U potrazi za istinom

Izvor, broj 1, avgust 2014.

Dr Muamer Halilović

Užarenog srca, a hladnog pogleda, stajao je kraj puta. Podjednako je osećao i sreću i tugu. S jedne strane, radovao se zbog toga što je u sebi pronašao istinu, dok je s druge strane bio veoma tužan što je veći deo života proveo na pogrešnom putu

Duboko uronjen u misli sedeo je na drvenoj stolici. Vatra u kaminu se blago gasila. Zvižduci oluje koja se provlačila kroz šupljine zastarelih dasaka njegove kolibe bili su u sve većoj harmoniji sa melodijom njegovih misli. Koliba je postajala sve hladnija, ali je on bio obuzet svojim mislima do te mere da to nije ni osećao. Kroz mali prozor na drugoj strani sobe videla se gusta šuma koja je u to doba bila prekrivena snegom.

Zimska noć mu je najviše prijala. U njenoj tišini imao je priliku da se ozbiljnije posveti razmišljanjima. Često je sate provodio u tom stanju. Noćima je preferirao tamu, tako da nije palio ni sveću ni lampu. Svetlost vatre koja ga je grejala bila mu je sasvim dovoljna, a kada bi se ona blagovremeno ugasila, s nogu bi ga obarao san. Tako je prolazila skoro svaka zimska noć mladog drvoseče.

Već od detinjstva duboko je razmišljao o svemu što bi video. Drvo pored kojeg bi prolazio, izvor iz kojeg bi punio svoju staru mešinu, nebo i oblaci iznad njega, staza kojom bi koračao, pa čak i koliba u kojoj je živeo – za njega su predstavljali brojne predmete za razmišljanje. Harmonija prirode uvek ga je ostavljala zapanjenim. Čvrsto je verovao u to da ona ne može biti slučajna, već da se velika istina krije u njoj. Neki glas iz dubina njegovog postojanja došaptavao mu je da takva tajanstvena, monolitna melodija prirode mora ukazivati na jedinstvenu istinu koja se krije iza nje. Ali nije mogao da razotkrije njenu suštinu. Godine je provodio razmišljajući o tome i tragajući za odgovorima na svoja brojna pitanja.

Međutim, ta noć je bila posebna. Naizgled se nije razlikovala od prethodnih, ali njegov svet se nalazio pred velikom prekretnicom. Bio je umoran i obeznađen. Osećao je da nikada neće upoznati istinu čiji glas uporedo čuje iz harmonije prirode, ali i iz dubine samoga sebe. Smatrao je da je ta istina negde daleko od njega. To osećanje napuštenosti i usamljenosti nije mu davalo mira. Te noći nije sklopio oči. U najvećoj tmini, najzad, doneo je veliku odluku. U staroj kolibi su se začuli njegovi tihi šapati. Odlučno je govorio da je on udaljen od istine, te da je mora potražiti negde daleko.

Odlučio je da krene na putovanje. Bio je uveren u to da svoje misli neće smiriti ukoliko nastavi istim putem kojim je koračao do tada. Zapravo, bio je umoran i uznemiren zbog te statičnosti. Neposredno pred zoru spakovao je nužne stvari, te se upustio u veoma naporno putovanje u potrazi za tajnom istinom, čiji je glas neprestano čuo u dubinama svog srca.

Nije se mnogo udaljio, a ugledao je mladicu koja se previjala na velikoj oluji, ali čiji su koreni bili čvrsto uronjeni u zemlju. Na trenutak je zastao. Gledajući mladicu i njenu borbu s olujom, u dubini svog srca osetio je veliko sažaljenje. Govorio je u sebi:

„Svet ove mladice veoma je ograničen. Pošto su joj koreni uronuli u zemlju, ona se nigde ne može kretati. Njena sudbina je zapečaćena jer je osuđena na nepokretnost. Jedino što ona može, jeste to da se trudi da ne bude uništena u ovakvim olujama. Ona nikada ne može upoznati istinu za kojom ja upravo tragam.“

Ipak, pomislio je da ona može predstavljati simbol njegovog putovanja. Otuda, pored nje je podigao simbolični drveni spomen na kojem je uklesao: „U potrazi za istinom.“ Zatim je nastavio put. Prošle su godine. Drvoseča je izgubio svoju mladalačku snagu, te se odlučio da poslednje godine života provede u svom zavičaju, u kolibi u kojoj je proveo detinjstvo. Pomirio se s tom sudbinom da istinu za kojom je sve vreme čeznuo nikada neće pronaći. Nije bilo lako. Putem kojim je prolazio s velikom nadom, morao je da se vrati sasvim beznadežno. Kada se približio svojoj kolibi, na trenutak se prisetio mladice koju je godinama ranije zatekao. Upitao se šta li je sa njom bilo. Pošto je veoma dobro poznavao kraj u kojem je odrastao, mogao je precizno da pretpostavi gde je pronašao mladicu. Kada je stigao na to mesto, mladicu nije zatekao. Naprotiv, ugledao je snažno drvo koje ranije nije primetio. Prišao je bliže kako bi se odmorio pod njegovom senkom. Ali, dok je prilazio drvetu,  najednom je zanemeo. Nije mogao da poveruje u ono što je svojim očima gledao. Iza snažnog drveta, ugledao je drveni spomen na kojem je pisalo: „U potrazi za istinom.“ Ponovo je pogledao u drvo. Disao je ubrzano. Osećao je veliku promenu u sebi. Svim svojim bićem čuo je glas svog srca, koji je ovoga puta bio mnogo jasniji:

– Sve ove godine, zaboravljao si sebe, drvosečo. Mislio si o nečemu što je oko tebe, a svaki dan si prelazio preko onoga što je u tebi. Svetom koračaš žedan, a bistra voda istine izvire iz tebe samog. Prošetaj malo stazama svog srca! Sigurno ćeš bolje upoznati sebe – osobu s kojom večno putuješ, a koju najmanje poznaješ.

Saznao je da je u njemu skriveno neprocenjivo blago. Svim svojim bićem osetio je da nikada nije bio napušten, već da je u velikom snu upravo on bio otuđen od skrivenog blaga istine unutar sebe. Užarenog srca, a hladnog pogleda, stajao je kraj puta. Podjednako je osećao i sreću i tugu. S jedne strane, radovao se zbog toga što je u sebi pronašao istinu, dok je s druge bio veoma tužan što je veći deo života proveo na pogrešnom putu.