U iščekivanju
Izvor, broj 4, februar 2015.
Dr Muamer Halilović
Nazar je živeo u malom selu u Indiji, nedaleko od Agre. Kao mnogi njegovi preci bavio se poljoprivredom. Imao je malu plantažu na obali reke Jamune. Bio je povučen i ćutljiv. To se moglo primetiti još dok je bio mlad
Živeo je za vreme vladavine Mogulskog carstva. Svi u selu su ga znali kao iskrenog, mudrog i pobožnog čoveka. Zajedno sa svojom porodicom živeo je u kući koju je nasledio nakon očeve smrti. Otac mu je ubijen još dok je on bio dete, u jednom od Akbarovih pohoda. Sećao se da mu je pokojna majka govorila da njegov otac nije svojevoljno otišao u rat, već da su ga Akbarovi vojnici prisilili. Slična je bila sudbina i nekih drugih stanovnika obližnjih sela. Ali činilo se da je Akbarov unuk Šah Džahan drugačiji. Kada bi išao u Agru da proda povrće, Nazar bi čuo od prolaznika da Šah Džahan ne razmišlja o širenju carstva, već da želi da se pobrine za svoj narod. Naravno, Nazar nikada nije mogao da poveruje u te glasine.
Godine su prolazile. Nazar je već ulazio u zrelo doba. Jednog leta čuo je da mogulski vojnici pozivaju zdrave i snažne mladiće da se prijave upravi u Agri kako bi učestvovali u izgradnji velikog mauzoleja za preminulu suprugu Šaha Džahana. Ovaj poziv ga je podsetio na detinjstvo, na dan kada su mu Akbarovi vojnici odveli oca u rat. „Tada je poziv bio za širenje carstva, a sada za taloženje bogatstva“, pomišljao je Nazar. Uverio se da glasine o tome da je Šah Džahan drugačiji nisu tako istinite. Upravo zbog toga, Nazar nije dozvolio svom sinu da učestvuje u izgradnji mauzoleja. Osim toga, pošto mu je supruga bila bolesna, bilo je neophodno da neko od njih dvojice sve vreme bude uz nju. Zato su Nazar i njegov sin naizmenično ostajali kod kuće i radili na plantaži.
Izgradnja mauzoleja u Agri počela je veoma brzo. Kako se mauzolej gradio u neposrednoj blizini reke Jamune, te godine voda je bila mnogo zaprljana, pa je Nazar imao velike probleme sa navodnjavanjem svoje plantaže. Plantaža se nalazila samo nekoliko kilometara nizvodno od novog gradilišta. Bilo je leto. Mesecima nije bilo kiše. Činilo se da će njegova plantaža zbog novih okolnosti biti potpuno uništena. Više nije imao novca ni da kupi lekove za svoju suprugu.
Tih dana sasvim slučajno posetio ga je stari travar kojeg je odranije poznavao. Travar je vrlo retko dolazio u Nazarovo selo. Živeo je sam u pustinji. Brao je lekovito bilje i prodavao ga u Agri. Nazar ga je zamolio da prenoći kod njega. Ispričao mu je da već neko vreme ne uspeva da nabavi lekove za svoju suprugu. Travar mu je rekao da biljka od koje se prave lekovi za tu bolest raste nekoliko kilometara uzvodno od novog gradilišta, pod velikom stenom u blizini reke. On mu je takođe objasnio da ta biljka neće imati potrebno lekovito dejstvo ukoliko narednih dana ne bude kiše. Ipak, travar je dodao da ima neki predosećaj da će ubrzo biti velike kiše.
Nazar mu je poverovao, delom zbog toga što je i ranije od njega čuo istinite nagoveštaje, a delom zbog toga što nije imao drugog izlaza. Sutradan je o tome pričao i sa svojim prijateljima čije su plantaže takođe bile u lošem stanju. Ali oni jednostavno nisu mogli da se nadaju kiši u tako vrelim danima.
Dok su drugi pokušavali da se pridruže mladićima koji su pomagali u izgradnji skupog i raskošnog mauzoleja u Agri, Nazar je izašao iz sela. Prošao je pored gradilišta. Nastavio je nekoliko kilometara uzvodno gde se pored velike stene sakupljala veća količina vode. To je bilo mesto o kojem mu je stari travar govorio. Naslonio se na stenu. Primetio je lekovito bilje, ali je znao da ono neće imati lekovito dejstvo ukoliko prethodno ne bude natopljeno kišnom vodom. Travar mu je tako govorio. Seo je pored stene i čekao. Umoran od puta, pogledao je u nebo. Video je sunčeve zrake koji su prodirali do njegovog lica iako su bili skriveni iza gustog oblaka. Sklopio je oči. Slušao je šum bistre reke koja je tekla ka Agri, ka gradilištu. Trebalo je da radovi potraju nekoliko godina, a ovo je bila tek prva. Znao je da će za to vreme sve plantaže biti delimično uništene. Znao je da će mnogi seljaci napustiti svoje kuće, a da će se drugi odazvati pozivu velikog Mogula. Tako bi se uništili i selo i tradicija. Ali Nazar nije dozvoljavao da mu takve misli unište nadu. Verovao je da će se travarove reči obistiniti, da će ubrzo iz vedra neba pasti velika kiša i da će plantaže ponovo živnuti. Nadao se da će ta kiša bar nakratko razbistriti vodu Jamune, te da će seljaci tako prebroditi to pakleno leto. Naslonjen na stenu, licem ka nebu, zatvorenih očiju, osećao je kako ga sunčevi zraci kroz gusti oblak miluju po licu punom bora. Možda je na tren i zaspao kada su mu sklopljene očne kapke nakvasile prve kapi kiše.