Suhravardi i svetlost zarobljene duše

Izvor, broj 7, mart–april 2016.

Dr Seid Halilović

„Odričući se svog tela i ostavljajući ga po strani, ja bih se često osamio sa svojom dušom. Bio bih tada poput osobe koja se oslobo­dila svog tela, koja je ukloni­la prirodne zastore, te koja se odrekla materije. Bio bih unesen u svoju bit i izvučen iz drugih stvari. Tada bih video u svojoj duši divotu, veličanstvo, sjaj i lepote čud­novate i prefinjene i ostajao bih zapanjen. Saznao bih da sam jedan deo najuzvišeni­jeg, plemenitog sveta.“

Ovako jedan od naj­slavnijih islamskih filozofa Suhravardi prepričava bri­ljantno Platonovo duhovno iskustvo. Suhravardi je živeo u drugoj polovini XII veka i za samo trideset šest godina, koliko je trajao njegov fizič­ki život, napisao je nekoliko sjajnih filozofskih dela i brojne mističke i simboličke poslanice na arapskom i persijskom jeziku. U istoriji naučnih disciplina u islamu ostao je upamćen po tome što je utemeljio novu islam­sku filozofsku školu, u kojoj se središnji značaj pridaje – svetlosti.

Zapravo, Suhravardi se opredelio za to da prvo pita­nje u njegovoj filozofiji bude pitanje duše. Ono što njega posebno interesuje jeste kako duša saznaje o sebi i šta su rezultati tog samosaznanja. Ovde je korisno primetiti da svaka filozofska škola ima svoje precizno polazište i na osnovu toga moguće je čak predvideti sudbinu i tok te škole. Polazna tačka Suhravardijeve filozofije jeste duša.

 

 
 

U toj početnoj studiji naš slavni filozof objašnjava da saznanjem o sebi duša u stvari dolazi do saznanja da je ona od svetla, to jest da ima svetlosni identitet. Na tragu tog zaključka, Suhravardi počinje da razmišlja i o višim istinama u univer­zumu koje nadilaze stepen čovekove duše. Napokon, on će shvatiti da sve one tako­đe imaju svetlosni identitet. Dakle, on je u svojoj filozofskoj školi izabrao možda najbolju početnu tačku. Jer, u toj tački susreću se pita­nja o duši, o univerzumu i o samom saznanju. Sve je upra­vo tu na neki način ispreple­teno.

No, ako je duša svetlosna realnost, to znači da ona nikada sebi ne može ostati skrivena. Ona sebe nepo­sredno poznaje i vidi. Kao što ni svetlost nikada ne može biti u tmini. Jer sve­tlost je uvek po sebi osvetlje­na i jasna, to jest nemoguće je da bude zamračena.

Ali, gle čuda, ista ta sve­tlosna duša sada zapada u tminu i ostaje zarobljena u materijalnom svetu. Suhra­vardi u svojoj filozofiji po­učava kako duša opet može izaći iz tamnice i osloboditi se svega što je opterećuje i uznemirava. On objašnjava da se ona mora posvetiti du­hovnim vežbama i stremiti – istinskoj ljubavi. Samo u tom slučaju ona će se otrgnuti iz okova materijalnog sveta i vinuti se u višnje svetove svetlosti. Tada ona napokon biva obasjana svetlošću istinskih i unutrašnjih saznanja.

Suhravardi je o ovom za­tvoreniku u tamnici našeg tela napisao i jednu prediv­nu simboličku poslanicu čiji naziv u prevodu glasi Priča o zapadnom otuđenju. I zaista, ovaj naziv je neizmerno pre­finjen i inspirativan, a sama poslanica smatra se jednim od najbriljantnijih dela mu­slimanskih pisaca o „psiho­logiji svetlosti“. Jer, ne zabo­ravimo – duša je svetlost. Ali svetlost koja se rađa na isto­ku univerzuma i onda zalazi i pada u zapadne krajolike. Na zapadu postojanja ona ostaje zatočena, otuđena i prognana. A u čemu je rešenje i na koji način se duša može izbaviti iz zapadnog prognanstva i okrenuti se istoku i svojoj istinskoj do­movini? Već spomenusmo da Suhravardi u odgovoru na ta pitanja piše o duhov­nim vežbama, o čežnji, o lju­bavi i o prispeću svetlosti.

