Dr Muamer Halilović: Sociologizam ili individualizam u socijalnoj misli Morteze Motaharija (konferencija)

Dr Muamer Halilović i dr Seid Halilović, članovi Centra za religijske nauke „Kom“, govorili su na 2. međunarodnoj konferenciji „Religija i društveni procesi u Jugoistočnoj Evropi“, koja je održana u Beogradu 24. novembra 2023. godine. Na ovoj konferenciji, u organizaciji Evropskog istraživačkog instituta za strateške studije (ERISS) iz Ljubljane, Fakulteta za diplomatiju i bezbednost (FDB) iz Beograda, Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe u Novom Sadu i Instituta za geopolitičke studije Univerziteta „Aurel Vlaicu“ iz Rumunije, učestvovali su ugledni stručnjaci različitih disciplinarnih profila, religiolozi, pravnici, politikolozi, sociolozi, filozofi i istoričari iz zemalja regiona i predstavili svoja viđenja aktuelne situacije i procesa u Jugoistočnoj Evropi s aspekta verske problematike i društvenih kretanja.

Foto i video: Dragan Rosić, FDB, ERISS

Konferencija je bila strukturisana kroz tri tematska kruga: (1) religija, društvo i tolerancija, (2) religija i politika i (3) pravni položaj religije u Jugoistočnoj Evropi i na kraju svakog kruga održana je debata. Pored učesnika s izlaganjima, konferenciji su prisustvovali predstavnici crkava i verskih zajednica, diplomatski predstavnici zemalja Jugoistočne Evrope u Beogradu, mladi istraživači iz predmetne oblasti i druge ličnosti iz akademskog, kulturnog i političkog života.

Naslov izlaganja dr Seida Halilovića bio je „Metafizička načela političke filozofije u islamu“ i o tome možete čitati u odvojenoj vesti, a dr Muamer Halilović govorio je o temi „Sociologizam ili individualizam u socijalnoj misli Morteze Motaharija“.

U nastavku možete pogledati video-zapis izlaganja dr Muamera Halilovića na 2. međunarodnoj konferenciji „Religija i društveni procesi u Jugoistočnoj Evropi“ u amfiteatru Fakulteta za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, a niže objavljujemo i tekst njegovog izlaganja.

https://www.youtube.com/watch?v=VsjHFxSIGzQ

 

Sociologizam ili individualizam u socijalnoj misli Morteze Motaharija

Dr Muamer Halilović, Centar za religijske nauke „Kom“, Beograd

 

Veoma važna pitanja koja se pojavljuju gotovo na samom početku svakog sociološkog sistema jesu pitanja o poreklu čovekovog društva, o suštini društva i o odnosu društva s pojedincem. Da li čovek stvara društvo ili pak društvo stvara čoveka? Nastojaću danas ukratko da predstavim odgovor koji je na ovo pitanje ponudio čuveni savremeni iranski mislilac Murteza Mutahari.

Mutahari je rođen 1919. godine, dosada je objavljeno više od njegovih 60 naslova, a neki od najbitnijih su: „Društvo i istorija“, „Razlozi naklonjenosti materijalizmu“, „Filozofija istorije“, „Socijalna evolucija čoveka“, „Preporod islamske misli“, „Etika u društvu“, „Islam i savremeni izazovi“ i mnogi drugi. Mutahari je vrlo često isticao da suština svakog sociološkog sistema potpuno zavisi od njegova osnovna tri elementa, a to su: čovek, društvo i religija.

U svojoj knjizi Duhovna sloboda Mutahari piše: „Čovek je složeno biće koje u sebi ima dve dimenzije: zemaljsku (materijalnu) i nebesku (duhovnu); i to je nešto što prihvataju mnogi filozofi i psiholozi“. Ovu teoriju, koju su i pre njega, s ne nužno identičnim analizama, spominjali i drugi muslimanski socijalni filozofi, Mutahari objašnjava u mnogim svojim delima. Mi ćemo ovde preneti neke njegove opaske iz studije u kojoj pokušava da argumentovano opovrgne neke aspekte ideje socijalnog darvinizma i evolucionizma.

