba. A što je najvažnije, zbog toga nisam osećao da činim neki prete­rano moralan čin. Pa zar to nisu ti univerzalni moralni principi koji postoje u podsvesti svakog čoveka koji nije potpuno zaboravio šta je i kuda ide?!

Duvao je blagi povetarac. Takav povetarac bi verovat­no mnogima prijao, ali meni je smetao, bar u tom trenut­ku. Nekako mi je kvario ce­lokupan doživljaj i nije mi dozvoljavao da sasvim slo­bodno i neometano posma­tram detalje oko sebe, onako kako sam – kao što već rekoh – još od malih nogu voleo da činim. Pomerio sam se i ušao u pekaru koja je tada već bila potpuno prazna. Nisam bio gladan. Sada kada pomislim o tome, možda ne bih ni znao da objasnim zašto sam tamo ušao, da li da bih nešto kupio ili da bih se na trenu­tak sakrio od povetarca koji mi je jednostavno smetao. Da li sam u snu čuo zvono u pekari onda kada sam zatva­rao vrata – bila su otvorena pre nego što sam ušao u pe­karu – ili sam možda u javi čuo neko zvono u komšilu­ku, ne znam ni sam. Ono što sam sledećeg trenutka video bila je tamnozelena zavesa od debelog materijala s purpurnim detaljima po ćoško­vima koja nije dozvoljavala jutarnjim sunčevim zracima da prodru u sobu.

Dok sam razmišljao o tom naizgled običnom snu, oti­šao sam do kuhinje, popio još malo vode i vratio se u krevet. Gledao sam u plafon, u malu pukotinu koja je ko zna kada i zbog čega nasta­la. Sigurno je i za to posto­jao neki razlog, kao što i za sve drugo u našim i tuđim životima postoji. Ništa se ne dešava nasumično, bez razloga i povoda. To je oči­gledno. Bilo bi apsurdno i nelogično da nije tako. Pa i ti razlozi i uzroci postoje zbog nekih drugih uzroka. Voleo sam da razmišljam o uzroci­ma i posledicama. Smatrao sam da je to najbolji način da dođemo do nekog uni­verzalnijeg stava, do stava pomoću kojeg možemo da analiziramo bar nekoliko sličnih činjenica i pojava. Osim toga, kad god bih razmišljao o uzrocima, osećao bih se sigurnije. Osećao bih da nikada nisam sam, da me u svakom mom koraku i u svakom mom pokretu prati neki uzrok, ili više njih. Tako mi je i naizgled najma­nje delo izgledalo potpuno drugačije, kao da ga nisam sam činio, već jedan tim – tim mojih uzroka i mene. A to, s druge strane, sprečava i oholost. Kada učinim neko dobro delo, znam da nisam bio jedini u tome, već da je mnogo uzroka pre mene na­stalo da bih ja mogao tako nešto da učinim.

Razmišljajući o uzrocima, ponovo sam utonuo u san, to sam shvatio tek kad sam se opet probudio. Ponovo sam sanjao, ali ne nastavak pret­hodnog sna – kao što mi se to najčešće događa kada spavam s kratkim prekidima. Ovaj put sam sanjao nešto potpuno neobično, čudno, a pomalo i zastrašujuće. Nisam navikao da opisujem toliko čudnih pojava koje sam na jednom mestu, u jednom snu – ako možemo tako da kažemo – video. Već sam rekao da volim detalje, u njima pronalazim vitalnost. U njima pronalazim život jer verujem da se život sastoji od detalja i sitnica, a ne od nedefinisanih i nedovoljno analiziranih krupnih stvari. A možda sam baš zbog toga sklon jednostavnijim doga­đajima. U svakom slučaju, ovaj san je bio sve osim jednostavnog.

