Halilović na simpozijumu u Sarajevu o višeslojnim saznajnim sistemima

Dr Muamer Halilović govorio je na glavnoj sesiji dvodnevnog međunarodnog naučnog simpozijuma „Razumijevanje višeslojnih sistema u multipolarnom svijetu“ u Sarajevu. Izlagači prvog dana bili su profesori i naučni saradnici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Indije, Turske i Irana. Simpozijum je održan 5. i 6. novembra u amfiteatru Naučnoistraživačkog instituta „Ibn Sina“ u Sarajevu, koji je bio i organizator ovog naučnog događaja.

Dr Muamer Halilović, glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa za religijske nauke Kom i član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“, razmotrio je na ovom simpozijumu modele razumevanja sintagme religijske nauke u višeslojnim saznajnim sistemima u savremenome svetu. Nakon kraćeg uvoda, on je istakao da se predstavnici religijske misli kroz istoriju nisu složili ni u odgovoru na pitanje šta je religija, te da je zato sasvim očekivano da konsenzus o definiciji religijskih nauka bude još dalji. S druge strane, uloga religije u obrazovanju novog kulturnog identiteta, pa i same nauke, koja je gotovo uvek bila osnov svih civilizacijskih tokova, tema je kojoj svaki verujući mislilac mora da se posveti.

Ono što čini suštinu svake religijske baštine, istakao je šef Grupe za religijsku civilizaciju Centra za religijske nauke „Kom“, jesu verovanja zasnovana na određenoj saznajnoj platformi (a to je srž religije) i propisi koji pokazuju kako se ta verovanja pretoče u delo i u naš svakodnevni život. Treći segment svake religijske baštine je etika, a ona može biti protumačena jednom kroz verovanja i saznanja, drugi put kroz propise. Religija, kada je ovako sagledamo, obuhvata i saznajni sistem i sistem naših verovanja i sistem naših praktičnih postupaka, kako indiviudalnih tako i društvenih.

On je nastavio da se usled toga pojavljuju veoma važna pitanja. Kolika su naša očekivanja od religije? Da li želimo i očekujemo da u religiji pronađemo odgovore na sva svoja pitanja, da se suočimo s modelima, šablonima i preporukama za sve svoje individualne i društvene aktivnosti, ili pak mislimo da su moći i kapaciteti religije ograničeni i da ona može da pokrije samo pojedine aspekte našega života, a da u drugim aspektima i segmentima moramo da se oslonimo na sopstvene potencijale ili na neke druge izvore? Na nauku, filozofiju, intuiciju ili bilo šta drugo. Zavisno od odgovora na ova pitanja, možemo dobiti različita očekivanja od religije. Drugim rečima, jednom religiju shvatamo kao odraz i sliku onoga što se zaista događa, odnosno kao neki oblik tumačenja objektivnih bića, dok drugi put verujemo da ona ne prevazilazi simbole i ideje čoveka ili grupe koji su tu religiju pokrenuli. Prvi oblik primećujemo u tradicionalnom poimanju religije, gde se religija prepliće sa svim segmentima čovekovog života, dok je drugi oblik više prisutan u sekularnim društvima, gde se religija vezuje samo za život pojedinca i ne pokazuje se u njegovom naučnom, umetničkom ili društvenom angažmanu.

Nije teško primetiti, naveo je autor knjiga Islam i sociologija religije i Istorija socijalne misli u islamu da se koncept religijskih nauka može povezati samo s prvim oblikom poimanja religije, odnosno s onim tradicionalnim, dok je on nezamisliv i apsurdan prema sekularnom razumevanju suštine religije. Jer sekularno tumačenje religije nastoji da istisne religiju iz svih segmenata društvenog života. Religioznost je odobrena, ali ona ne može biti sastavni deo bilo kakve socijalne strukture. Ona se ne ispoljava u društvu, ne pojavljuje se prilikom formiranja vlasti, prilikom ustanovljavanja društvenih institucija. Upražnjava se isključivo u individualnom životu. Čak i u slučaju da se određeni verski propisi obavljaju zajednički, kao što se to čini u crkvama, džamijama i drugim bogomoljama, religija ne ostavlja nikakav dugotrajan i aktivan trag u društvenom životu.

U tradicionalnom poimanju religije situacija je potpuno drugačija. Religija, shodno takvom pogledu, zaista potiče od Boga, izvora postojanja. Njena svrha je da čoveku pokaže i predstavi modele i šablone večnog blaženstva, kako duhovnog tako i materijalnog, da ga uputi na put koji će ga odvesti do njegovog iskonskog porekla. Pa zato, religija kao takva mora da obuhvata sve karakteristike čovekovog života. Drugim rečima, religija će biti neki oblik „prevoda“ ili slike objektivnog sveta.

