Visoko obrazovanje u islamskom svetu
Izvor, broj 7, mart–april 2016.
Mr Ivan Ejub Kostić
Kada se u Evropi govori o visokom školstvu, najčešće se spominje Univerzitet u Bolonji kao jedna od prvih visokoškolskih institucija. Pored toga, veoma se retko, skoro nikada, navode visokoškolske ustanove koje su nastale na teritoriji islamskog halifata u srednjem veku.
U vreme nastanka visokoškolskih ustanova, za razliku od današnjeg razumevanja pojma i svrhe univerziteta, osnovni zadatak je bilo širenje obrazovanja pre nego istraživački poduhvati. Osnovni cilj visokog školstva u vreme antičke Grčke i iz Platonove perspektive bio je da se stvori „elita“ koja bi predstavljala „zaštitničku klasu“ iz koje bi ponikao „filozof“ koji bi bio sposoban da obavlja ulogu vladara. Pored toga, akcenat u prvobitnim visokoškolskim ustanovama bio je na postizanju jedinstvenog univerzalnog znanja s pluralističkim epistemološkim konceptima koji su ujedno bili u harmoniji s božjim otkrovenjem. Ideja ovih institucija umnogome se razlikovala od današnjih visokoškolskih ustanova čiji je prvenstveni cilj da pruže znanje iz određene, veoma uske, strukovne oblasti, pri čemu odlučujuću ulogu u kreiranju obrazovne strategije igra globalno tržište i to koje se „specifično“ znanje najviše traži i najbolje prodaje na njemu.
Razumevanje potrebe da se stvore institucije koje bi pružale jedinstveno univerzalno znanje u skladu s božjim otkrovenjem u islamskom svetu bilo je veoma prisutno još od 8. i 9. veka, značajno pre nego što su uspostavljeni prvi univerziteti u Evropi. Takav trend je bio upravo rezultat činjenice da su mnoge ideje i koncepti u islamskoj civilizaciji preuzeti iz antičke Grčke. Dve institucije koje pretenduju da budu najstarije obrazovne ustanove u islamskom svetu (postoje određene tvrdnje da su najstarije i na svetu), a čiji je cilj bila edukacija na nivou visokog obrazovanja, jesu Univerzitet u Keruanu u gradu Fes u Maroku i Univerzitet Zejtuna u Tunisu.
Uloga znanja u islamu
Znanje (ar. ilm) igra jednu od centralnih uloga u islamskom svetopogledu. Kuranski tekst oko 750 puta spominje reč ilm i druge reči koje su izvedene od nje. U jednom kuranskom stihu kaže se: „Bog će na visoke stepene uzdignuti one među vama koji veruju i kojima je dato znanje“, što implicitno dovodi u neposrednu vezu da bez znanja osoba ne može da spozna Boga, a bez spoznaje Boga osoba ne može da poseduje istinsko znanje. Drugim rečima: znanje koje ne poznaje veru samo je delimično znanje jer takvo znanje predstavlja samo fragmentovano znanje koje nije u poziciji da u celokupnosti spozna i sagleda univerzum. Pored kuranskog teksta postoji i nekolicina predanja verovesnika Muhameda u kojima se govori o značaju sticanja znanja. Verovesniku se pripisuje da je rekao: „Sticanje znanja je obaveza svakog muslimana, kako muškarca tako i žene“, kao i čuveno predanje koje se najčešće spominje kada se govori o položaju i značaju znanja u islamskom učenju: „Tražite znanje, makar i u Kini.“
Prvobitni oblici edukativnog sistema u muslimanskom svetu nastali su još u vreme verovesnika Muhameda, koji je imao običaj da u džamijama nakon molitve vernicima daje instrukcije i da im približi i dodatno objasni kuransku objavu. Običaj je bio da se nakon završene molitve ljudi okupe u krugovima oko verovesnika koji bi sedeo u centru. Ovakav vid edukacije po uzoru na verovesnikovu praksu brzo se ustalio u svim delovima islamskog halifata. U svim gradovima nicale su „škole džamije“, u kojima su se predavanja održavala nakon molitvi. Doduše, ovakav vid predavanja skoro po pravilu odvijao se u „manjim džamijama“, koje su među muslimanima poznatije pod terminom mesdžidi. Ove džamije su se prvenstveno razlikovale od većih džamija po tome što u njima nije održavana džuma, iliti nedeljna zajednička molitva koja se klanja svakoga petka. Takođe, broj mesdžida je bio značajno veći od broja džamija jer je svaki kraj grada imao svoj mesdžid kako bi meštani mogli bez većih problema da klanjaju pet dnevnih molitvi. O popularnosti i rasprostranjenosti mesdžida najbolje svedoči podatak da je u Bagdadu u jednom momentu bilo čak 3000 mesdžida u kojima se vršila edukacija. Međutim, ubrzo je postalo jasno da iz funkcionalnih razloga mora doći do razdvajanja prostora gde se obavljala molitva od prostora za edukaciju. Tako su nastale zasebne jedinice koje su služile samo edukaciji i koje su do dana današnjeg poznate pod nazivom medresa.
