Prikaz knjige Nauka i filozofija

Dr Vladimir Kolarić, pisac i filmski teoretičar, koji je objavio brojne teorijske i naučne radove iz oblasti književne i filmske kritike, u jednom od svojih poslednjih kraćih tekstova predstavlja knjigu „Nauka i filozofija“ (Centar za religijske nauke „Kom“, Beograd, 2012).

Tekst dr Kolarića, sa nazivom „Iza zastora nemara“ od mnogostruke je koristi. Autor u njemu analizira i primarno usmerenje Centra „Kom“, koji se „kreće u okvirima epistemologije, što je čitljivo već iz sintagme ’religijske nauke’ koja se nalazi u nazivu Centra“. Dr Kolarić dodaje: „Za sada izuzetno plodotvorna delatnost Centra za religijske nauke „Kom“ iz Beograda, je upravo u tom smislu značajna i podsticajna u kontekstu savremene srpske kulture i društva. Kroz izdavanje sve boljeg naučnog časopisa „Kom“, elektronskog magazina za religijsku kulturu „Izvor“, izdavaštvo i edukaciju, ovaj centar ne afirmiše samo ovde inače preko potrebnu kulturu kako religijskog tako i kulturno-civilizacijskog dijaloga, obogaćujući time i uvećavajući ovde takođe preko potreban pluralitet, dinamizam i otvorenost javnog i akademskog diskursa, već donosi i prisustvo i nudi jedan drugačiji i osvežavajući pogled na mogućnosti i ciljeve nauke, filozofije i kulture uopšte, za koji ne možemo reći da je u našoj sredini nepoznat, ali za koji sa sigurnošću možemo reći da je u velikoj meri zaboravljen.”

U nastavku prenosimo ceo tekst prikaza dr Kolarića.

Knjigu „Nauka i filozofija“ savremenog iranskog autora Hamida Parsanije, u prevodu dr Seida Halilovića, možete naručiti OVDE po akcijskoj ceni od 320 dinara. Dostava je besplatna.

„IZA ZASTORA NEMARA“

Ako već svoju civilizacijsku poziciju, situaciju i iskustvo konstruišemo kao ono „između Istoka i Zapada“, trebalo bi da poradimo i na preciznijim artikulacijama takvog samooodređenja, što bi trebalo da bude od ključnog značaja za našu kulturu, s obzirom da se tiče sržnih kategorija identiteta, i, u krajnjoj liniji, politike identiteta. Istok se kod nas, priznajmo, konstruiše najpre iz pozicije lažnih alternativa: kao mračni dvojnik Zapada (azijatstvo, antimodernost), kao drugo ime za identifikaciju sa antizapadnim ideološkim i političkim pozicioniranjem i kao, naročito kada je recepcija indijske kulture u pitanju, „odmor ratnika“, predah pred naletom civilizacijski dominantnog racionalizma, progresivizma i pragmatizma (utilitarizma). Takođe, ova „politika lažnih alternativa“ mogla bi da obuhvati i težnju ka „lažnim sintezama“, kojima se, na u osnovi pogrešnim osnovama relativizma i pragmatizma, želi prevladati kulturno-civilizacijski raskol, koji osećamo da za nas nije samo spoljašnja stvar, nego da prolazi kroz dubinu našeg bića, svakog od nas pojedinačno, i da nas, kao takav, najdublje određuje.

Za sada izuzetno plodotvorna delatnost Centra za religijske nauke „Kom“ iz Beograda, je upravo u tom smislu značajna i podsticajna u kontekstu savremene srpske kulture i društva. Kroz izdavanje sve boljeg naučnog časopisa „Kom“, elektronskog magazina za religijsku kulturu „Izvor“, izdavaštvo i edukaciju, ovaj centar ne afirmiše samo ovde inače preko potrebnu kulturu kako religijskog tako i kulturno-civilizacijskog dijaloga, obogaćujući time i uvećavajući ovde takođe preko potreban pluralitet, dinamizam i otvorenost javnog i akademskog diskursa, već donosi i prisustvo i nudi jedan drugačiji i osvežavajući pogled na mogućnosti i ciljeve nauke, filozofije i kulture uopšte, za koji ne možemo reći da je u našoj sredini nepoznat, ali za koji sa sigurnošću možemo reći da je u velikoj meri zaboravljen.

Primarna delatnost Centra, sa obzirom na kontekst u kom deluje, stoga se u prvom redu kreće u okvirima epistemologije, što je čitljivo već iz same sintagme „religijske nauke“ koja se nalazi u nazivu Centra. Ovo proširivanje i, sa zapadne tačke gledišta, reinterpretacija pojma nauke je ključan kako otežavajući faktor za pravilnu recepciju ovakvog pristupa znanju u našoj sredini, tako i istovremeno glavni adut koji ovakav pristup može da ponudi ovdašnjoj intelektualnoj sredini, i ovdašnjoj kulturi u celini.