Veliki filozof iz Suhra­varda govori i o dušinoj iskonskoj domovini. Prema njegovom mišljenju, čovekova domovina ne mogu biti Damask, Bagdad niti bilo koje drugo mesto na ovom materijalnom svetu. Jer, on nas podseća da je verovesnik Muhamed jed­nom prilikom kazao: „Ljubav prema ovom svetu jeste osnova svih grešaka.“ A s druge strane, verovesnik je, kako dodaje Suhravardi, govorio: „Ljubav prema do­movini jeste znak vere.“ Gde je onda naša domovina ako to nisu ovi krajolici u svetu prirode? Suhravardi odgo­vara da je to ona domovina o kojoj u Kuranu iščitavamo: „O, dušo smirena, vrati se ka Gospodaru svom zadovolj­na, uzadovoljena [pri Bogu]“ (Kuran LXXXIX: 27–28). Naime, čovek je došao iz uzvišenih svetova, njima pripada i oni su njegova prva i prava domovina. Tamo je on bio i njegov osnovni cilj mora biti da se tamo i vrati. Da se vine u nebesa čisto­te svoje duše. Suhravardi odlično primećuje da se u spomenutoj kuranskoj po­ruci kaže vrati se, a vratiti se može samo negde gde smo ranije već bili. On piše da nekome ko nikada nije bio u Egiptu ne možemo kazati: „Vrati se u Egipat.“ Nesum­njivo, pogrešno bi bilo ako bismo čoveka i čovekovu dušu bilo kako povezivali s drugačijim domovinama i s fizičkim svetom. Jer, duša u fizičkom svetu nije slobod­na. Ona ovde oseća tegobu i bol i nipošto ne uživa. Osim ako nismo opijeni svetom prirode. A ako jesmo, onda nemojmo očekivati da ćemo osetiti slast ni kada su po­sredi višnja duhovna stanja i saznanja.

Suhravardi u jednoj po­slanici poručuje: „Ako ne budemo uživali u intelektu­alnom svetu i ako ne bude­mo osećali bol zbog nemo­ralnosti i neznanja, to će biti zbog toga što je opijenost svetom prirode dominantna u nama i što smo zaokuplje­ni nečim drugim, a ne svojim svetom. No, kada nestanu te zaokupljenosti, osoba koja poseduje savršenstvo osetiće beskonačni užitak neposrednim sagledanjem Nužnoga bića, najuzvišenijeg sveta i čuda sveta svetlosti. Ona će večno ostati u tom užitku ’na mestu istine, kod Vla­dara svemoćnoga’ [Kuran LIV: 55], i postati intelekt svetlosni iz grupe arhanđe­la bliskih. Nikada se neće prisetiti ove zemlje nečiste i biće je sramota da je pogle­da. ’I kad tamo pogledaš, ugledaš blagodat i carstvo golemo’ [Kuran LXXVI: 20]. A Bog uzvišeni će joj od sve­tlosti svoga veličanstva dati duhovne napitke, kao što je rekao: ’[…] i daće im Gos­podar njihov da piju čisto piće’ [Kuran LXXVI: 21]. Ova grupa će se osloboditi od smrti i od fizičkih zao­kupljenosti, izaći iz tmina i prispeti do izvora života i mora istinske duhovne sve­tlosti…“

Pratite nas na Facebook-u  Pratite nas na Twitter-u  Pratite nas na Youtube-u  Pratite nas na Scribd-u 

Anketa
Koje knjige u izdanju Centra za religijske nauke Kom imate?
Istorija kulture i civilizacije islama i Irana. Dr Ali Akbar Velajati
Kratka istorija islamske filozofije. Dr Tehran, dr Seid i dr Muamer Halilović
Moć društva: islam, filozofija, civilizacija. Dr Muamer Halilović
Nauka i filozofija. Dr Hamid Parsanija
Sveto i savremeno: ogledi o političkoj filozofiji i reformističkoj misli u islamu. Dr Seid Halilović
Svetovi u nama, svetovi iznad nas. Dr Tehran Halilović
Loading ... Loading ...