Foto: Skrinšot, „Lukavstvo uma”

U početku razgovora, dr Halilović je objasnio da instrumentalnim razumom ne možemo dati odgovor na mnogobrojna ključna pitanja o čovekovom biću, o početku i kraju čoveka i univerzuma, o postojanju i nepostojanju, o cilju, vrednostima i onome što treba ili što ne treba činiti. Prema njegovim rečima, razmišljanju o ovim pitanjima čovek se nikada ne posveti u svom slobodnom vremenu ili iz razonode. To su pitanja koja proizlaze iz srži njegovog postojanja, uvek su s njim i, štaviše, njegov život se razvija upravo u svetlu odgovora na ta pitanja. Član Centra za religijske nauke „Kom” dodao je da se kroz istoriju pokazalo da rešenje nikako nije u tome da izbegavamo da o tome direktno razmišljamo. Sami predmeti ovih pitanja jasno izlaze iz okvira instrumentalnog razuma. Do nekih odgovora treba doći u svetlu metafizičkog razuma, a do drugih snagom praktičnog razuma.

Ovde možete pogledati gostovanje dr Seida Halilovića u popularnom filozofskom podkastu „Lukavstvo uma”, o islamskoj filozofiji i misticizmu, na Jutjub kanalu podkasta.

https://www.youtube.com/watch?v=UnVywfDcMt0

http://www.youtube.com/watch?v=UnVywfDcMt0

U nastavku nove epizode podkasta „Lukavstvo uma”, dr Seid Halilović objasnio je da se islamska filozofija razlikuje od islamske dogmatične teologije po tome što se u filozofiji koristi isključivo demonstrativni silogizam. Demonstrativni silogizam je onaj silogizam koji donosi izvesni zaključak i zato mora imati izvesne premise. On je dodao da se u dogmatičnoj teologiji koristi uglavnom dijalektički silogizam a njegov cilj je da se savlada i ubedi sagovornik. U ovom silogizmu nije potrebno da se koriste izvesne premise, već treba koristiti one premise koje protivnik prihvata. Član Centra za religijske nauke „Kom” zaključio je da je primarni cilj islamskog filozofa to da razotkrije istinu onakvu kakva ona zaista jeste. Na tom putu, ontološka i metafizička učenja sakralnih islamskih tekstova poslužiće mu kao mapa puta, ali metodološki okvir koji on može da koristi biće isključivo spomenuti – demonstrativni silogizam.

Halilović je objasnio da se o ontološkim problemima govori i u teorijskom sufizmu, to jest u islamskoj tradiciji mističke metafizike. On je dodao da mistik odgovore na metafizička pitanja otkriva u svetlu kredibiliteta svoje intuicije i kognitivne snage svog srca. Muslimanski filozof može da iskoristi sadržaj mističkih intuicija, ali taj sadržaj mora reinterpretirati u formi filozofskog demonstrativnog silogizma. Na taj način, on će proširiti i obogatiti sadržaj i analitičke instrumente svoje filozofske škole.

U poslednjem delu nove epizode podkasta „Lukavstvo uma”, Halilović je istakao da su danas na Zapadu svi izgubili nadu u moderno prosvetiteljstvo, jer su shvatili da čovekov instrumentalni razum nema kognitivnu vrednost čak ni u sudovima o fizičkim i empirijskim dimenzijama našeg života. Međutim, niko ne spominje mogućnost da instrumentalni razum bude vraćen u okrilje viših stupnjeva racionalnosti. Umesto toga, postmodernističke rasprave dovele su nas do toga da instrumentalni razum apsolutno podredimo najnižem i najprofanijem stepenu racionalnosti. Šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra za religijske nauke „Kom” primećuje da zapadni mislioci u drugoj polovini XX veka odlično zapažaju i opisuju slabosti i ograničenja modernog instrumentalnog razuma, međutim, oni to stanje nažalost smatraju neizbežnom istinom, koju nikada ne možemo ostaviti za sobom. Kada ističu da treba dati primarnost moći i volji u odnosu na nauku, oni u stvari gase naše poslednje nade da ćemo dospeti do same istine. Dr Halilović u tom kontekstu analizira teorijske izazove moderne nacionalne ideologije i destruktivne tolerancije u sferi međureligijskog dijaloga.

Organizatori konferencije bili su Kulturni centri IR Irana u Beogradu i Sarajevu, a nakon uvodnog govora ambasadora IR Irana u Republici Srbiji, Rašida Hasanpura, stručnjaci različitih disciplinarnih profila, islamski teolozi, filozofi, sociolozi i istoričari iz Beograda, Sarajeva, Mostara, kao i iz Turske i Irana, predstavili su različite aspekte središnje uloge Alija ibn Abi Taliba u utemeljenju i razvoju saznajne i duhovne baštine islama u prvim decenijama nakon što je verovesniku Muhamedu objavljena božja reč u formi Kurana.

Video-zapis Halilovićevog izlaganja možete pogledati ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=ThldJLyG6KU&t=180s

http://www.youtube.com/watch?v=ThldJLyG6KU

U početnom delu svog izlaganja, dr Seid Halilović uvodno je objasnio da je Ali ibn Abi Talib nesumnjivo jedan od najznačajnijih autoriteta u istoriji razvoja intelektualnog, duhovnog i društvenog bića islama. Halilović je dodao da je Alijev otac bio čuveni Abu Talib iz plemena Banu Hašim, a da je Ali odrastao u kući u kojoj je živeo verovesnik islama Muhamed. Zapravo, prema Halilovićevim rečima, verovesnik Muhamed je bio Alijev staratelj i učitelj i njih dvojica bili su nerazdvojni od Alijeve šeste godine pa sve do Muhamedove smrti. Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ dodatno je pojasnio da je Ali ibn Abi Talib rođen deset godina pre nego što je Muhamed javno obznanio svoju verovesničku misiju. Kada je Muhamed primio prve poruke božjeg otkrovenja u pećini Hira, u blizini grada Meke, vest o početku svoje verovesničke misije najpre je preneo članovima svog doma i Ali ibn Abi Talib tako je bio prva osoba koja je prihvatila Muhamedov poziv. Verovesnik Muhamed je jednom prilikom kazao: „Nikada se Ali ne odvaja od istine i nikada se istina ne odvaja od Alija“.

U nastavku izlaganja, dr Halilović istakao je nekoliko najznačajnijih karakteristika Alijevog autoriteta:

1. Ali je bio najučeniji Muhamedov sledbenik.
2. Bio je prvi Muhamedov učenik koji je u svojim naučnim obraćanjima koristio jasne i čvrste modele racionalnog, odnosno filozofskog, zaključivanja.
3. U svojim izlaganjima strukturno je govorio o tajnovitim i ezoterijskim značenjima kuranskoga teksta.
4. Formirao je prva opšta pravila arapske gramatike i bio je nedostižno rečit.
5. Alijeva hrabrost u ranim ratovima nakon pojave islama bila je najveća inspiracija svim Muhamedovim sledbenicima.
6. Bio je izrazito milostiv i darežljiv. U istorijskim dokumentima, zabeležene su brojne najlepše priče o tome kako je Ali velikodušno pomagao ljudima u svom okruženju.
7. Ali ibn Abi Talib bio je jedinstveni uzor najprefinjenije duhovnosti koju je ilustrovao u toku svojih verskih obreda, kada je pred Bogom stajao kao skrušeni božji sluga i rob.

O poslednjoj spomenutoj karakteristici, Halilović je naveo u nastavku nekoliko primera:

Prema njegovim objašnjenjima, Ali ibn Abi Talib ilustrovao je u svojim verskim obredima i molitvama najprefinjenije forme mističkog i intuitivnog saznanja o Bogu i o skrivenim horizontima postojanja, koje je očigledno okom svog srca jasno sagledao. Kada bi se približilo vreme islamske redovne molitve / namaza, Ali bi često govorio: „Došlo je vreme susreta i došaptavanja s Bogom. Sada dobijamo odgovore za svoje potrebe i ostvarujemo želje, približavamo se uzvišenom Bogu i dospevamo u sferu Njegove plemenitosti, oprosta, milosti i zadovoljstva.“

Halilović je dodao da Ali ibn Abi Talib ovim rečima poistovećuje namaz u islamu s najsuptilnijim intuitivnim iskustvom i saznanjem. On ne robuje Bogu da bi dobio neku korist, ili da bi izbegao kaznu, već robuje Bogu slobodnoga duha. Alijeva duša je slobodna, nije vezana ni za šta što nije večno i što nije božje beskonačno lice. Ali o tome govori: „Zaista, neki ljudi služe Bogu u želji za nagradom. To su trgovci! Neki ljudi služe Bogu u strahu. To su robovi! A neki ljudi služe Bogu u zahvalnosti. Oni su slobodni!“

Ali nas takođe poučava: „Čak da Bog i nije zapretio onima koji su neposlušni Njemu, bilo bi obavezno biti Mu poslušan iz zahvalnosti za blagodati Njegove.“

Prema Halilovićevoj analizi, u srži procesa robovanja Bogu ovde prepoznajemo ključne elemente zahvalnosti i ljubavi. Član Centra „Kom“ dodao je da je Ali jednom prilikom kazao: „Ne robujem Ti, Bože, u strahu od Tvog pakla niti u želji da uđem u raj, nego robujem Ti zato što znam da samo Ti zaslužuješ da Ti robujemo.“

Dr Seid Halilović zaključio je da Ali ibn Abi Talib služi Bogu – isključivo u svetlu svog intuitivnog i mističkog saznanja i opažanja. On je istakao da Aliju na putu ka Bogu nisu važne njegove želje, da nije usredsređen na svoj strah i da ne trguje na tom putu – već da Ali sve vidi, čuje i voli zbog Boga i božjeg beskonačnog lica prema kojem je usmeren u srži svoje prefinjene intuicije.

