Sloboda i moral
Izvor, broj 3, januar 2015.
Dr Seid Halilović
Kada govorimo o slobodi u društvu, ne možemo misliti samo na slobodu svog tela. Naša duša takođe mora biti slobodna. Tada ćemo biti zaista slobodni
Pitanje čovekove slobode nesumnjivo jeste jedno od najznačajnijih društvenih pitanja. Sasvim jasno i utemeljeno mora se razmotriti da li se u religiji uopšte poštuje sloboda. Međutim, pre toga potrebno je razdvojiti i precizno odrediti različite kategorije slobode. Čovekova sloboda može biti predmet naših rasprava iz perspektive filozofskih realnosti, moralnih vrednosti, ili pak društvenih i političkih normi.
Kada kažemo da je čovek slobodan u kontekstu moralnih vrednosti, to znači da je on uspeo da se oslobodi okova negativnih osobina i da stremi uzvišenim ljudskim vrlinama. Prema ovoj definiciji, čovek će biti zarobljen sve dok se ne udalji od prolaznih zahteva svog požudnog sopstva. Njegova prekomerna zaljubljenost u lepote materijalnog sveta, koje nipošto ne mogu biti stalne, predstavljaće najozbiljnije ograničenje na putu njegove slobode. Drugim rečima, čovekova požuda može biti zatvor za njegovu dušu, a u tom zatvoru on neće biti u mogućnosti da napreduje i da se vine u višnje sfere postojanja.
U jednom islamskom predanju ističe se da će slobodan biti neko ko zapostavi svoje hirove. Ovde je sigurno reč o čovekovoj istinskoj slobodi, o slobodi njegove duše. Naime, čovek ne može prihvatiti ograničenja svojih prolaznih i telesnih zahteva ukoliko želi da njegova duša oseti užitak iskonske slobode. Tada, njegovu pažnju ne može privući ništa što ne odiše aromom uzvišenih realnosti. Jer, on u horizontu slobode i morala nužno želi da oseti prisustvo tih uzvišenih istina i vrednosti. On samo ka njima hrli.
Umesto zaključka, još jednom želim da podvučem značaj slobode čovekove duše, o kojoj Ali ibn Abi Talib briljantno govori: „Slobodan čovek je slobodan čak i onda kada se suočava sa teškoćama.“ On dodaje: „A zarobljen čovek ostaće zarobljen čak i onda kada živi ugodno.“
Loading ...
