Teškoće na putu istinske ljubavi

Duhovne poruke prvog gazela Hafizovog Divana

Izvor, broj 6, januar–februar 2016.

Dr Seid Halilović

Slavni Hafiz Širazi u početnom gazelu svog Divana, koji mnogi smatraju jednim od najbriljantnijih persijskih i svetskih književnih dela, opisu­je teškoće na putu istinske ljubavi. Naravno, on govori i o tome kako osoba koja je zaljubljena u drago nebesko biće može prevazići sve te teškoće. Prema Hafizovim rečima, rešenje je u tome da nam voljeno biće stalno bude na umu, da ga uvek spominjemo i da na taj način zaslužimo da nas nebesa, na putu istinske ljubavi, trajno podrže.

U ovom gazelu i uopšte u svom Divanu, Hafiz ne govori o nekoj izmišljenoj ljubavi. On opisuje ljubav koja ima objektivno upo­rište i koja uistinu postoji. Štaviše, ljubav ovde označa­va iskonsku ljubav. I zaista, čovek je zaljubljen u nebesa, u višnja načela postojanja. Ali ne strastima, već svojom dušom. Naša duša žudi za izvorom uzvišene inspiracije i večne ljubavi. Jer, ljubav je istinska onda kada je večna. A to znači da i voljena bit mora biti večna.

Te ljubavi danas sve manje ima. A upravo ona našim savremenim društvima ponajviše nedostaje. Otuda, Hafizove duhovne poruke treba čitati i razumevati iz perspektive naše današnjice i naših modernih kriza. Hafiz možda želi da nam poruči da smo pogrešno definisali ljubav i da zbog toga sve manje osećamo smirenost u životu. Sve se češće dešava da ljubav postaje uzrok mržnje. Mo­ramo prihvatiti da moderan čovek pogrešno voli i da je oskrnavio svetost ljubavi.

Zato, vratimo se ljubavi koja ne prestaje, koja je večna. Ljubavi u kojoj se krije trajno rešenje svih kriza našeg društva. Naravno, nije jednostavno takvu ljubav brižljivo čuvati i štititi u srži svog srca. Zaljubljen u večno biće, Hafiz peva toj ljubavi i tom srcu.

Najpre, Hafiz moli volje­nu bit božju da trajno po­kazuje manifestacije svog uzvišenog postojanja njemu i svim ostalim zaljubljenim duhovnim putnicima. On objašnjava da su lepotom božje biti opčinjeni ne samo oni koji su u nju zaljubljeni, već sva bića u celokupnom univerzumu. Zato se svi moramo moliti da nas Bog nikada ne liši blagodati su­sreta s Njim, a to znači da trajno budemo u moguć­nosti da opažamo manife­stacije Njegovog postojanja i da znamo da On postoji u srži svih pojava. U stalnom smenjivanju znakova i u promeni stanja moramo zapravo saznati da je svrha stvaranja bila to da nam se Bog predstavi u svemu i da ne zaboravimo na Njega ni u kom slučaju.

U svetlu trajne božje po­drške, duhovni putnici neće dozvoliti da ih obeshrabre i poraze teškoće na putu koji su s ljubavlju izabrali. Oni su zapravo najpre mislili da je put ljubavi jednosta­van. Nisu znali da ih čekaju brojne poteškoće. Zato su im sada najpotrebniji pove­tarci božje milosti i dokazi božje zaštite. Bez njih, za­ljubljeni putnik sigurno će pokleknuti.

Duhovni putnici, kako Hafiz ističe, u početku misle da će im odmah biti otvore­ne kapije božjih darova i da će moći da sagledaju mani­festacije božje lepote u svim mnoštvenim pojavama u univerzumu. Međutim, oni se brzo suoče sa složenim izazovima onih aspekata po­stojanja koji oslikavaju božju moć, silu i nedodirljivu veli­činu. Tek tada shvate da je neostvarljiva njihova želja da trajno osećaju blagoda­ti lepote božje biti. Zato se putnik moli da Bog ne za­tvori kapije milosti Svoje za one koji Ga jedinim smatra­ju i da ne stavi zastor na oči onih koji žude za lepotom pogleda Njegova! U stvari, putnik ne može da razume kako je moguće da dušu koju je uzdigao u svetlu jedinstva Svoga Bog „ponizi sramo­tom udaljenosti“ od Sebe.