Alijeve molitve, kako Halilović objašnjava, predstavljaju samo srce islamske duhovnosti. Jednom prilikom, u arapskom mesecu šabanu, Ali je izgovorio sledeće reči obraćajući se Bogu: „Bože, podari mi stanje potpunog odvajanja od svega ka Tebi i obasjaj oči srca naših svetlošću gledanja ka Tebi, kako bi oči srca prodrle kroz koprene prema svetlosti i dospele u riznicu veličanstva i kako bi naše duše postale povezane s veličanstvom svetosti Tvoje!“

Ali ibn Abi Talib malo kasnije, u istoj molitvi, dodaje: „Bože, uvedi me u svetlost veličanstva Tvog najsjajnijeg, kako bih Tebe spoznao i kako bih se otuđio od svega drugog što nisi Ti!“

Prema Halilovićevim rečima, želje koje su ovde formulisane pripadaju kategoriji najprefinjenijih mističkih saznanja i njihov sadržaj treba opširno analizirati nekom drugom prilikom. Član Centra „Kom“ završio je svoje izlaganje sledećom prefinjenom rečenicom kojom Ali ibn Abi Talib objašnjava jednom od svojih najbližih prijatelja, Kumeilu, duhovne karakteristike istaknutih vernika. Ali tom prilikom objašnjava da oni „pripadaju fizičkom svetu svojim telima a duše su im povezane sa sferom najuzvišenijom.“ Ali u nastavku kaže: „To su halife božje na Zemlji i oni pozivaju ljude da budu iskreni vernici“.

Halilović primećuje da nas Ali ibn Abi Talib poučava da svetlost naše duše bude primarni element našeg bića. U tom slučaju, telo će zavisiti od duše i služiće nam na putu duše.

Snimak cele, polučasovne, emisije objavljen je i na zvaničnom YouTube kanalu „RTS Obrazovno-naučni program“, u vlasništvu javne medijske ustanove Radio-televizije Srbije:

http://www.youtube.com/watch?v=aCsBnpdQd0Q

O tome šta je suština islamske misli, koliko se ona oslanja na antičku filozofiju, te koliko ima zajedničkih elemenata sa učenjima na Zapadu, upoznaje nas filozof Seid Halilović, koji je doktorirao islamsku filozofiju na prestižnom Univerzitetu u Komu, u Iranu.

- Šta znači islamska filozofija i šta se tačno podrazumeva pod islamskom filozofijom?

Halilović: Filozofija prvenstveno znači da želimo da razotkrijemo istinu, želimo da shvatimo kakva je istina u realnom svetu. Drugim rečima, želimo da upoznamo biće kao biće. I zbog toga se filozofija razlikuje od matematike i fizike. Dakle, to biće kao biće jeste predmet naših metafizičkih istraživanja. Ono što je izrazito značajno u islamskom saznajnom stadijumu, jeste da mi o stanjima takvog apsolutnog bića ne govorimo samo u okviru filozofske naučne discipline i filozofske ontologije. Postoje različite kategorije ontoloških disciplina u islamskom saznajnom stadijumu i u okviru svih tih ontoloških sistema govorimo o istim predmetima.

Islamska racionalna misao ili racionalna baština islama obuhvata period koji počinje od prvog dana pojave islama kao duhovne tradicije. Jedan od ontoloških sistema koje sam spomenuo zapravo jeste sakralni ontološki sistem. Fundamentalno je značajno da znamo da sakralni tekstovi islamske duhovne baštine, znači Kuran i verovesnička predanja, obuhvataju čitav spektar ontoloških doktrina. U kuranskom tekstu možemo pronaći jasna rešenja kada su posredi čisto metafizička ili ontološka pitanja. S druge strane, imamo dogmatički ontološki sistem koji se razvija u islamu u okviru posebne saznajne baštine dogmatičke teologije. Imamo takođe i intuitivnu ontološku disciplinu u okviru doktrinarnog sufizma. Tu, istinu želimo da razotkrijemo snagom našeg direktnog otkrovenja – srcem, ne razumom.

- U samom islamskom svetu postoje razlike u tumačenju Kurana. Dakle, kada jedan filozof pokuša da otkrije istinu na osnovu onoga što u Kuranu piše, kako on to radi kada su tumačenja različita? Kojom se metodom zapravo služi i šta on ima u vidu kako bi došao do istine?

Halilović: Prema jednom popularnom verovesničkom predanju, kuranski tekst ima jedno spoljašnje značenje, to jedno spoljašnje značenje ima jedno unutrašnje značenje, pa to unutrašnje još jedno unutrašnje značenje i sve tako do sedam ili sedamdeset unutrašnjih značenja svakog slova, svake reči i svake poruke kuranskoga svetoga teksta. Muslimanski filozofi i predstavnici ukupne racionalne i intuitivne baštine u islamu pokušavaju da razotkriju najdublje sfere kuranskih poruka i to zahvaljujući demonstrativnom modelu svog filozofskog načina razmišljanja i prepoznavanja ukupnog univerzuma.

U XII veku, slavni Ibn Arabi utemeljuje doktrinarni sufizam. Želeo je da pokaže da intuitivnim sagledanjem ukupnog univerzuma, snagom našega srca, možemo da prepoznamo dubine doktrinarnog bogatstva sakralnih muslimanskih tekstova. Njegovi učenici pokušali su da to nasleđe doktrinarnog sufizma prevedu u jezik racionalnog tumačenja. S druge strane, u XII veku, šejh Šahabudin Suhravardi utemeljuje u islamu novu školu filozofskog razmišljanja koju naziva iluminativna filozofija. Ta njegova intuitivna filozofija, ili filozofija svetlosti, filozofija iluminacije, predstavlja pokušaj da muslimani u okvirima filozofskog razmišljanja definišu iluminaciju kao intuitivni izvor svog filozofskog znanja. Suhravardi pokušava da približi filozofiju mističkoj baštini islama, baš onako kako je Ibn Arabi pokušao da mističku baštinu islama preformuliše u okvire filozofskog jezika, ili demonstrativnog razmišljanja.

- Koliko je zapravo islamska filozofija sačuvala misao Helena?

Halilović: U islamu, dominante su tri filozofske škole. 1) Peripatetička škola. Najznačajniji predstavnici peripatetičke škole su Drugi učitelj Farabi (nakon Prvog učitelja Aristotela), koji je živeo u X veku i slavni Avicena iz XI veka. 2) U XII veku, Suhravardi utemeljuje iluminativnu filozofsku školu u islamu. 3) Na kraju, u XVI veku Mula Sadra Širazi je osnovao novu smernicu u filozofskom razmišljanju u islamskom svetu. Njegova filozofija naziva se transcendentna filozofija.

Mogu navesti primer pitanja duše u islamskoj filozofiji. Jasno je da su predstavnici zapadnih različitih filozofskih škola razmišljanja govorili o duši i analizirali različite stepene duše. Suhravardi koga sam spomenuo, ističe da čovekova duša zapravo ima prvenstveno svetlosni identitet. Duša kao biće jeste svetlost, koja je zapala u tmine materijalnoga sveta. Ona je zarobljena u fizičkom svetu, samim tim što pripada istoku svog iskonskog postojanja.

Avicena koristi briljantne plodove zapadne starogrčke filozofije. Uvek je inspirativno za mene bilo da se prisetim jednog detalja iz njegove autobiografije koju je on diktirao svom učeniku Džuzdžaniju. On na jednom mestu kaže da je mnogo puta čitao Aristotelovu Metafiziku. Kaže čak četrdeset puta. Čitav tekst te Aristotelove knjige naučio je napamet, ali nije razumeo osnovne poruke knjige. Sve dok jednog dana u Buhari, gradu u kome je živeo, jedan ulični prodavac nije insistirao da kupi nekoliko njegovih knjiga. Avicena je kupio te knjige, otišao kući i zadivljen shvatio da jedna od tih knjiga jeste u stvari Farabijev komentar Aristotelove knjige. Pročitao je taj komentar i kaže: „Najzad, shvatio sam precizno šta je Aristotel želeo da kaže u svojoj knjizi“. Šta je veoma zanimljivo? To što Avicena kaže da je tada napunio tek – sedamnaest godina.

Izrazito je značajna činjenica da su muslimanski prevodioci, pa i predstavnici filozofskog razmišljanja u islamu selektivno analizirali starogrčku filozofsku baštinu u svetlu univerzalnih smernica svojih sakralnih tekstova. Jer oni su želeli da im Aristotel i Platon pomognu da razotkriju dublje poruke kuranskoga teksta ili verovesničkih predanja. To je bio njihov cilj. Taj prevodilački pokret zapravo predstavljao je prekretnicu u ukupnom obogaćenju filozofskog i intuitivnog, mističkog, razmišljanja u islamu.