Sanjao sam da hodam ne­poznatom ulicom, prosečne širine. Ulica me je podsećala na onu koju sam već pret­hodno video, ali ne i detalji u njoj. Bilo je veoma vruće. Na nekoliko mesta oko sebe video sam uzavreli pepeo. Činilo se da je tu donedav­no bila rasplamsana vatra – možda je toplota koju sam osećao bila baš od tih plame­nova koje, priznajem, nisam video, ali čiju prisutnost sam i te kako osećao. Nije mi bilo prvi put da neke poja­ve iz svojih snova ne mogu da opišem jednostavnim jezikom empirijske nauke. Možda empirijska nauka nije dovoljno zrela da bi mogla da nam posluži pri opisu baš svake pojave. Možda je ona ograničena na posebne pojave – a verovao sam da jeste. Možda baš zato nisam mogao da opišem uzroke svih pojava i svih svojih ose­ćanja u snu. Nisam perfek­cionista, ali ne želim da do­gađaje ostavljam bez analize, a mnogi događaji ipak nisu empirijski.

Bilo mi je zanimljivo – a utoliko i zastrašujuće – što se neki detalji iz ovog sna suludo ponavljaju iz onog prethodnog. S desne stra­ne sam video pekaru skoro identičnu onoj koju sam već opisao. Bilo je i onih mladi­ća, pa i starca iza njih koji je pomalo neodlučno čekao na svoj red. Malo dalje, takođe s desne strane ulice, video sam obućara. Ali bio je sam. Iz fioke u kojoj je, čini mi se, čuvao novac izvirala je nekakva blaga svetlost. Po­novo nisam imao objašnje­nje. Ne znam zašto, ali mi je sve ovo delovalo veoma neprijatno i neuobičajeno. S druge strane ulice, među­tim, nije bilo malog deteta. Video sam samo gospodina srednjih godina, koji je u rukama držao užareni ugalj. Prinosio ga je usnama pa ponovo vraćao. Obuzeo me je strah. Okrenuo sam se da bih napustio ovu ulicu. Naj­više me je plašila ta sličnost između ove ulice i one pret­hodne. Ali nisam pronašao nikakvu utehu ni kada sam se okrenuo. Video sam iste mladiće, verovatno studen­te. Ne znam da li sam dobro primetio ili ne, ali čini mi se da su jeli neko nedovoljno pečeno meso. Nisam želeo da se osećaju neprijatno, pa sam zato okrenuo glavu na drugu stranu. Ušao sam u pekaru. To je bilo poslednje čega se sećam.

Kada sam otvorio oči, soba je bila veoma topla. Ustao sam, pomerio tamno­zelenu zavesu s drvenog okvira prozora, izvirio napo­lje i duboko udahnuo malo svežeg jutarnjeg vazduha. Pogledao sam u nebo, du­boko potresen zbog svojih snova, a posebno zbog ovog drugog. Bilo je oblačno. Pri­sećao sam se svega što sam sanjao. Možda su ulice u mojim snovima zapravo bile iste, bar je tako izgledalo. Pa i ljudi su bili veoma slični, gotovo identični. Možda su svi događaji bili proizvod moje mašte, ili neke moje psihičke pustolovine. Možda sam ja bio stvaralac svih tih ljudi, pekare, obućara, pro­sjaka i gospodina koji je bezdušno prolazio pored njega, studenata i njihovih fascikli, i svega drugog što sam video, ili mi se činilo da sam video – a možda i nisam. Možda bi mnogi istog trena zaboravili oba sna, ili bi ih zanemarili. Možda bi čak imali pravo da to učine. Možda bi oni jed­nostavno izašli iz kreveta, iz sobe, iz stana, i počeli da obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti. Možda bi na­stavili da žive svoj za mene veoma ubitačan život koji se svakog dana besmisle­no ponavlja. Možda bi oni tako bili lakše prihvaćeni u društvu nego ja koji volim da razmišljam o detaljima i o onome što ne mogu tako jednostavno da dokažem. Možda – ali ja nisam takav. Neko vreme sam ostao kod prozora, tako zamišljen, tako izbezumljen, tako ushićen – možda pomalo i uplašen – ali ujedno i smiren. Gledao sam u oblačno nebo iznad grada i osetio sam prve kapi kiše na obrazima.