Toplina u Saberovom pogledu

Izvor, broj 7, mart–april 2016.

Dr Muamer Halilović

U Isfahan sam dolazio još dok sam bio mlad, u nekoli­ko navrata. Ali kada se sabe­re sve ukupno, u tom gradu sam se zadržao samo desetak dana, ne više. Sabera sam poznavao još od studentskih dana. On je otac mog neka­dašnjeg dobrog prijatelja Saleha, koji je zbog bolesti pre­minuo pre nekoliko godina. Poslednji put sam ga video onda kada sam sa njegovim pokojnim sinom dolazio u Isfahan. Sećam se da je bio upečatljivo povučen, ali da je mudro posmatrao sve oko sebe. Dok je bio u našoj bli­zini, uvek sam imao osećaj da sve vreme pomno prati naše postupke i reči, i da ih sve detaljno analizira, što ne znači da je bio radoznao. Pogled mu je bio prodoran. Blagi prijatan osmeh nije skidao s lica. Bio je čovek srednje građe. Imao je gustu smeđu bradu. Svakih dva­desetak minuta iz džepa na košulji izvadio bi svoj mali zeleni češalj, pa bi očešljao bradu. Kosa mu je takođe bila uredna, iako se to nije toliko ni primećivalo jer ju je uglavnom prekrivao crnom pletenom kapom. Govorio je da ju je nabavio u Iraku, u Nedžefu, pa mu je zato bila posebno draga. Kada bi izla­zio iz kuće do svoje radnje ili bilo gde drugde, oblačio bi smeđi vuneni ogrtač, koji ga je u mojim očima činio veoma harizmatičnim. Nije mnogo pričao. Rečenice su mu bile kratke. Govorio je jezgrovito i odlučno, a nije bio sklon tome da ispituje o nečemu što bi se na bilo koji način povezivalo s privat­nim životima drugih ljudi. Mene, recimo, prvi put kada je video nije pitao ni odakle sam, ni kada sam se upoznao s njegovim sinom, ni šta stu­diram.

Živeli su u starom delu Is­fahana. Njihova kuća se na­lazila u isprepletanim soka­cima iza čuvene nekadašnje safavidske palate Ćehel-so­tun (četrdeset stubova). Sećam se da smo Saleh i ja nekoliko puta peške odlazili do te palate i pripremali se za ispite – nekoliko puta sam u Isfahan dolazio baš pre ispit­nih termina. Kuća im je bila prostrana, jednospratna, s malim dvorištem ograđe­nim glinenim zidom koji je sigurno imao preko stotinu godina. Saleh mi je pričao da je to njihova porodična kuća i da ju je kupio Saberov deda, a njega nikada nisu vi­deli ni Saleh ni Saber. Umro je još dok je Saberov otac bio dete. Isfahan me je zbog to­pline njihovog doma uvek podsećao na prijatan miris domaće persijske hrane, sveže skuvanog pirinča, do­maćeg slanog jogurta koji je Saber donosio iz obližnjeg sela koje je vrlo često pose­ćivao, šafrana, sočne salate i bogatog preliva od pilećeg mesa i nekih čudnih začina. Svi bismo sedeli za istom trpezom i zajedno ručali ili večerali.

 

 
 
Svega toga sam se prisećao dok sam te noći gledao Sa­berovo lice, naborano, staro, ozbiljno i pomalo tužno. Čekao me je na aerodromu. Javio sam mu da stižem u Isfahan. Želeo sam da ga vidim jer sam od mnogih ra­nijih Salehovih i mojih prija­telja čuo da se još više povu­kao u sebe. Nisam ga posetio nakon Salehove smrti. Samo sam se jednom čuo s njim, i nazdravio mu glavu i izrazio svoje veliko žaljenje. A nje­gov glas je i tada bio odlučan i čvrst, a ujedno ljubazan i prijatan. Ali te noći, dok sam izlazio iz glavne sale isfahan­skog aerodroma, u mešavini mesečine, neonskih svetala ulične rasvete i farova auto­busa i taksija čiji vozači su neprestano uzvikivali imena raznih ulica po Isfahanu i tako očekivali svoje mu­šterije – njegovo lice mi je izgledalo tužnije nego ikada. Gledao je nekoliko metara ispred svojih nogu, baš kao i uvek, zamišljen i smiren. Na čelu je imao bore. Brada mu je bila očešljana i ured­na, bela kao sneg. Crna boja njegove male kape sada se mnogo lakše primećivala jer je s belinom njegove osede­le kose pravila tajanstveni kontrast. Ali leđa su mu još uvek bila prava. Nije dozvo­lio da mu životne teškoće slome leđa. Nijedan vetar u Saberovom životu nije uspeo da slomi njegove grane, da oduva njegove listove, da oduzme njegovu svežinu, da ubije njegovu volju za živo­tom. Da, to je bio Saber koga sam poznavao.
 