- Pa osamdeset puta je samo Aristotel preveden. Ko je bio posvećen tome toliko?

Halilović: Mnogobrojni centri filozofskog razmišljanja u islamu su bili posvećeni boljem razumevanju Aristotela i Platona. Možda na neki poseban način su i razumevali Aristotela. Samo ću spomenuti jedan deo iz Suhravardijeve knjige at Talvihat da bismo shvatili koliko je Aristotel inspirativno značajan u ukupnoj tradiciji filozofskog razmišljanja u islamu. Suhravardi spominje da se jedne noći u stanju koje je bilo slično snu susreće s Aristotelom, „s predvodnikom mudrosti, Prvim učiteljem“ – tako on kaže. Bio je to očigledno kratak razgovor. Suhravardi mu postavlja nekoliko filozofskih pitanja, Aristotel odgovara na ta pitanja. Na kraju tog kratkog razgovora, Aristotel spominje svog učitelja Platona na način na koji Suhravardi očigledno nije očekivao da bi Aristotel mogao da govori o Platonu. Kada završava Aristotel svoja objašnjenja o uzvišenim učenjima Platona, Suhravardi ga pita: „Da li je neko od muslimanskih filozofa mogao da dostigne taj stepen Platonovog uzvišenog učenja?“ Zapravo, u tim trenucima ili u tim godinama, Suhravardi je mnogo razmišljao o ograničenjima peripatetičke filozofije. Mislio je da isključivo spekulativna peripatetička filozofija ne može da nam razotkrije sve tajne univerzuma. Mislio je da postoji drugačiji izvor znanja, drugačiji iskonski izvor inspiracije. Kada je pitao Aristotela da mu imenuje nekog muslimanskog filozofa koji bi mogao da bude toliko uzvišen koliko i Platon, ali jedan poseban Platon o kome je Aristotel u tom snu govorio, Aristotel je odgovorio da nema nijednog muslimanskog filozofa koga bi mogao da imenuje. Onda Suhravardi kaže: „Da li to mogu biti Bajazid Bastami ili Sahl Tustari?“ To su predstavnici mističkog bogatstva islamskog razumevanja ukupnog univerzuma. Aristotel odgovara: „Da. Oni su istinski filozofi, zato što se nisu zadržali na formalnom znanju, nego su univerzum razotkrili snagom duhovnog otkrovenja“.

- Da li kada govorimo o tom načinu spoznaje, razlika između Istoka i Zapada, između istočne i zapadne kulture potiče možda i od toga što se u zapadnoj filozofskoj misli dosta oslanjamo na logičko razmišljanje? Da li intuitivna spoznaja u istočnom delu kulture i sveta možda ima nadmoć nad ovim što je logično?

Halilović: Odgovor na to Vaše značajno pitanje sadrži možda i osnovnu karakteristiku islamske filozofije. Znate, realnu istinu možemo razotkriti otkrovenjem ili razumom, mističkom snagom, srcem ili filozofskim zaključivanjem. Značajno je to da čovekovo srce zaista poseduje unutrašnju moć vida i sluha. Kuranski tekst na jednom mestu insistira na tome da ne zaslepe oči, nego zaslepe srca u grudima. Intuicija je direktno povezana sa srcem. Intuicijom razotkrivamo najuzvišenije tajne univerzuma i najdublje sfere našega postojanja. Da li te najuzvišenije sfere našega postojanja možemo razotkriti i razumom? Najznačajniji predstavnici muslimanske mističke tradicije govorili su o stadijumu iznad stadijuma razuma. Da li su razum i intuicija, ili razum i srce, dva odvojena izvora koja imaju dva različita puta? Najznačajnija karakteristika islamske filozofije jeste to što se u okviru te škole insistira na usaglašenosti razuma i srca. Drugim rečima, sve što srce razotkrije, razumeće i filozofski razum. Međutim, filozofski razum ne može samostalno razumeti najuzvišenije tajne univerzuma. Mora mu pomoći neka uzvišenija snaga čovekove kognitivne sposobnosti. Čovek zapravo ima različite sfere svojih kognitivnih moći: intuitivnu, intelektualnu, imaginaciju i osete. Kada je intuitivna moć u čoveku snažna i kredibilna, ona može prosvetliti sve niže stupnjeve čovekove saznajne moći, znači razum, imaginaciju i osete. U tom slučaju, čovekov razum je prosvetljeni razum, prosvetljen svetlošću intuicije, svetlošću srca, kao što su i naši oseti i naša imaginacija prosvetljeni u tom slučaju. Prosvetljeni razum je princip na kome svestrano insistiraju i muslimanski filozofi i predstavnici mističke baštine u islamu. Filozofski razum, ako je prosvetljen, sledi rezultate srca, sledi rezultate mističke i verovesničke intuicije.

- Kada se na Zapadu danas govori o filozofiji i o problemima kojima se filozofija bavi, onda brojni filozofi govore o tome da je zapravo čovek ušao u jednu fazu u kojoj je napustio ono što se naziva njegovim bićem. Da li nešto tako slično imamo i u islamskoj filozofiji?

Halilović: Najključnija pitanja čovekovog postojanja jesu: Zašto postojimo, šta je bila naša primordijalna domovina, da li ćemo biti večni, da li ćemo nestati? To su pitanja na koja moramo odgovoriti suštinom svog postojanja. Instrumentalni razum je izgubio moć i kredibilitet da odgovori na takva pitanja. Štaviše, instrumentalni razum nema kredibilitet ni u tome da razotkrije istinu u sferi empirijskih pojava. Moderni čovek je izgubio svaku nadu u to da će postmodernistički razum njega dovesti do istine. Kada se to desilo? Kada smo prihvatili primarnost moći i volje u odnosu na znanje. U saznajnom stadijumu islama i religije uopšte, znanje proizvodi moć. Danas, moć stvara i usmerava znanje i istinu, ali ne u kontekstu logičkih ili intuitivnih normi, nego u skladu s računicama dominantne moći i u svetlu interesa onih koji kontrolišu propagandne servise današnjice. Onda kada probudimo bogatstvo višnjih stadijuma sakralnog, intuitivnog i metafizičkog razuma u modernom svetu, tada ćemo moći da razmišljamo o trajnim rešenjima mnogostruke krize s kojom se danas moderni čovek suočava. Jer u principu, kulturni i civilizacijski stepen našega društva direktno je povezan s posebnom kategorijom racionalnosti koju sami izaberemo. Da li će to biti instrumentalna racionalnost, koja je danas na neki način simbol slepe moći, ili će to biti racionalnost u svetlu najuzvišenijih sfera čovekovog razuma, to je nešto što moramo danas u našem modernom društvu utemeljenim metodološkim smernicama izabrati.

U uvodnom delu svog jednoiposatnog izlaganja, Halilović je istakao da je kuransko otkrovenje primarni izvor religijskog mišljenja u islamu, s obzirom na to da je ukupni doktrinarni i vrednosni sistem islama utemeljen na kognitivnoj autoritativnosti božjeg znanja i verovesničkog otkrovenja. On je dodao da taj primarni izvor nije jedini izvor religijskog mišljenja, jer se u samom kuranskom tekstu podržava kredibilitet tri izvora, a to su:

- formalne poruke religijskih tekstova;

- racionalno dokazivanje;

- mističko iskustvo kao uvod u izvesno saznanje.

Član Centra za religijske nauke „Kom“ objasnio je da su formalne poruke religijskih tekstova posebno karakteristične po tome što su upućene svim ljudima i što uz pomoć njih možemo otkriti sve opšte principe i pojedinačne praktične norme islamskih učenja. Govoreći o različitim kategorijama religijskih tekstova, on je napomenuo da one obuhvataju kako kuranski tekst, tako i verovesnička predanja kao detaljno objašnjenje opštih kuranskih poruka.

Halilović se u nastavku osvrnuo na značaj tumačenja Kurana – Kuranom i posebno se zadržao na složenom pitanju o egzoteričnim i ezoteričnim značenjima Kurana. Prema njegovim rečima, moguće je govoriti o tri božje knjige koje su međusobno potpuno usklađene i ilustruju iste dubine i tajne, i to su:

- ontološka knjiga: univerzum koji ima svoje ezoterične tajne;

- ljudska knjiga: sedam tajnih sfera čovekovog bića;

- ukoričena knjiga: Kuran.

U okviru analize ezoteričnih sfera religijskih tekstova i mističke hermeneutike u islamu, šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra „Kom“ obrazložio je slojevite metafizičke poruke sledećih kuranskih rečenica:

- Tako Nam knjige jasne, zaista Mi je učinismo Kuranom arapskim da biste vi razumeli. A zaista je ona u Majci knjige, kod nas, sigurno uzvišena i čvrsta (XLIII: 2–4).

- Kod Njega je Majka knjige (XIII: 39).

- Nego ovo je Kuran veličanstveni, na Ploči čuvanoj (LXXXV: 21–22).

- To je knjiga čiji su stavci učvršćeni i zatim raščlanjeni, od strane Mudrog i Sveobaveštenog (XI: 1).