Citirajući čuvenog nemačkog jevrejskog psihologa, psihoanalitičara i humanističkog filozofa Eriha Froma, Mutahari skreće pažnju na to da socijalni darvinizam, kao sociologija bez učešća Boga, može da ima, a tokom prošlog veka je zaista i imao, razarajuće dejstvo tako što potpuno menja definiciju čoveka. Podsetimo se šta je From o tome pisao: „Verovanje u socijalni darvinizam pripada najopasnijim elementima unutar misli prošloga veka. Ono podržava propagandu bezobzirnog nacionalnog i rasističkog egoizma time što ju je uspostavilo kao moralnu normu. Ako su nacisti u išta verovali, onda su to bili zakoni evolucije koji su opravdali i posvetili njihova dela, tvrdeći da opstaje jedino najsnažnija rasa“.

No, suština svakog socijalnog sistema leži u posebnom pogledu na čoveka, pa je zato nakon ovog uvoda opravdano pitati u čemu se razlikuje evolucionistička, odnosno darvnistička definicija čoveka u sociologiji od definicije koju nudi Mutahari? Odgovor treba potražiti u prisustvu Boga. Mutahari svoju analizu započinje sledećim rečima:

„Ako smo se pojavili na ovoj Zemlji neplanirano i sasvim slučajno, zahvaljujući nekolicini nejasnih grešaka ili mutacija u prirodi, onda ne postoji nikakav drugi krajnji cilj osim toga da očuvamo svoju vrstu. Ne postoji apsolutni standard dobrog i lošeg, već postoje samo različita mišljenja šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da činimo. Po toj teoriji, moje mišljenje je validno, kao i mišljenje svake druge osobe. Svako je u pravu i svako je slobodan da izgrađuje svoj sistem vrednosti. S druge strane, ako imam dovoljno dokaza da verujem da je Bog stvorio ljude i satkao u nas moralne i intelektualne vrednosti, onda to menja moju sliku o svemu. To znači da nisam prepušten sebi i svom instinktu da odlučujem, već sam odgovoran prema Bogu za svoje ponašanje, a iznad svega to znači da imam budućnost.“

 

Dakle, Mutahari ovde govori o tome da je potrebno iz temelja promeniti naš pogled na čoveka i na njegov ontološki položaj. Nemoguće je graditi sociološki sistem na definicijama koje filozofski ne prihvatamo. On ističe da je to posao filozofa, a ne sociologa. Sociolog će kasnije samo koristiti rezultate početnih i uvodnih analiza filozofa o tome šta su čovek, društvo i religija. Drugim rečima, jasno je da će izmenjena definicija čoveka, usklađena s religijskim i monoteističkim tradicijama, uticati i na čovekov odnos s društvom. A na to ćemo da obratimo pažnju u nastavku. Postoje četiri modela poimanja tog odnosa između pojedinca i društva.

 

U prvom modelu se govori da mnoštvo pojedinaca zapravo ne čini nikakav istinski sastav, onakav kakav nam je poznat u prirodi, u hemiji ili biologiji, na osnovu kojeg se stvara nešto novo, što po svojim karakteristikama ne može biti nijedan od elemenata koji čine taj sastav. Kao primer istinskog prirodnog sastava možemo navesti vodu koja nastaje kao jedinjenje kiseonika i vodonika. Kada se dogodi to jedinjenje, ne ostaju više ni karakteristike kiseonika ni karakteristike vodonika, stvara se nova supstanca koja ima potpuno nove karakteristike, drugačije od elemenata koji su je stvorili. Takav istinski sastav postoji samo u prirodi, ne i u društvu, pa zato društvo nema nikakav samostalan identitet mimo pojedinaca. Sve što postoji jesu pojedinci i ništa više od njih.