Ipak, neki ljudi, koje Hafiz naziva „bezbrižnima na oba­lama“, uspešno prevaziđu strašne prepreke sveta pri­rode i izbegnu sve duboke virove fizičkog života. Oni osećaju trajan i neopisiv uži­tak bliskosti voljenom biću božjem. Međutim, oni tada potpuno zaborave sve iscr­pljujuće teškoće s kojima se suočavaju duhovni putnici u početnim fazama svog puto­vanja – dok su još otuđeni i udaljeni od višnjeg cilja. 

Zato Hafiz objašnjava da na stazi istinske ljubavi nema odmora jer „svaki čas zvona zvone da se putnik na put sprema“. Svaki putnik bi sigurno želeo da ga obuzmu simboli božje lepote i da zauvek ostane u miru i u zaklonu božjih lepih imena. Nažalost, to nipošto nije ostvarljivo. Svi su zauzeti raznim poslovima u svom materijalnom životu i zbog toga je skoro nemoguće uvek upreti pogled ka uzvišenoj i voljenoj biti božjoj i nepre­stano o Njoj razmišljati. Jer, različita predodređenja i brzo prolaženje sudbine jed­nostavno ne daju onima koji su Boga spoznali da se smire kod Njegovih blagodati i da ne gube nadu u Boga kada su na mukama.

Naravno, ne treba smet­nuti s uma ni tu mogućnost da sama voljena božja bit nekada želi da iskuša svog ljubitelja kada mu oduzima smirenost duhovnih stanja i traži da on dodatno upot­puni svoje strpljenje. Ako uspe, putnik će sigurno ose­titi snažniji užitak duhovnog napretka.

Hafiz Širazi takođe objašnjava da putnik na stazi duhovnog uspinjanja mora slušati savete učitelja koji je prošao tom stazom i koji od­lično poznaje sve njene tajne i zna gde i kako se treba kre­tati. Duhovni učitelj dovešće svog učenika brže i isprav­nije do cilja. I upravo zbog toga, on se mora slušati kada kaže da na ovom putu treba izvršavati sve verske obrede i da se treba obratiti i okrenuti iskreno i isključivo vo­ljenom božjem biću u svim poslovima.

No, duhovni putnik stal­no razmišlja o potrebama svoga srca i o tome kako da se približi voljenom biću božjem. A možda će baš zbog toga ljudi iz njegovog okruženja početi da pričaju kako on misli samo na sebe. Prema Hafizovim rečima, putnik se mora pomiriti s ta­kvim pričama iako one nisu tačne. Jer, istina je to da on korača stazom istinske lju­bavi – ne zbog sebe. Štaviše, na toj stazi on će biti uspešan isključivo onda kada ne bude video sebe. Tada, i pored zlih priča koje o njemu možda kruže u narodu, duhov­ni putnik će manifestovati iskrenu i iskonsku ljubav prema biti božjoj.

Hafiz Širazi na kraju uvod­nog gazela u svom grandi­oznom Divanu poručuje da je potrebno okaniti se ovog sveta kada se sretne drago biće i biti samo uz Njega. Zapravo, duhovni putnik se trajno mora brinuti o volje­noj apsolutnoj biti i nijednog trena ne sme je zanemariti ili zaboraviti ukoliko zaista želi da Njene lepe manife­stacije uvek gleda i oseća. U jednom divnom predanju se kaže: „Brini se o Bogu, Bog će se brinuti o tebi! Brini se o Bogu, videćeš da je Bog uvek ispred tebe!“ U tom slučaju, putnik se opredeljuje za lju­bav prema božjem biću, ali to istovremeno znači da on iz svog srca mora odlučno proterati ljubav prema materijalnom svetu. Jer, „kada isprazni svoje srce od ze­maljskog sveta, vernik će se uzdići i osetiti slast ljubavi prema Bogu“.