- Zaista je on sigurno Kuran plemeniti, u knjizi očuvanoj. Ne dodiruju ga sem oni pročišćeni. On je spušten od Gospodara svetova (LVI: 77–80).

Dr Halilović je zaključio da ezoterično nije otcepljeno od egzoteričnog i da ove dve sfere nisu međusobno suprotstavljene. Prema njegovim rečima, unutrašnje značenje se spušta do spoljašnje forme i postaje skriveno i to otvara veoma značajnu studiju o sedam stupnjeva spuštanja (tanzil) i mističke hermeneutike (ta’vil). S tim u vezi, on je naveo reči slavnog muslimanskog filozofa iz XVII veka, Mula Sadru Širazija, koji piše: „Sve što je na Zemlji i na nebu, predstavlja jednu od Njegovih manifestacija i jedno od Njegovih lica. Svi svetovi se međusobno podudaraju i njihovi stupnjevi su međusobno identični. Ono niže predstavlja sliku onog što je više, a ono što je više jeste sama realnost nižeg. I tako sve do Realnosti svih realnosti i Egzistencije svih egzistencija. Otuda, sve u ovom svetu predstavlja slike i forme onoga što je u duhovnom svetu, kao što je takvo čovekovo telo u odnosu na njegovu dušu. Želimo da kažemo da je pronicljivima jasno da telo ima svoj identitet u okrilju duše.“

Ovde možete poslušati predavanje dr Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.

http://www.youtube.com/watch?v=tQkVBzCKFv4

Halilović je u sledećem delu svog izlaganja obrazložio četiri različita pristupa analizi autoritativnosti spoljašnjih i unutrašnjih značenja religijskih tekstova u istoriji islamske misli:

1. mutaziliti: prekomerno odstupali od spoljašnjih značenja pojašnjavajući svoje izrazito racionalne stavove o dogmatičkoj teologiji;
2. hanbaliti: ekstremno insistirali na tome da je ispravno samo bukvalno razumevanje spoljašnjih značenja Kurana i predanja;
3. ašariti i muslimanski peripatetički filozofi: privrženi spoljašnjim značenjima religijskih tekstova, ali od njih neretko odstupaju kada razmatraju neka komplikovanija racionalna učenja islama;
4. muslimanski mistici i predstavnici škole transcendentne filozofije: pronicljivo razotkrivaju najdublje tajne religijskih tekstova, ali istovremeno čuvaju sve spoljašnje norme njihovih značenjskih okvira.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ opširno je analizirao jedan primer mističke hermeneutike na osnovu modela tumačenja Kurana – Kuranom, u slučaju tumačenja sledeće kuranske poruke: „I Boga obožavajte i nikoga Njemu ravnim ne smatrajte“ (IV: 36).

a)      Zabranjuje se obožavanje kipova.

• Budite što dalje od kumira poganih (XXII: 30).

b)      Obožavanje: pokoravanje sotoni

• O sinovi Adamovi, zar vam nisam naredio: „Ne klanjajte se sotoni…“ (XXXVI: 60).

c)      Obožavanje: slediti strasti duše

• Da li si video onog ko je strast svoju za svog boga uzeo? (XLV: 23)

d)      Obožavanje: okretati se nečemu drugom osim Bogu i tome priznati nezavisnost

• Mi smo za pakao mnoge demone i ljude stvorili: oni razume imaju – a njima ne shvataju, oni oči imaju – a njima ne vide, oni uši imaju – a njima ne čuju; […] oni su zaista nemarni prema Bogu (VII: 179).

Halilović je zaključio da je u svetlu kognitivne autoritativnosti kuranskog teksta kao primarnog izvora religijskog mišljenja značajno razvijena ukupna klasifikacija naučnih disciplina u islamu. Prema njegovim objašnjenjima, islamske naučne discipline mogu biti racionalne kao što su filozofija i matematika, ili tradicionalne, a kuranski tekst je glavni povod utemeljenja tradicionalnih disciplina. U tu grupu spadaju naučne discipline iz oblasti arapske književnosti, poput morfologije, sintakse i retorike, kao i discipline koje se odnose na formalno značenje Kurana, a to su: kuranske nauke, egzegeza, nauka o predanjima, nauka o lancu prenosa predanja, jurisprudencija i metodologija jurisprudencije.

Drugi izvor religijskog mišljenja u islamu:

MOĆ RACIONALNOG RAZMIŠLJANJA

U drugom delu svog izlaganja, dr Seid Halilović istakao je poseban značaj filozofije i dogmatičke teologije u islamu u svetlu kuranske poruke: „Pozivaj na put Gospodara svoga mudrošću i lepim savetom i s njima na najlepši način raspravljaj!“ (XVI: 125). On je objasnio da postoje sledeće tri kategorije dokazivanja:

• indukcija: izvođenje opšte konkluzije iz pojedinačnih premisa;
• analogija: pojašnjava se pojedinačna konkluzija na osnovu pojedinačne premise;
• dedukcija: koriste se opšte premise da bi se dostiglo do konkluzije.

Halilović je dodato da su svaka dedukcija i silogizam predmet dve kategorije logičkih razmišljanja, jer jednom govorimo o formi kazivanja, to jest o obliku koji se dobija određenim načinima ređanja premisa, a drugi put govorimo o sadržaju kazivanja, odnosno o premisama koje se upotrebljavaju. Prema njegovim rečima, dve osnovne kategorije silogizma u pogledu sadržaja jesu: a) demonstrativni silogizam koji donosi izvesni zaključak, a to je filozofija, i b) dijalektički silogizam u kome je cilj da se savlada i ubedi protivnik, zbog čega nije potrebno da se koriste izvesne premise, već premise koje protivnik prihvata, i to je dogmatička teologija.

Član Centra za religijske nauke „Kom“ govorio je u nastavku o sledećim istorijskim pozadinama utemeljenja islamske filozofije:

- islam i religijska ontologija u kuranskom tekstu i u predanjima;

- Prevodilački pokret, nakon osnivanja Kuće mudrosti u Bagdadu početkom IX veka, a u okviru kog je, primera radi, samo 20 Aristotelovih knjiga prevedeno čak 88 puta od strane 23 prevodioca;

- slične racionalne discipline u islamu, kao što je dogmatička teologija u školama ahl al hadisa, mutazilita i ašarita.

Halilović je zatim analizirao najznačajnije istorijske kontekste razvoja osnovnih škola i pravaca islamske filozofije, a to su: peripatetička škola, iluminativna filozofija i transcendentna filozofija u islamu. U objašnjenjima o peripatetičkoj muslimanskoj filozofiji, govorio je o Farabiju (870–950) i o slavnom Aviceni (980–1037), kao i o osnivaču iluminativne filozofije, Suhravardiju (1154–1190), odnosno o Mula Sadri Širaziju (1571–1636), koji je utemeljio danas najdominantniju filozofsku školu u islamu – transcendentnu filozofiju.

Treći izvor religijske misli u islamu:

MISTIČKO OTKROVENJE

U poslednjem delu gostujućeg predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu o temi „Izvori religijskog mišljenja u islamu“, dr Halilović je obrazložio opšte kategorije mističke baštine u islamu, u svetlu saznajne autoritativnosti kuranske poruke verovesniku Muhamedu: „Kaži: ’Ako budete voleli Boga, sledite mene, zavoleće Vas Bog!’“ (III: 31) Spomenute kategorije jesu:

- šerijat: verski obredi i obaveze u veri;

- tarikat: put duhovnog usavršavanja, odnosno put „onih koji vole Boga“;

- hakikat: spoznaja Boga i Njegovog apsolutnog bića, koju poseduju „oni koje voli Bog“.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ osvrnuo se i na detaljnu klasifikaciju različitih dimenzija mističke baštine u islamu, u okviru koje prepoznajemo:

- praktični sufizam;

- doktrinarni sufizam;

- književni sufizam;

- studiju o sufijskim redovima i obredima;

- složenu i značajnu studiju o sufizmu i veroškolskim učenjima, a cilj te studije jeste razotkriti izvorni tarikat i hakikat koji se kriju u srži veroškolskih učenja islama.

Dr Seid Halilović zaključio je da poreklo islamske mističke baštine jesu mistička učenja Kurana i predanja i naveo nekoliko sledećih primera religijskih tekstova s izrazito bogatim ontološkim i spiritualnim sadržajem:

• Ne bih robovao Gospodaru koga nisam video. […] Ne vide Njega oči pogledom organa vida, nego Ga vide srca – realnostima verovanja.
• Verovesnik je kazao: „Kada bejah uznesen ka nebu, doveo me je Gavrilo do mesta gde on nikada nije kročio“. I tada je realnost otkrivena verovesniku, pa mu je pokazao Bog, svetlošću veličine Njegove, sve što je želeo.
• Zaista je znanje znalaca teško i dodatno otežano! Ne može ga poneti niko osim verovesnika poslanih, ili anđela bližnjih, ili robova koji su vernici i čija je srca Bog ispitao verom.
• Postoje tri grupe vernika. Neki robuju Bogu iz straha. To je robovanje robova. Drugi robuju Bogu tražeći nagradu. To je robovanje trgovaca. A neki robuju Bogu iz ljubavi prema Njemu. I to je najvrlije robovanje.