Ugledao me je kada sam mu već bio prilično blizu. Prišao je i zagrlio me.

„Zdravo, sine“, bile su prve reči koje je izgovorio. „Donosiš mi lepa sećanja.“

„Zdravo, striče Sabere“, toplo sam mu uzvratio za­grljaj i pozdrav – iako ni ja više nisam bio mlad. „Ti se ne menjaš ni posle ovoliko burnih godina“, pokušao sam da započnem razgovor iako nisam ni očekivao da će s tihim Saberom biti opširni­jeg razgovora.

„Svi nosimo nešto iz prošlosti, sinko moj. Zato se i čini da ostajemo isti“, izgovorio je gledajući u avion koji je upravo tada sletao. Uzeo je moju torbu i krenuo ka au­tomobilu koji je bio parkiran na drugoj strani ulice.

Kada smo stigli do Sabe­rove kuće, shvatio sam da je ostao potpuno sam, da mu je supruga preminula nepu­nu godinu nakon Salehove smrti, a da mu ostala deca više ne žive u Isfahanu. Redovno ga posećuju, ali više ne žive u toj nekada njihovoj porodičnoj kući. Drugi sin, Salehov mlađi brat, sada radi na Univerzitetu u Tabrizu, a ćerka mu nakon udaje živi u Mašhadu. Saber je te noći o svom životu pričao kao da prepričava roman, smireno i sažeto.

Nakon što sam se rasko­motio i ostavio torbe u sobi koja je nekada pripadala po­kojnom Salehu, Saber me je pozvao na večeru. Nije bila neka bogata i raznobojna večera na koju me je još ranije navikla Salehova pokoj­na majka, ali pošto sam bio veoma gladan, dobro mi je došla. Saber je na glavnom istorijskom isfahanskom trgu Nakš-e đahan (Slika sveta) imao radnju u kojoj je svojeručno pravio i prodavao tradicionalno isfahansko bakreno posuđe u raznim boja­ma. Ali i povrh toga, na tr­pezi više nije bilo ni traga od tog veličanstvenog posuđa, a nekada ga je u njegovoj kući bilo napretek. Posle večere otišao sam na spavanje kako bih se odmorio od putova­nja. No, kada sam se u sobi spremao da legnem, u dvori­štu koje sam mogao da vidim s prozora ugledao sam Sabe­ra. U crnom dugom ogrtaču izlazio je iz kuće i tiho zatva­rao vrata. Verovatno je hteo da ne čujem da je izašao.

Pošto sam znao da se Saber znatno promenio nakon Salehove smrti, zabrinuo sam se da ga sećanja ne po­nesu i da ne učini neko ne­promišljeno delo zbog kojeg bih i ja morao da odgova­ram. Brzo sam se obukao i istrčao za njim. Ugledao sam ga na samom kraju so­kaka kako već skreće ulevo. Pošao sam za njim. Prišao sam toliko da me ne primeti, ali da ga ne izgubim iz vida u malim sokacima u njihovom naselju. Prošao je nekoliko uličica i stigao do visokih bedema palate Ćehel-sotun. Malom tamnom ulicom iza te muzejske palate kretao se otežanim koracima. U svakom njegovom koraku primećivao sam veliku tuga koju je sve vreme nosio sa sobom, u svom srcu. Stigao je do male trošne kuće. Po­kucao je na vrata. Vrata je otvorio dečak – rekao bih da je imao između 10 i 15 godi­na – i Saber je ušao. Delova­lo mi je da se Saber i dečak odranije poznaju.