Islamski vladar koji je verovatno najviše popularizovao medrese u islamskom svetu i koji je poznat po izuzetnom ulaganju u obrazovanje bio je Nizam el Mulk. Doduše, u njegovom periodu veliki akcenat je stavljan na institucionalizaciju šafitske versko-pravne škole (mezheba) i na popularizaciju sunitske verzije islama i značajnu indoktrinaciju na političkom nivou kroz stvaranje određene doze animoziteta spram šiitskog učenja. Ipak, uprkos pomenutim nedostacima, el Mulkov projekat je doneo značajne doprinose i inovacije. Pre svega je uspeo da institucionalizuje i standardizuje medrese i ono što se u njima učilo, kao i da omogući stipendiranje studenata od strane države. Medrese su pod Mulkovom vladavinom nicale u celom islamskom halifatu, s izuzetkom Andaluzije i Sicilije. Najčuvenija od novootvorenih medresa bila je Nizamija koja je počela s radom 1066. godine u Bagdadu i koja je ime dobila po samom Nizamu el Mulku.
Svakako, i pre el Mulka su postojale izuzetno značajne institucije obrazovanja, međutim njima je nedostajala institucionalna komponenta, to jest državna „kontrola“. U najpoznatije škole pre perioda Nizama el Mulka svakako spada Dar el Ilm, koja se nalazila u Kairu i koja je bila naklonjena šiitskom islamu. Nažalost, ovu školu je zatvorio čuveni Salahu el Din, poznatiji na zapadu pod imenom Saladin. U Kairu su, takođe, daleke 970. godine, Fatimidi, ismailitski šiiti, otvorili i čuveni obrazovni centar el Azhar. Ova institucija i dan-danas postoji i smatra se jednim od bastiona islamske nauke i edukacije. Takođe, nikako ne sme da se zaboravi ni Bait el Hikma, u prevodu Kuća mudrosti, koju je ustanovio čuveni halifa Harun Rašid. Period kada je Kuća mudrosti dosegla svoj vrhunac bio je u vreme halife el Mamuna. U to vreme Kuća mudrosti je bila mesto gde su mnogi hrišćani i Jevreji, rame uz rame s muslimanima, sprovodili svoja istraživanja. Ono što je važno istaći, jeste da je ova institucija pružala mogućnost obrazovanja i istraživanja ne samo iz oblasti islamskih nauka već i iz astronomije, matematike, medicine, geografije i mnogih drugih naučnih oblasti. Takođe, Kuća mudrosti je u tom periodu posedovala apsolutno najveću zbirku knjiga, to jest biblioteku, u čitavom svetu. Na veliku nesreću, Kuća mudrosti je srušena i spaljena 1258. godine tokom prodora Mongola. Pored navedenih institucija, tu su i već pomenuti Univerzitet u Keruanu i Univerzitet Zejtuna u Tunisu, koji i dan-danas postoje. Univerzitet u Keruanu je ostao u velikoj meri tradicionalan, dok je Univerzitet Zejtuna pod vlašću Habiba Burgibe doživeo značajne promene u pravcu imitacije zapadnih univerziteta. Na kraju, edukativni centri od izuzetnog značaja jesu i gradovi koji su poznati po pružanju tradicionalnog obrazovanja, poput Koma i Nedžefa u Iranu i Iraku.
Nažalost, o ovim obrazovnim institucijama i o njihovom nesagledivom uticaju na razvoj školstva u Evropi se veoma malo zna. Zbog toga ćemo se od sledećeg broja posvetiti predstavljanju ovih institucija pojedinačno, kao i značajnim naučnim dostignućima islamske civilizacije iz perioda kada je visoko školstvo bilo tek u nastajanju u čitavom svetu.