Stupnjevi razuma u filozofskoj baštini islama

Dr Seid Halilović istakao je u početku svog izlaganja značaj analize različitih stupnjeva razuma i nauke u filozofskoj baštini islama i saznajnom ambijentu Kurana. On je dodao da najviši stupanj pripada sakralnom razumu, čiji je vlasnik neposredno povezan s najuzvišenijim intelektima u ukupnom postojanju, a da se u nižim stupnjevima susrećemo s pojmovnim razumom. Halilović je objasnio da sakralni i pojmovni razum, prema verovesničkim predanjima u islamu, predstavljaju dva čvrsta temelja saznanja i dva dokaza od Boga. S druge strane, prema njegovim rečima, u modernom svetu primaran značaj pridaje se pojmovnom razumu. On je napomenuo da okretanjem leđa sakralnom i intuitivnom razumu u stvari kidamo egzistencijalne korene svog pojmovnog razuma. 

Ovde možete poslušati izlaganje dr Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.

http://www.youtube.com/watch?v=eVzrjH3W-Z0

Halilović je u nastavku kratko obrazložio jedanaest različitih značenja razuma u filozofskoj baštini islama sledećim redosledom:

1. Pojmovni razum

Ovim razumom upoznajemo sve predmete uz posredstvo naših misaonih pojmova. On obuhvata teorijski i praktični razum i razvija se i proširuje uz pomoć jasnih logičkih metoda.

2. Teorijski razum

Njime razmatramo bića koja postoje nezavisno od čovekove volje. Ovaj razum obuhvata fizički i metafizički razum.

3. Praktični razum

Uz pomoć ovog razuma prosuđujemo o realnostima koje nastaju snagom čovekove volje i dogovora. Takvi su, primera radi, moralni i pravni propisi.

4. Metafizički razum

Njime upoznajemo univerzalne osobine samog postojanja, a te univerzalne osobine nipošto nisu ograničene isključivo na metafizičke svetove, već uglavnom obuhvataju i sve realnosti u fizičkom svetu.

5. Kolektivni razum

Kolektivni razum predstavlja opštu svest o određenim racionalnim saznanjima i može pridobiti sledeća tri usmerenja:

-  Njime se obznanjuje nešto što je razjašnjeno u svetlu sakralnog razuma. U toj zajednici slede se učenja sakralnog razuma.

-  Podudara se s rezultatima pojmovnog razuma. Tada društvo sledi svoju racionalnu svest i predstavlja zapravo racionalnu zajednicu.

-  Zajednica se povodi za najprofanijim pogledima, koji će formirati kolektivni razum njenih članova.

6. Univerzalni razum

Snagom ovog razuma postaju nam jasni univerzalni i obuhvatni pojmovi i značenja. Naravno, univerzalni pojmovi važe za sve pojedinačne predmete. Univerzalni i pojmovni razum imaju potpuno isto značenje.

Ovde univerzalno označava nešto što je pojmovno univerzalno. Suprotno tome, neke realnosti su egzistencijalno univerzalne, što znači da njihovo biće obuhvata u sebi različite ontološke stupnjeve.

7. Pojedinačni razum

Ovaj razum ima suprotno značenje od univerzalnog razuma. Često se naziva i fantazija. Njime samo reprodukujemo upamćene pojedinačne i osetne sadržaje.

8. Empirijski razum

Ovaj razum je jedna grana teorijskog razuma i njime posmatramo fizičke predmete i formiramo empirijske silogizme. Svaki empirijski silogizam nužno se oslanja na određene opšte zakone koji nisu empirijski. Na modernom Zapadu odbacuju se svi principi empirijskog znanja koji nisu osetni i tada indukcija zamenjuje sve oblike silogizma, uključujući i empirijske silogizme.

9. Instrumentalni razum

Osnovno usmerenje instrumentalne racionalnosti možemo shvatiti u senci čovekove želje da stekne potpunu vlast nad prirodom.

10. Intuitivni razum

Uz pomoć ovog razuma direktno sagledavamo univerzalne i obuhvatne realnosti – bez posredstva svojih misaonih pojmova. Postoje tri nivoa intuicije:

-  osetna intuicija, kao rezultat našeg neposrednog suočavanja s pojedinačnim i materijalnim stvarima;

-  racionalna intuicija, kada neposredno sagledavamo univerzalne i obuhvatne realnosti;

-  mistička intuicija, odnosno prefinjeno sagledavanje višnjih božjih imena i atributa.

Intuitivni razum predstavlja egzistencijalni koren pojmovnog razuma.

11. Sakralni razum

Najviši stepen intuitivnog razuma naziva se sakralni razum. Muslimanski filozofi i mistici sakralni razum sistemski povezuju s božjim otkrovenjem. Neko ko je obdaren sakralnim razumom direktno je povezan s višnjim inteligibilnim realnostima.

O vlasniku sakralnog razuma

Dr Halilović je u nastavku istakao da o vlasniku sakralnog razuma slavni Ibn Sina (umro 1037) kaže: „Kod njega su prisutne razumske forme i on ih aktuelno čita. […] Na tom stupnju razuma […] čovekova moć počinje da liči na prva načela ukupnog postojanja.“ Halilović je dodao da markantni muslimanski filozof Mula Sadra Širazi (umro 1636) ističe da je sakralni razum zapravo forma koja je odvojena od materije i iznad nje je, iako je ranije ovaj razum bio isprepleten s materijom, za razliku od aktivnog intelekta koji nikada nije bio u materiji. S tim u vezi, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ preneo je i da je Hadž Mula Hadi Sabzevari (umro 1873) o tome govorio: „Nisu svi saglasni o tome da li vlasnik sakralnog razuma može doći do svega što je moguće razumeti u periodu dok njegova duša upravlja telom. Istina je da može. Jer telo za neke božje ljude postaje poput košulje koju nekada obuku, a nekada svuku.“

Vladavina instrumentalnog razuma u modernom svetu

U drugom delu svog izlaganja, dr Seid Halilović govorio je o vladavini instrumentalnog razuma u modernom svetu. On je podsetio da su svi istaknuti filozofi na Istoku i na Zapadu, pre renesanse, pridavali u svojim studijama veliki značaj racionalnim intuicijama i sakralnom razumu. Tako, prema njegovim rečima, moderni svet počinje onda kada su brojni mislioci doneli konačnu odluku da okrenu leđa upravo sakralnom i intuitivnom razumu. „Prosvetiteljstvo označava želju da se nauka poistoveti sa saznajnim horizontom pojmovnog razuma“, istakao je Halilović.

Dekart

On je s tim u vezi napomenuo da Dekart pokušava da čak i postojanje sebe pronađe i dokaže u svetlu pojmovnog znanja, to jest razmišljanja. Govoreći o takvom Dekartovom intuitivnom saznanju o sebi, član Centra za religijske nauke „Kom“ podsetio je da intuicija kod Dekarta znači da je nešto pojmovno jasno i evidentno, a ne znači to da se neposredno sagledava sama realnost.

Kant

Halilović je dodao da Kant eksplicitno odbacuje racionalnu intuiciju, obznanjujući da racionalni pojmovi nikada ne mogu doći u dodir sa spoljašnjim svetom. Prema Halilovićevim obrazloženjima, racionalni pojmovi kod Kanta jesu naša prepreka na putu upoznavanja sveta, a kod baštinika religijskih filozofskih škola oni su svetlost koja obasjava svet. Šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra za religijske nauke „Kom“ zaključio je da Dekartova zamišljena sumnja tada prerasta u strukturni skepticizam, a to znači da je zakrčen put do spoljašnjeg sveta i da filozof više ne treba da govori o ontološkim pitanjima, već samo o epistemologiji.

Vek naučnih ideologija

Dr Halilović se zatim osvrnuo na vek naučnih ideologija, odnosno na XIX vek kada racionalizam sve više slabi na modernom Zapadu. On je objasnio da tada empiristi preuzimaju dominantnu ulogu u naučnom otkrivanju objektivnog sveta i dodao da o svim realnostima o kojima se ranije govorilo u svetlu sakralnog, metafizičkog i praktičnog razuma, tada s puno samopouzdanja govore Ogist Kont i Marks.

Suštinsko ograničenje empirijskog razuma

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ istakao je da je postajalo jasno da je empirijski razum suštinski ograničen i nepouzdan izvor saznanja. On je dodao da su Hobs i Hjum još ranije shvatili da empirijskim saznanjem nipošto ne možemo prosuđivati o vrednostima i to je značilo da se nauka mora odvojiti od vrednosti. S druge strane, kako je objasnio Halilović, logički pozitivisti bečkog kruga zaključili su da je instrumentalnim razumom nemoguće govoriti o metafizičkim pitanjima, pošto su smatrali da su svi metafizički sudovi jednostavno – besmisleni pseudostavovi.

Novi oslonac instrumentalnog razuma

U poslednjem delu svog izlaganja, Halilović je podsetio da su slabosti i ograničenja instrumentalnog razuma izašli na svetlo dana u periodu kada su sakralni, metafizički i praktični razum izgubili svoj pun kulturni i društveni kredibilitet i da je zato bilo potrebno odmah pronaći drugačiji saznajni izvor kao novi oslonac instrumentalnog razuma. Prema njegovim objašnjenjima, novi izvor bio je – kolektivni razum, a to znači da instrumentalna nauka od sada sledi paradigmu naučne zajednice.