Drugi model je zasnovan na ideji da mnoštvo pojedinaca zaista čini istinski sastav s posebnim karakteristikama, ali ne onakav kakav nam je poznat u prirodi, kao što su hemijska ili biološka jedinjenja. Sastav koji čini mnoštvo pojedinaca nalik je sastavu koji čine šrafovi, čekrci, kazaljke i staklo na jednom ručnom satu. Svaki deo postoji za sebe i svaki čini ono što se od njega očekuje, ali svi su tako raspodeljeni i povezani da zajedno stvaraju potpuno novi učinak. Ovu ideju su zagovarali pojedini srednjovekovni socijalni filozofi, verujući da je razlika između individualnog i društvenog života isključivo u drugačijem organizovanju dela svakog pojedinca. No, u ovom modelu jedno pitanje ostaje nerazjašnjeno. Ovaj model može da objasni materijalnu saradnju pojedinaca, ali ne i njihov duhovni, moralni i mentalni suživot. Stvaranje novih ideja i novih osećanja nije poput urednog raspoređivanja i povezivanja šrafova i čekrka. Kultura jednog naroda nije objašnjiva na mehanički način kako bismo odnos između pojedinaca i društva, ili jasnije rečeno odnos između individualnog i socijalnog aspekta i identiteta svake osobe, tumačili kao sistematsko organizovanje raznih delova i elemenata. Kultura jednog naroda jeste nešto sasvim novo, drugačije od svih pojedinaca. Misao koja se rađa u jednom narodu, i umire možda, moral koji je prisutan u raznim naraštajima i koji ih povezuje, pa i religija, nezavisno od toga da li je ona plod božanskog nadahnuća ili duhovnog iskustva jednog pročišćenog duha – nisu objašnjivi u mehaničkom stilu. To su istine koje postoje mimo svakog pojedinca, a dokaz za to jeste činjenica da one, ili bar njihovi tragovi, opstaju i nakon izumiranja jednog društva.

Prema trećem modelu, društvo zaista jeste istinsko jedinjenje pojedinaca, nešto poput onoga što primećujemo u hemijskim jedinjenjima. No, u društvu se sjedinjuju duhovi, misli, emocije, moral i kultura, iako tela i njihove funkcije ostaju zasebni i samo bolje organizovani. Duhovi u ovom modelu stvaraju nešto sasvim novo. Čovek koji živi u društvu više nije isti onaj koji živi individualno – ako ga takvog možemo i zamisliti. Jasno je da ovaj model mogu da prihvate samo oni mislioci koji veruju da je čovek dvodimenzionalno biće, da je satkan od duše i tela, te da je moguće jasno razlikovati ta dva aspekta. Mutahari spada u te filozofe, pa je i očekivano da prihvati ovaj model.

I najzad, poslednji model pomoću kojeg su neki sociolozi pokušali da objasne odnos između pojedinca i društva, ili drugim rečima odnos između individualne i društvene ličnosti svakog pojedinca, jeste model u kojem se društvo smatra istinskim jedinjenjem snažnijim čak i od hemijskih jedinjenja. Prema ovom četvrtom modelu, u socijalnom jedinjenju ne postoje samostalni pojedinci koji će nakon sjedinjenja nestati i „stopiti se“ u novu supstancu, u društvo, kao što je to bio slučaj u hemijskim jedinjenjima. Jer pojedinci s individualnim ličnostima zapravo i ne postoje pre sjedinjenja. Oni su samo prazne posude koje čekaju da se u njih uliju društvena ličnost i kolektivna svest kako bi počeli sa svojim životima. Socijalni duh je u svim periodima života svakog pojedinca prisutan. On je neodvojiv od njega i čini njegovu suštinu – ali ne deo njegove suštine, kao što se to smatra u trećem modelu, već celokupnu njegovu suštinu i ličnost.

 

Zaključak:

Svaki od pomenuta četiri modela ima svoje zagovornike koji žustro brane svoje ideje.

Prvi model predstavlja ekstremni individualizam, onakav kakav delimično primećujemo u delima Herberta Spensera. U tom modelu, ne postoje ni društvo ni bilo šta što se objektivno povezuje s društvenim životom. Zakon, tradicija, socijalni i administrativni organi potpuno menjaju svoju definiciju i gube svoj društveni karakter. Socijalna filozofija, odnosno sociologija kao nauka, u ovom modelu postaje potpuno apstraktna pošto se tvrdi da predmet koji ona analizira nije objektivan.