Koncept religijskih nauka ostvariv je jedino na platformi takvog objektivnog razumevanja religije. Jer ako se religija ne pojmi kao neki oblik tumačenja stvarnosti, te ako se ne prihvati njen kognitivni kapacitet, onda je apsurdno očekivati da će ona na bilo koji način moći da učestvuje ili da bude iskorišćena u procesu obrazovanja jedne naučne discipline. Ipak, Halilović napominje da ni to tradicionalno poimanje religije nije uvek bilo jednoobrazno.

Jedna grupa je tvrdila da religija govori samo o univerzalnim načelima, a da su detalji potpuno prepušteni našem razumu, te da je razum pozvan da isključivo svojim potencijalima, bez osvrta na religiju, zaključi te detalje. Nije teško primetiti da se ovakva ideja pojavljuje pod uticajem sekularne misli, pa je zato najčešće primećujemo kod pojedinih savremenih muslimanskih mislilaca.

No, smatranje da religija nema apsolutno nikakvu detaljnu poruku i da ona samo određuje univerzalna načela, vrlo lako može da dovede do relativizma, odnosno do stava da su pojedinac ili društvo slobodni da religijsku poruku pojme u skladu sa svojim saznanjima.

Druga grupa zagovara ideju da religija povremeno ukazuje i na detalje, ali da je to retkost. U tim slučajevima kada religija zaista predstavlja detalje određenog postupka, nužno je da se tako i postupi, a u ostalim slučajevima, finalni zaključak treba prepustiti razumu. Shodno tome, prema ovom stavu razum i religija gotovo nikada neće obrađivati istu temu. Jer razum, prema mišljenju ove grupe, nastupa samo u slučaju da religija ne ponudi nikakvo eksplicitno tumačenje. Zagovornici ove ideje, dakle, implicitno ukazuju i na nedostatak religijskih tradicija, te na nužnost da ih razum svojim samostalnim činom nadopunjuje.

No, prema trećem stavu, napomenuo je glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Kom, neispravno je poistovetiti religiju s religijskim tekstovima. Sakralni tekstovi i verska literatura predstavljaju samo deo religijske baštine. Važan deo te baštine čine i čovekov razum, njegova intiucija ali i čula. Razum, prema ovom pogledu, nije ništa doli sastavni deo same religije. Ali to nije izolovani razum koji deluje i funkcioniše potpuno samostalno od religije. Taj razum je, kako bi Mula Sadra tvrdio, natopljen istinama preuzetim iz religije. Razum je katalizator religijske misli, čovek jedino pomoću razuma može da razazna istinu od neistine. I kao takav, on je smatran jednim od glavnih izvora religije. Suštinu religije razotkrivaju ujedno i istovremeno verovesničko otkrovenje, sakralni tekstovi, predanja, verovesnička tradicija i razum. A razum kao prikupljače podataka koristi intuiciju i čula. Svi ovi faktori poimaju se zajedno, i nipošto razdvojeno. I tek u tom slučaju možemo da kažemo da religijska misao zaista obuhvata apsolutno sve segmente čovekovog života.

Halilović je na taj način zaključio da u skladu s ova tri modela razumevanja religije, postoje i tri definicije religijskih nauka.

Prvi, minimalistički, pristup ne prihvata postojanje religijskih nauka.

Prema drugom modelu, religija utiče na način poimanja univerzalnih i generalnih karakteristika predmeta koje obrazlažu različite nauke – i ništa više od toga. Dakle, religija nam načelno govori o odnosima između metafizičkih i prirodnih pojava, a nakon toga detaljno se osvrće samo na metafizičke pojave, ostavljajući čovekovom razumu i njegovim čulnim organima apsolutnu slobodu u istraživanju prirode i njenih raznih elemenata. Jasno je da ni prema ovom modelu dobar deo naučnih disciplina ne možemo suštinski nazvati religijskim, jer one nemaju dodirnih tačaka sa tako pojmljenom religijom.

U trećem modelu, prema maksimalističkoj definiciji, religija počinje verovesničkim otkrovenjem koje se kasnije predstavlja narodu, kroz versku literaturu i verovesnička predanja. Ali na tome se nipošto ne zaustavlja. Saznajni elementi religije ostavljaju dubok i veoma snažan trag na čovekov razum, oplemenjuju ga novim podacima i uvode ga u sasvim drugačiji svet, uzvišeniji od ovog koji poimaju naša čula. Daleko od toga da religijska ontologija negira materijalni svet, ona samo pokazuje da je taj svet zapravo odraz jednog uzvišenijeg i potpunijeg sveta i da istinska bića treba da potražimo upravo u tom drugom svetu. Uostalom, taj svet ne bi ni trebalo da nazivamo „drugim“ svetom. Sve to je jedna celina, jedan jedinstveni svet, koji se pojavljuje u različitim stupnjevima i na različitim nivoima. A religija je pozvana da nas upozna sa svima njima.