Instrumentalna uloga moderne empirijske nauke

Šef Grupe za savremeno religijsko mišljenje Centra za religijske nauke „Kom“ obrazložio je da paradigmu i sudove naučne zajednice tada određuju oni faktori koji imaju moć da utiču na društvenu svest, a to su isključivo društveni, politički i medijski faktori, odnosno strukture društvene moći. On je dodao da instrumentalna racionalnost i nauka nisu samo oruđe volje za moći, nego plod i proizvod moći.

Simbol slepe moći

Halilović je istakao da kolektivni razum danas određuje i načela i usmerenja moderne instrumentalne nauke ne prema logičkim ili intuitivnim modelima, nego u skladu s računicama društvene moći i interesima onih koji pod svojom kontrolom drže mas-medije i propagandna sredstva.

On je napomenuo da instrumentalni razum postaje simbol slepe moći onda kada ga otuđimo od višnjih stupnjeva razuma. Takođe, upozorio je da će nas proces rekonstrukcije religijskog mišljenja na temeljima instrumentalne racionalnosti voditi ka neizbežnom zaključku da istorijska i religijska forma takvog mišljenja mora biti odbačena.

Potraga za istinom

Dr Seid Halilović zaključio je da uslov za iskrenu potragu za istinom u savremenom svetu mora biti to da najpre prihvatimo kredibilitet teorijskog i praktičnog razuma. Podsetio je da je o tome primarno poučavao Ali ibn Abi Talib koji kaže: „Onda im je Bog uputio verovesnike svoje […] da bi im pobudili zatrpane riznice razuma njihovih.“ Prema Halilovićevom mišljenju, samo u tom slučaju možemo očekivati da ćemo pronaći rešenje za mnogostruke krize koje opterećuju modernog čoveka.

Podsećamo da je dr Seid Halilović 2016. godine objavio u drugom broju petog volumena naučnog časopisa za religijske nauke Kom originalni naučni rad u kom opširno piše o stupnjevima razuma u filozofskoj baštini islama, kao i o vladavini instrumentalnog razuma u modernom svetu. Njegov naučni rad, u formi punog teksta, dostupan je ovde:

Halilović, Seid (2016), „O stupnjevima razuma u islamu u odgovoru na Arkunovu kritiku islamskog razuma“, Kom: časopis za religijske nauke 5 (2): 99–124.

U početnom delu izlaganja, dr Halilović je ograničio metodološki pristup svoje studije na racionalnu analizu problema zla iz perspektive dominantne filozofske škole u islamu. On je objasnio da su muslimanski učenjaci obuhvatno analizirali problem zla nekoliko stotina godina u okviru tri različite racionalne naučne discipline, a to su: dogmatička teologija (al kalam) koja se zasniva na prenesenim izvorima, filozofija u školama Ibn Sine i Suhravardija, te najzad doktrinarni sufizam u kom ključni značaj imaju neposredna mistička otkrovenja. Halilović je dodao da su spomenuta tri metodološka usmerenja objedinjena u školi transcendentne filozofije Mula Sadre Širazija (1572–1640), iako i u ovoj školi svi rezultati bivaju nužno formulisani prema normama racionalne filozofske demonstracije. Kako je on objasnio, ova škola je i danas izuzetno vitalna u islamskom svetu, a dva njena slavna predstavnika iz druge polovine XX veka, alame Tabatabai (1903–1981) i ajatolah Motahari (1919–1979), značajno su unapredili rezultate racionalne analize problema zla u ukupnoj saznajnoj baštini islama.

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ insistirao je na značaju naučnog strpljenja prilikom praćenja obuhvatne diskusije o ovom problemu, s obzirom na to da filozofsko rešenje, koje obuhvata nekoliko različitih metodoloških slojeva ontološke i vaspitne analize zla, mora nužno biti sagledano u celini. On se osvrnuo na ključnu dilemu u ovoj diskusiji koja glasi da su dobro i zlo dva različita postojanja i da kao takva moraju imati dva različita načela i uzroka. To bi značilo da je Bog uzrok dobra, ali ne i zla. Međutim, prema njegovim rečima, svi religijski filozofi prihvataju da je Bog apsolutno biće koje ima neograničenu milost i moć, što znači da je Bog izvor svega. Rešenje je u tome da se ispravno obrazloži sledeći precizni filozofski sud: zlo je realno, ali nije primarni egzistent. Halilović je u nastavku svog izlaganja ponudio dva filozofska obrazloženja ovog ključnog suda, a pre toga ustanovio je da nijedan muslimanski filozof ne opovrgava realnost zla, bolesti, nasilja, smrti ili zemljotresa. Prema njegovim rečima, realnost zla je evidentna i, otuda, svi prihvataju da se čovek mora boriti protiv zla i sticati dobre osobine. Halilović je dodao: „Zlo je realno, ali ključno pitanje na koje treba odgovoriti jeste da li zlo zaista ima uzrok ili ne, odnosno da li neko ontološko načelo mora proizvesti određeno zlo.“ On je na dva sledeća načina obrazložio da, prema preciznoj filozofskoj analizi, zlo nipošto ne može imati uzrok.

Ovde možete pogledati zapis izlaganja dr Seida Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.

http://www.youtube.com/watch?v=PI7HZXGv5ic

1. Zlo je nepostojeće. Halilović je objasnio da je u religijskoj filozofiji dobro poistovećeno s postojanjem, a da je zlo poistovećeno s nepostojanjem.

Prvi primer. Sámo zlo je nepostojeće. Ne može se kazati da siromašna osoba „ima i poseduje“ siromaštvo. Onaj ko ne zna, „ne poseduje neznanje“. Smrt ne znači dobiti nešto, nego znači izgubiti nešto.

Drugi primer. Zlo proizvodi nešto što je nepostojeće. Bolest i zemljotres predstavljaju zlo zato što uzrokuju smrt (nepostojanje života).

Zaključak. Neće biti ispravno ako kažemo da postojanja mogu biti dobro ili zlo. Zlo je nepostojeće i nešto što ne postoji ne može biti stvoreno. Zlo znači da dobro u tom slučaju nije stvoreno. Otuda, neispravno je govoriti o načelu koje bi stvorilo zlo.

Primer. U slučaju svetlosti i senke, senka se pojavljuje tamo gde nema svetlosti. Uzrok svetlosti je Sunce, ali senka nema uzrok, budući da senka jednostavno jeste odsustvo svetlosti.

2. Zlo je relativno. Relativne osobine se dobijaju poređenjem dva predmeta, kao što su osobine biti manji i biti veći. S tim u vezi, Halilović je objasnio da otrov zmije, primera radi, ima dva sledeća postojanja:

- otrov zmije ne predstavlja zlo po sebi i za samu zmiju (samostalno postojanje);

- međutim, otrov zmije jeste zlo „u odnosu“ na žrtvu (relativno postojanje).

Halilović je dodao da relativna postojanja nisu primarni egzistenti, odnosno da svako biće ima samo jedno, to jest samostalno, postojanje, a ne dva postojanja: samostalno i relativno.

Primer. Kada izgovorimo istu rečenicu nekoliko puta, mi nismo obavili dva sledeća posla: prvo, izgovorili tu rečenicu; i drugo, stvorili redni broj rečenica. Ovo drugo, to jest činjenica da je prva rečenica bila prva, da je rečenica nakon nje bila druga, i tako redom – predstavlja apstrahovanu osobinu koja nema svoj odvojeni uzrok.

Zaključak. Neispravno je govoriti o uzroku relativnih postojanja.

Drugi deo svog izlaganja dr Halilović je započeo sledećim zapažanjem: „Prihvatamo da je zlo u filozofskom smislu nepostojeće, to jest da zlo zapravo označava prazninu i odsustvo dobra, međutim treba odgovoriti na pitanje o tome zašto apsolutno pravedni i milostivi Bog takvo nepostojanje nije zamenio postojanjem. Zar božja pravda nije zahtevala da se popune takve praznine i možemo li ustanoviti da je Bog ograničio Svoju milost i čin stvaranja?“ Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ obrazložio je da prethodnu analizu zla kao nepostojećeg ili relativnog možemo smatrati ontološkom analizom i odgovorom na pitanje o tome da li zlo ima uzrok, a ovde je reč o analizi odnosa između zla i božje pravde. On je dodao da u ovom delu rasprave treba postaviti sledeća pitanja:

Da li je uopšte moguće imati univerzum bez zla? Da li je moguće da svet bude pun užitaka i uspeha i da svima budu ispunjene sve želje? Da li je moguće imati bolji svet od aktuelnog univerzuma?

Prema islamskoj filozofskoj kosmologiji, kako je Halilović objasnio, svi delovi univerzuma međusobno su čvrsto povezani i otuda, zlo i dobro nužno postoje zajedno i ne mogu biti isključeni iz univerzuma. On je primetio da umesto razmišljanja o tome kako isključiti sve zlo iz univerzuma, treba ponuditi odgovor na ključno pitanje o tome da li su poteškoće i patnje isključivo štetne ili mogu biti i korisne. On je ustanovio da je lepota sveta u raznolikosti i raznobojnosti, jer ono što nije lepo bolje pokazuje vrednost lepote, odnosno, kada bi sve bilo lepo, mi ne bismo mogli da budemo skloni lepoti. Kada bi svi bili sportski šampioni, to bi zapravo značilo da niko ne bi bio šampion.