Drugi model takođe predstavlja individualizam, ali ne onaj ekstremni, pošto se društvo prikazuje kao uredno organizovan sistem. Društvo je mašina koju pokreće pogon pojedinaca – i ništa više. A rekli smo da u ovom modelu izostaje jasna analiza duhovnih i mentalnih aspekata društvenog života. Ni u ovom modelu sociologija nije istinska i objektivna naučna disciplina jer analizira jedan sistem i zakone koji vladaju nad njim, a ne neko određeno biće.

Treći model prihvata i pojedinca i društvo kao primarne istine i samostalna bića. Pojedinci se nikada „ne stapaju“ u društvo, a društvo u obliku kulture, tradicije i religije samostalno postoji. Svaki pojedinac je suštinski povezan s društvom u kojem živi, ali to ne znači da istovremeno ne poseduje i svoju samostalnu individualnu ličnost. Jedino u ovom modelu i sociologija i psihologija – u najširem smislu te reči – mogu da imaju potpuni objektivni smisao, jer  objektivno postoje i predmeti obe nauke.

Četvrti model, u skorije vreme često označen kao sociologizam, najpre su zagovarali pojedini francuski mislioci, među kojima se najviše ističe Emil Dirkem. Društvo je u tom modelu jedina ozbiljna uticajna supstanca. Pojedinac je prinuđen da žrtvuje svoje „individualno ja“ kako bi doživeo svoje „socijalno ja“. A pošto se to nužno događa baš u svakom pojedincu, sasvim je smisleno reći da u tom modelu „individualno ja“ zapravo i ne postoji. U tom modelu, čak i religija dobija drugačije tumačenje. Ona postaje samo izraz i manifestacija kolektivne svesti jednog naroda. Ne govori se da je simbolična ili izmišljena, jer manifestuje objektivnu kolektivnu svest, ali istovremeno ona nije ni istinski metafizička, jer ponad te kolektivne svesti ne postoji nikakvo drugačije biće. Zato nekada u delima ovih filozofa i sociologa i čitamo da je društvo zapravo ono što ljudi smatraju Bogom.

 

Mutahari ističe da je nemoguće tako lako ostaviti po strani individualnu ličnost svakog pojedinca, kao što je nemoguće i tako lako opovrgnuti objektivnost samostalnog postojanja društva. Treba pronaći sredinu kako bi se ukazalo na obe istine. Sasvim je smisleno određena svojstva pripisati celokupnom društvu, a to bez sumnje pokazuje da društvo ima sopstveni karakter i samostalnu ličnost. S druge strane, isto tako je jasno i smisleno da svaka osoba može posedovati i individualni karakter, potpuno nezavisan od društva u kojem živi. Da nije bilo tog karaktera i te individualne ličnosti, nijedna promena se tokom istorije u društvima ne bi dogodila. No, i ta individualna ličnost mora duhovno i idejno biti napajana s nekog izvora. Taj izvor može biti uticaj druge društvene strukture, ali može biti i razum, intuicija ili otkrovenje, odnosno religija. Upravo zato, Mutahari tvrdi, da će biti jalovo svako istraživanje koje institucije čoveka, društva i religiju ne analizira u veoma snažnom međusobnom odnosu. To jednostavno, filozofski, neće biti validno istraživanje.

 

Pratite nas na Facebook-u  Pratite nas na Twitter-u  Pratite nas na Youtube-u  Pratite nas na Scribd-u 

Anketa
Koje knjige u izdanju Centra za religijske nauke Kom imate?
Istorija kulture i civilizacije islama i Irana. Dr Ali Akbar Velajati
Kratka istorija islamske filozofije. Dr Tehran, dr Seid i dr Muamer Halilović
Moć društva: islam, filozofija, civilizacija. Dr Muamer Halilović
Nauka i filozofija. Dr Hamid Parsanija
Sveto i savremeno: ogledi o političkoj filozofiji i reformističkoj misli u islamu. Dr Seid Halilović
Svetovi u nama, svetovi iznad nas. Dr Tehran Halilović
Loading ... Loading ...