Demonstriranje činjenice kako nauka i filozofija i dalje mogu biti od velike egzistencijalne važnosti za čoveka, i da takav pogled na znanje nije tek arhaizam, relikt prošlih vremena i eksponat virtuelnog muzeja (odumrlog) znanja, podsticaj je za preuzimanje sličnih (analognih) poduhvata i u našoj sredini, pa i na celokupnom Zapadu, pokušaja mnogo plodotvornijih od onih prečesto svedenih na „dosadu binarnosti“ i produkciju lažnih alternativa između kolonijalno-imperijalnih epistemoloških i diskurzivnih modela s jedne i nastrane koalicije epigonstva i (samo)zatvorenosti s druge strane, pri čemu se svi prave kako ne primećuju (a i ako primećuju ne vide da je to problem) da se dominanta današnjeg znanja svela na splet i na trijumf sofistike i skepticizma, umesto na ono što bi se makar i u naznakama moglo odrediti kao istinito znanje.

Istinito znanje u ovom smislu ne bi bilo fokusirano na „istine“ (u množini) niti pak Istinu, kao apstraktnu kategoriju sa funkcijom konstruisanja realnosti, nego na realnost samu, na istinitu realnost, i na njenu, čoveku ipak, do neke mere, prirođenu (datu) sposobnost spoznaje te realnosti, i učešća u njoj.

Zbog svega ovoga, prvo izdanje Centar „Kom“ je bila upravo knjiga „Nauka i filozofija“ savremenog iranskog autora Hamida Parsanije, u prevodu Seida Halilovića (2012), koja izuzetno precizno, sofisticirano ali i „energično“ razrađuje ovakva pitanja.

Pa evo, čujmo malo Parsaniju, isprobajmo da li nam te reči paraju uši ili nas razgaljuju, ili pak ništa od toga dvoga, pa onda odlučimo šta nam je činiti:

„Ako filozofija prenebregne apsolutnu i svestranu manifestaciju Egzistencije i, tačnije rečeno, ukoliko se ona sveobuhvatna Realnost prikrije iza zastora nemara, a čovek se ograniči u okvire svojih određenih i pojedinačnih sagledanja i opažanja, onda će pojmovne filozofske studije osetiti nemoćnost da se, u naučnom smislu, opravdaju, ubrzano zakoračiti stazom dekadencije i pripraviti podlogu za svoj pad u provaliju sofistike i skepticizma. Umesto da se ustanove u okrilju ontoloških i metafizičkih studija, epistemološke studije će, u ulozi filozofije nauke, u toj fazi zameniti filozofske studije.“

A kakve su posledice ovakvog „nemara i „prenebregavanja“ za čoveka, a kakve pak dobiti od filozofije kakva bi mogla biti, i kakva je nekad, makar parcijalno i potencijalno, i bila? Kako čovek „nije nezavisan“, već je „znak i znamen“, a „spoznaja o čovekovoj biti i realnosti intuitivna“, to će i „naše intuitivno sagledanje nas samih biti slabo, krnjavo i greškama zamućeno sve dok ne bude propraćeno intuitivnim sagledanjem Lica Božjeg“, pa „sledstveno tome, osoba koja zanemari da sagleda Lepotu i Veličanstvo Božje, u stvari zanemaruje samu sebe“.

Kako su „nemar“ i „zanemarivanje“ istinite realnosti i težnje ka njoj (i njenom sticanju-zadobijanju) u osnovi stvar izbora, one se neposredno reflektuju i na društvenu i političku sferu, pa i, što je od posebnog značaja, na pitanja moći: „Nauka koja izbegava da razmišlja o postojanju i da se suoči sa tim, gubi svoj racionalni identitet i religijsku suštinu i ostaje lišena spoznaja obeleženih izvesnošću. Naposletku, nemajući kognitivnu vrednost, ona postaje oruđe koje služi svetovnim moćima“. I dalje: „Ovakva nauka, kojoj nedostaje izvesnost, nema moć da prosuđuje o političkim i nepolitičkim vrednostima i, samim tim, nema ni moć da prosuđuje o moći koja joj izdaje naredbe. To znači da je ograda instrumentalne nauke odvojena od domena političkih pitanja i društvenih naredbi i zabrana. A, dok nauka nema pravo da prosuđuje o politici, politici pripada pravo da sudi njoj“.

A šta čovek da radi, kad se već tako olako predao moći i odrekao svih onih ontoloških i spoznajnih darova kojima je „počastvovan“, a što donekle i objašnjava ovakvo čovekovo „odustajanje“ kao i strategije koje su ga motivisale, pošto je cela strategija „razoružavanja“ čoveka i moći njegove spoznaje išla upravo kroz dezaktiviranje shvatanja znanja kao askeze, a koje, kao takvo, preobražava ceo život i celo naše biće: „Intuitivno znanje se dobija isključivo kroz duhovno samopročišćavanje i promene u čovekovom biću i postojanju“. Pored ovoga, za čoveka je potrebna i izvesna mera tradicijske svesti koja počiva na uverenju da „u svakoj kulturi postoje određeni fundamentalni pojmovi, čije prisustvo u domenu misli i verovanja ljudi i odsustvo iz tog domena odražavaju život i izumiranje te kulture“.

Atak, prefiguracija i rekonceptualizacija znanja je istovremeno atak na čoveka i njegove (darovane mu) moći, promišljen i doktrinarno precizno formulisan proces njegove prefiguracije i rekonceptualizacije, što sve ima duboke ideološke ali i civilizacijske korene. Kako čovek nije ni rođen ni stvoren da bude rob drugom čoveku, treba makar biti svestan čega smo se odrekli ili čega smo spremni da se odreknemo, a u tome nam ovakve knjige, kakva je Parsanijina, itekako mogu biti od pomoći.