Halilović je dodao da svako biće dobija postojanje u onoj meri u kojoj mu to dozvoljavaju sopstvene ontološke mogućnosti. On je rekao da Bog neograničeno daje, ali svi prihvataju dar samo u ograničenoj meri, kao što posuda prima tečnost onoliko koliko je velika. Halilović je filozofskim jezikom objasnio da je Bog „jednim“ činom stvorenja stvorio broj četiri, a taj broj je po svojoj bitnoj osobini – parni broj. Bog nije stvorio „broj četiri“ i „biti parni broj“ te pripojio drugo postojanje prvom. Stvorio je broj četiri, a taj broj je po sebi parni broj. Na isti način, Bog je stvorio ljudska bića, ali nije odvojeno stvorio i njihova ograničenja. Ograničenja su bitne osobine svakog ljudskog bića i javljaju se samim tim što to biće postoji, što znači da nisu samostalna bića s posebnim uzrokom. Kako je Halilović objasnio, broj četiri se ne može žaliti zbog toga što je parni broj, jer „biti parni broj“ jeste bitna osobina samog broja četiri. Sam broj četiri „tražio je“ da bude parni broj.

Halilović je u nastavku objasnio da iskušenja i teškoće predstavljaju ključ blaženstva. Iskušenje i zlo su uzrok, a blaženstvo i duhovni napredak jesu posledica, prema njegovim rečima. Insistirajući na tome da nas zlo zapravo vodi ka dobru, Halilović je naveo kuransku poruku: „Zaista, s mukom je i lakoća; zaista, s mukom je i lakoća“ (Kuran XCIV: 5–6). On je takođe preneo da je Ali ibn Abi Talib jednom prilikom pisao svom namesniku u gradu Basri: „Znaj dobro da je usamljeno drvo iz šume najtvrđe građe, dok grane zelene [u bašti] imaju koru najnežniju […]. Što dalje od mene o svete! […] Ko god izbegne zamke tvoje – uspeo je. Onaj ko se zaštiti od tebe nije zabrinut, makar mu poslovi zapali u uslove teške…“.

Član Saveta osnivača Centra „Kom“ primetio je da iskušenja pogađaju odabrane ljude i citirao sledeća predanja:

- Kad Bog zavoli nekog Svog roba, onda ga obaspe brojnim iskušenjima.

- Bog uzvišeni, uistinu, obavezuje vernike iskušenjem baš kao što se čovek obavezuje da će svojoj porodici doneti poklon s putovanja.

- Najveća iskušenja među ljudima doživljavaju verovesnici, pa onda osobe koje su njima najbliže po plemenitosti, pa oni koji su na nižem stepenu i tako redom.

Halilović je u nastavku govorio o vaspitnim aspektima iskušenja i o tome da eliksir života jesu upravo ljubav i iskušenje. Prema njegovim rečima, svi moramo biti zadovoljni božjom sudbinom i razviti u sebi moć slatkog, ne gorkog, strpljenja, po uzoru na islamsku molitvu „Bože, daj mi strpljenje zahvalnih“.

Na kraju svog izlaganja, on se osvrnuo na pitanje o tome šta je zapravo istinsko zlo. Primetio je da patnje i iskušenja zaista mogu biti patnje ako nas problemi slome, ali da još veća patnja mogu biti materijalne blagodati i bogatstva, ukoliko bogati ljudi ne budu zahvalni i ne razumeju smisao života i svrhu univerzuma. Halilović je zaključio da sve zavisi od naših dela i da upravo naša zla dela jesu – istinsko zlo i uzrok duhovne patnje. On je spomenuo priču slavnog Mevlane (1207–1273) o osobi koja je pitala nekog ranijeg verovesnika zašto je Bog ne kažnjava jer svaki dan čini greh. Verovesnik je u odgovoru rekao da je Bog toj osobi dao najveću kaznu jer „nijednog roba Bog nije pogodio većom kaznom od toga da mu srce bude okamenjeno“. Mevlana objašnjava da to znači da se na nečijem srcu pojave debeli slojevi prašine, zbog kojih srce postaje sasvim slepo za tajne. Halilović je dodao da su istinsko zlo ona čovekova zla dela zbog kojih čovek gubi moć da vidi istine i da bude zaljubljen u višnje realnosti.

Halilović je završio svoje izlaganje komentarom inspirativnog stiha markantnog Hafiza Širazija (1325–1388), koji u svom Divanu peva o teškoćama i patnjama na putu istinske ljubavi i o tome kako te patnje prevazići. Ove iskonske ljubavi, kako je objasnio član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“, danas sve manje ima, iako je čovek primordijalno zaljubljen u nebesa, ne strastima već svojom dušom. Otuda, Hafizova poruka direktno je upućena svima nama:

Noć rastanka puna straha, svud su vali i vrtlozi;

otkud znaju kako nam je bezbrižni na obalama

Ovde možete pročitati izveštaj o tribini „Problem zla u hrišćanstvu, islamu i budizmu“, koji je objavljen u Pravoslavlju – novinama Srpske Patrijaršije, broj 1204, str. 39.

Fotografije s ove tribine možete pogledati u Galeriji.

Tema ove tribine pobudila je neočekivano veliko interesovanje i klub Doma omladine Beograda bio je premali da primi sve studente i posetioce koji su u velikom broju stojeći pratili izlaganja i diskusiju. Na tribini su govorili prezviter doc. dr Aleksandar Đakovac s Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dr Tehran Halilović ispred Centra za religijske nauke Kom i prof. dr Radosav Pušić s Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a organizatori su bili Svetosavska omladinska zajednica Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i Dom omladine Beograda.

Opširan izveštaj o tribini objavljen je u časopisu Teološki pogledi XLIX (3), i taj izveštaj na veb stranici Srpske pravoslavne crkve možete pogledati OVDE.

Takođe, o tribini piše i najuticajnija iranska novinska agencija Farsnjuz.

U svom izlaganju, dr Tehran Halilović najpre je objasnio da u islamu o duši raspravljaju predstavnici različitih tradicionalnih naučnih disciplina, kao što su dogmatička teologija (kalam), islamska filozofija i doktrinarni sufizam. Svi oni, prema Halilovićevim rečima, nužno su sledili stručne metodološke okvire naučnog diskursa svoje discipline, a istovremeno su želeli da otkriju najizvornije poruke kuranskog teksta i verovesnikovih predanja o duši i o različitim aspektima i stupnjevima njenog postojanja.

Dr Halilović koji je krajem oktobra 2016. objavio u izdanju Centra Kom svoju novu autorsku monografiju s nazivom „Svetovi u nama, svetovi iznad nas“, u nastavku svojih objašnjenja usredsredio se na filozofsku baštinu muslimana i na razvojni tok znanja o duši u tri najuticajnije tradicionalne filozofske škole islama, a to su: peripatetička škola, iluminativna filozofija i škola transcendentne filozofije.

Šef Grupe za religijsku filozofiju Centra Kom obrazložio je da slavni Avicena (X i XI vek) prihvata raniju aristotelovsku definiciju duše kao savršenstva i aktuelnosti tela, ali dodaje da duša zapravo jeste samostalno i nadmaterijalno biće. Prema Halilovićevim rečima, utemeljivač iluminativne filozofije u islamu Suhravardi (XII vek) otkriće da osim sveta materije i sveta intelekta postoji još jedan, posredni, svet koji on naziva „svet imaginacije“ i bića u njemu imaju karakteristike kako materijalnih tako i nadmaterijalnih postojanja. Napokon, kako objašnjava Halilović, najslavniji muslimanski filozof Mula Sadra Širazi (XVI i XVII vek) izneo je čvrste filozofske dokaze u korist toga da svako biće u toku svog ontološkog usavršavanja putuje i prolazi kroz različite svetove ukupnog univerzuma. Mula Sadra dokazuje da je čovekova duša u početku bila materijalna ali da je aktuelizovanjem svojih saznajnih i egzistencijalnih kapaciteta dospela do stupnja nadmaterijalnih bića.

Na kraju svog izlaganja, dr Tehran Halilović istakao je da, prema mišljenju Mula Sadre Širazija, sva bića u univerzumu imaju dušu, saznanje i moć da slave Boga, i to je zapravo iskonska poruka sledećih kuranskih reči: „Njega slave sedmoro nebesa i Zemlja i oni na njima. I ne postoji ništa što Ga ne slavi, hvaleći Ga, ali vi ne razumete slavljenje njihovo…“ (Kuran XVII: 44).

U toku diskusije na kraju tribine, dr Halilović je između ostalog objasnio da moderne empirijske nauke imaju metodološko ograničenje u analizi suštine duše, jer njihovi saznajni instrumenti ne prepoznaju pojave koje nisu osetljive. Otuda, kako Halilović uočava, u tim naukama govori se isključivo o delima i tragovima duše, odnosno o našem ponašanju, dok predmet islamske filozofije jeste sama bit, srž i suština duše, kao nadmaterijalnog bića.