Sačekao sam desetak mi­nuta ispred kuće. Već sam planirao da se vratim kući – iako sam nažalost zatvorio vrata Saberove kuće, pa ne bih ni znao kako da uđem – kada sam ugledao Sabera da izlazi iz kuće, sâm. Zatvorio je vrata i krenuo ka meni, tj. krenuo je ka svojoj kući, a ja sam mu bio na putu. Nisam stigao da se sakrijem, pa me je ugledao.

Prišao mi je začuđeno i upitao: „Sinko, zašto si ti ovde? Je li se nešto dogodi­lo?“

„Nije ništa posebno, stri­če Sabere“, odgovorio sam zbunjeno, „nego sam video da ste Vi izašli iz kuće ovako kasno, pa sam se zabrinuo. Krenuo sam za Vama, pa sam video da ste ušli u tu kuću.“

Sa dubokim uzdahom okrenuo je glavu ka toj kući. Nakon nekoliko sekundi po­novo me je pogledao, desnu ruku je stavio na moje levo rame, i progovorio: „Neke stvari se, sine moj, teško mogu objasniti. Pokazaću ti nešto kada stignemo kući.“ Krenuli smo Saberovoj kući kroz iste one tamne i uske sokake. Sve do kuće ni ja ni on nismo progovorili ni jednu jedinu reč. On je gledao nekoliko metara ispred svojih nogu, kao i uvek, a ja sam posmatrao visoke be­deme palate Ćehel-sotun i u mislima ih upoređivao sa starim glinenim zidovima Saberove kuće i kuće iz koje je izašao onaj dečačić. Ubrzo smo stigli u Saberovu kuću.

Rekao mi je da ga sače­kam u dnevnoj sobi, a on je otišao do svoje. Kuća je bila strahovito tiha. Nekada je tišina izrazitija i primetnija od najveće buke. Tišina koja sledi nakon buke nekada najavljuje neko previranje i ve­like promene, a nekada pokazuje da je sve okončano i završeno, te da se samo čeka kraj. Tu nemu tišinu preki­nuo je Saber svojim drhta­vim glasom, pokazujući mi nekoliko papira: „Pogledaj, sine, ovo! Ovo je najveća želja tvog prijatelja Saleha, koju ja posle njegove smrti voljno obavljam.“

Na papirima su bile adre­se mnogih siromašnih kuća u Isfahanu. Sećam se da mi je Saleh još ranije govorio da istražuje i popisuje imena, adrese i socijalni status čla­nova siromašnih porodica. „Ali to istraživanje je, čini mi se, bilo po narudžbi neke hu­manitarne agencije, i Saleh ga nije obavljao potpuno sa­moinicijativno. Bar je meni tako govorio“, bile su prve reči koje sam tada izgovorio dok sam posmatrao papire.

„Tako je. To istraživanje on nije obavljao samoinicija­tivno, ali je uvek govorio da ga problemi tih ljudi muče kao da su njegovi. Nakon njegove smrti, odlučio sam da dođem do tog spiska i da svim tim ljudima pomažem kao da je svako od njih moj Saleh jer njihovi problemi zapravo i jesu Salehovi pro­blemi. U njihovim osmesima vidim osmeh mog Saleha, a u njegovom osmehu osećam i njegovu smirenost.“

Ove Saberove rečenice još uvek mi odzvanjaju u ušima. A od tada je prošlo više od pet godina. Saber je umro prošle godine, to sam saznao nedavno, ali njegova rodi­teljska ljubav ostaće ovekovečena, bar u mom srcu. Želeo je da svoje dete usreći i oplemeni čak i posle njego­ve smrti. Njegov smireni po­gled još uvek greje moje srce.

Pratite nas na Facebook-u  Pratite nas na Twitter-u  Pratite nas na Youtube-u  Pratite nas na Scribd-u 

Anketa
Koje knjige u izdanju Centra za religijske nauke Kom imate?
Istorija kulture i civilizacije islama i Irana. Dr Ali Akbar Velajati
Kratka istorija islamske filozofije. Dr Tehran, dr Seid i dr Muamer Halilović
Moć društva: islam, filozofija, civilizacija. Dr Muamer Halilović
Nauka i filozofija. Dr Hamid Parsanija
Sveto i savremeno: ogledi o političkoj filozofiji i reformističkoj misli u islamu. Dr Seid Halilović
Svetovi u nama, svetovi iznad nas. Dr Tehran Halilović
Loading ... Loading ...