Socijalna dimenzija avramovskih religija

Tribina s nazivom „Socijalna dimenzija avramovskih religija“ održana je 23. februara 2017. u Klubu Doma omladine Beograda. Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ dr Muamer Halilović govorio je na tribini o osnovnim karakteristikama socijalne misli u islamu.

Organizatori tribine bili su Svetosavska omladinska zajednica Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i Dom omladine Beograda, a govorili su prezviter doc. dr Aleksandar Đakovac s Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Muamer Halilović ispred Centra za religijske nauke „Kom“ i Isak Asiel, glavni rabin u Srbiji. Moderator tribine bio je Bojan Vićentić, član Upravnog odbora SOZ Arhiepiskopije.

U svom izlaganju dr Halilović je najpre podsetio da je pri analizi socijalne dimenzije jedne religije neophodno odgovoriti na sledeća dva pitanja: da li društvo kao skup pojedinaca zaista postoji i, ako postoji, koja je njegova uloga u religiji? On je napomenuo da je pitanje o samostalnom postojanju društva kao jedne celine filozofsko a ne sociološko pitanje. Zapravo, društvo jeste predmet sociologije, ali ni u jednoj nauci ne govori se o postojanju, odnosno nepostojanju, predmeta te nauke. U biologiji se, recimo, govori o kvalitetima organizma, ali ne i o tome da li organizam uopšte postoji. U fizici se proučavaju osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava ili tela, ali se ne govori o njihovom postojanju. Isto tako, u sociologiji se izučavaju društvo i društvene pojave, ali se ne razmatra postojanje tog društva. Pitanje postojanja predmeta svake nauke razmatra se u filozofiji. Zato filozofija i nosi zvanje „majka svih nauka“.

Glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Kom u nastavku je razmotrio različite odgovore na pitanje o postojanju društva. Spomenuo je četiri moguća odgovora: ekstremni individualizam koji u biti poriče postojanje društva; umereni individualizam koji društvo predstavlja u okviru sistematski raspoređenih pojedinaca koji tako postižu sasvim novi učinak, samostalan u odnosu na svakog od njih; sociologizam u kojem se svi individualni aspekti čovekovog postojanja tumače isključivo u senci društva i društvenih dimenzija našega bića; i najzad odgovor koji su ponudili muslimanski socijalni mislioci, a po kojem se veruje da i društvo i pojedinci poseduju objektivno postojanje. Analizirajući poslednji odgovor, dr Halilović nalazi da srž rešenja problema postojanja društva leži u praktičnom razumu. Naime, teorijski razum kao poimatelj svoja saznanja nudi praktičnom razumu, koji će u skladu s tim saznanjima stvarati ideje, misli, dela, umetnost itd. A budući da ta naša dela i misli nisu ništa drugo do manifestacija samih nas, otuda kada se druga osoba suoči s njima i pojmi ih, ona se zapravo suočava s postojanjem samih nas. Taj odnos nije jednosmeran, te dovodi do objektivne interakcije između dva čoveka. Kako se krug tih interakcija povećava, ujedno se povećava i nivo objektivnog jedinstva među ljudima, koje zaista postoji. To objektivno jedinstvo koje zaista postoji jeste društvo.

Šef grupe za religijsku civilizaciju i autor nedavno objavljenje knjige Moć društva: islam, filozofija, civilizacija, osvrnuo se zatim na drugo pitanje o položaju društva u islamu. Citirajući reči alame Tabatabaija, koga smatra najvećim muslimanskim filozofom u XX veku, da je „islam u svim svojim aspektima društvena religija“, Halilović ukazuje na to da religija koja ima za cilj da usmeri čoveka ka Bogu, ka svom Izvoru, nužno u svakom svom principu uzima u obzir i tu istinu da se obraća čoveku koji je suštinski socijalno biće. Otuda, svaki princip u islamu dobija socijalni aspekat. No, ta socijalnost u islamskim principima nije na istoj razini. Halilović spominje tri stepena. Nekada je reč o suštinskoj nužnosti socijalnog duha u principima, kao što su verski porez ili molitva petkom. Nekada je reč o praktičnoj nužnosti socijalnog duha u principima, što znači da ti principi u biti jesu individualni ali kada se obavljaju, društvenost ih nužno prati. Godišnje hodočašće u Meki jeste dobar primer za ovu vrstu principa. Ono je u biti individualan čin, ali je u praksi nemoguće obaviti ga ne prisustvujući u zajednici. I najzad, nekada je reč o preporučenosti socijalnog duha u principima. Svakodnevne molitve se mogu obaviti odvojeno, ali se strogo preporučuje da im se pristupi u društvu drugih ljudi. Svi principi koji ne spadaju u prve dve grupe, nužno spadaju u treću grupu.

Na kraju svog izlaganja, Halilović se osvrnuo i na šest perioda socijalne misli u islamu. Prvi i rani period, ističe on, jeste razdoblje svetog teksta, uključujući Kuran i predanja. Drugi period počinje čuvenim Prevodilačkim pokretom kada muslimani upoznaju baštinu socijalne misli antičke Grčke i drevne Persije. Treći period je period utemeljenja prvih oblika islamske socijalne misli. Značaj Abu Nasra Farabija i Avicene u ovom periodu jeste neosporiv. Četvrti period označava raznoliki metodološki pristup socijalnim temama. Pravnici, geografi, istoričari, filozofi, književnici, putopisci, svi na sebi svojstven način obrazlagali su ova pitanja. Halilović ističe da su, recimo, samo u istoriografiji postojala tri potpuno različita pristupa socijalnim temama. Peti period počinje pojavom Hadže Nasirudina Tusija, pa kasnije i Mula Sadre Širazija, i tada se, prema rečima Halilovića, fundamenti dotadašnje islamske socijalne misli znatno menjaju. Najzad, šesti period jeste savremena epoha, razdoblje u kojem najbitniju ulogu imaju alama Tabatabai i njegovi slavni učenici. U ovom periodu se u skladu s osnovama škole transcendentne filozofije na sasvim inovativan način rešavaju brojna socijalna pitanja.

U toku diskusije, predavači su govorili o raznim pitanjima, poput pitanja siromaštva, zla i božje pravde, i o tome kako ova pitanja utiču na naše analize važnih socijalnih problema.

Fotografije sa tribine „Socijalna dimenzija avramovskih religija“ možete pogledati u Galeriji.

Niže možete pogledati zapis izlaganja dr Muamera Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.