Niže možete pogledati zapis izlaganja dr Tehrana Halilovića s pratećom PowerPoint prezentacijom.

http://www.youtube.com/watch?v=rByQ0SMAa60

Organizovanje kratkoročnih edukativnih kurseva predstavlja jedan od osnovnih elemenata realizacije prvog strateškog cilja Centra, koji glasi:

- sticanje najvišeg kredibiliteta i autoriteta na polju produkcije religijske nauke u regionu.

Cilj radionica ovog kursa bio je to da se racionalnost predstavi kao temeljno i neodvojivo uporište naučne tradicije islama. Sa takvim sadržinskim usmerenjem, održano je devet radionica o značaju razuma u različitim naučnim disciplinama koje su se razvijale nekoliko stotina godina u briljantnim obrazovnim centrima u islamskom svetu.

Osnovne smernice analiza koje su izložene na kursu, oslanjale su se na filozofsku baštinu islama i zbog toga kao priručnik na kursu koristilo se drugo izdanje knjige „Kratka istorija islamske filozofije“, objavljene u oktobru 2015.

Prijave za učešće na kursu bile su otvorene od prvog dana 60. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga do kraja novembra, a u toku Sajma knjiga upis je obavljan na štandu Centra „Kom“. Kako je planirano da radionice budu interaktivne i da diskusija bude jedan od najznačajnijih elemenata radionica, što zahteva da svi učesnici budu aktivno uključeni u diskusije, primljeno je dvanaest kandidata, koji su u pisanoj formi obrazložili motiv svog učešća. S obzirom na osnovnu povezanost kursa i sadržaja knjige „Kratka istorija islamske filozofije“, cena ove knjige bila je uračunata u kotizaciju za učešće na kursu.

Svaka radionica trajala je 90 minuta, a poslednjih 40 minuta bilo je predviđeno za interaktivnu diskusiju. Diskusije su bile dinamične i sadržinski bogate. Predmet svake radionice učesnici su obuhvatno analizirali iz perspektive svojih različitih stručnih i akademskih interesovanja o filozofiji, pravu, empirijskim naukama i persijskoj i arapskoj književnosti.

Za svaku radionicu bila je pripremljena i odvojena PowerPoint prezentacija.

Fotografije radionica možete pogledati u Galeriji.

Održavanje ovog kursa u Beogradu privuklo je veliko interesovanje nekih vodećih bliskoistočnih medijskih kuća, pa su tako opširan izveštaj o kursu objavile dve najuticajnije iranske medijske agencije IRNA i Farsnjuz.

U nastavku sumiraćemo osnovne sadržinske karakteristike svih devet radionica kursa „Razum u islamu“.

1. Razum u Kuranu

Ponedeljak, 30. novembar

Predavač: dr Tehran Halilović

Kuranski tekst ima središnji značaj u razumevanju originalnih islamskih uverenja. Naravno, ne treba smetnuti s uma činjenicu da se kuranski tekst ne može tumačiti ako ostali islamski izvori nisu izučeni. U brojnim kuranskim stavcima na poseban način se ističe vrednost razuma. Prema kuranskom tekstu, razum ima podjednako autoritativnu saznajnu vrednost kao i druga religijska, odnosno prenesena, sredstva saznanja. Opšta prisutnost razuma u svim različitim metodama tumačenja Kurana dodatno potvrđuje autoritet razuma u samom Kuranu.

2. Razum u predanjima

Sreda, 2. decembar

Predavač: dr Muamer Halilović

U istoriji islama, određene su precizne i osnovne razlike između predanja (al-hadis) i tradicije (as-sunat). Kratkim osvrtom na istoriju prenošenja verovesnikovih predanja, postaje jasno kako su nastajale razne naučne discipline o tim predanjima. Kao primer može poslužiti detaljna analiza dve vrste predanja: neprekidnih i odvojenih predanja, kao i analiza položaja svake od te dve vrste u pomenutim naučnim disciplinama.

U predanjima se koriste dva univerzalna značenja termina al-akl. Ovaj termin nekada označava intelekt (ontološko značenje), a nekada razum (epistemološko značenje). Takođe, potrebno je navesti jasne primere racionalnog i analitičkog tumačenja složenih predanja, sa ciljem da se uoči i model praktične upotrebe razuma u interpretaciji predanja.

3. Razum u teologiji

Petak, 4. decembar

Predavač: dr Tehran Halilović

U islamu postoji nekoliko glavnih teoloških škola, a jedno od najvažnijih pitanja u kalamu uopšte u direktnoj je vezi sa značajem razuma u toj naučnoj disciplini, i ono glasi: da li razum može samostalno da sazna šta je u suštini dobro a šta loše? Uglavnom, predstavnici različitih škola u islamskoj dogmatičkoj teologiji (kalam) tvrde da razum ima tu sposobnost da prepozna dobro i loše u glavnim delima. Na osnovu upravo te saznajne sposobnosti, islamski mislioci potvrđuju osnovne islamske principe kao što su božja pravda i čovekova moralna odgovornost. U „filozofskom kalamu“ Hadže Nasirudina Tusija najjasnije se može uočiti uticajna uloga razuma u teologiji.

4. Razum u filozofiji

Ponedeljak, 7. decembar

Predavač: dr Tehran Halilović

Islamski filozofi imaju različite stavove u vezi sa odnosom između razuma i božje objave, odnosno verovesništva. Uglavnom, oni tvrde da verovesnik poseduje neograničenu moć intelektualnog saznanja, čak veću i od filozofa. Međutim, to nije jedina karakteristika verovesničke ličnosti po kojoj se verovesnik ističe od ostalih ljudi. Naime, osim posedovanja intelektualne sposobnosti verovesnik racionalna saznanja može pretočiti i u reči i jezičke oblike koji su u potpunosti identični s onim intelektualnim vrednostima. Ovaj način interpretiranja božje objave, sam po sebi, ukazuje na neprikosnovenu originalnost filozofske misli u islamu.

5. Razum u sufizmu

Sreda, 9. decembar

Predavač: dr Seid Halilović

Najznačajniji predstavnici muslimanskih filozofskih škola, Ibn Sina, Suhravardi i Mula Sadra, prihvatali su značaj i saznajni kredibilitet mističkih intuicija i čak superiornost intuicije u odnosu na racionalno saznanje. Suhravardi smatra da se ime filozof može koristiti samo za osobu koja neposredno sagleda višnje realnosti.

S druge strane, u islamskom doktrinarnom sufizmu ističe se da su razum i intuicija dve staze koje vode istini, te da istinska demonstracija ne može biti suprotna intuitivnom saznanju. Otuda, naučni sukob između sufija i filozofa u islamu treba tumačiti kao pokušaj da se prevaziđu ograničenja koja su razumu nametnuta u ranijim filozofskim školama.

6. Razum u persijskoj književnosti

Petak, 11. decembar

Predavač: dr Seid Halilović

Slavni persijski pesnici u svojim brojnim pesmama opisuju istinsku mističku ljubav i teškoće na putu te ljubavi. Hafiz Širazi u 150. gazelu u svom Divanu ističe da razum ne može otkriti tajnu te ljubavi. U prvom gazelu on piše da „bezbrižni na obalama“ ne znaju kako je duhovnim putnicima.

Šejh Mahmud Šabestari, u izvanrednoj zbirci pesama Golšane raz (Cvetnjak tajne), takođe govori o ograničenjima pojmovnog razuma. U 97. stihu on piše da se sjajno Sunce ne može tražiti u pustinji svećom malom. U 127. stihu on zaključuje da je nekada potrebno kloniti se razumskog promatranja, jer neke tajne mogu se sagledati samo snagom ljubavi.

Naravno, ako je razum prosvetljen svetlošću intuicije onda će i takvim razumom biti moguće razotkriti sve višnje tajne univerzuma i postojanja.

7. Razum u šerijatu

Ponedeljak, 14. decembar

Predavač: dr Muamer Halilović

Termin šerijat ima dva različita značenja. Univerzalno značenje termina šerijat jeste religija, i tada ovaj termin obuhvata sve aspekte jedne religije – verovanje, molitve i propise. U određenom značenju, šerijat se odnosi isključivo na propise. U nastavku ove radionice, okvirno su predstavljeni razni istorijski periodi islamske jurisprudencije, kao nauke koja pokušava da otkrije šerijat, i zatim, detaljno su obrazloženi razni saznajni izvori šerijata, među kojima se nalazi i razum. Podvučeno je da ti izvori nisu međusobno odvojeni, već da deluju zajedno. Na taj način, modernistički idžtihad u šerijatu kategorično se odbacuje, jer se njime prenebregavaju drugi veoma bitni saznajni izvori šerijata, kao što su Kur’an i predanja. Na kraju ove radionice, u okviru dva silogizma, objašnjeno je na koji način čovekov razum razotkriva stav šerijata u određenim pitanjima. Dva bitna zaključka ove radionice bila su: a) ono što razum zaključi nužno potvrđuje i šerijat; b) ono što šerijat zaključi nužno potvrđuje i razum.

8. Razum u društvenim naukama

Sreda, 16. decembar

Predavač: dr Muamer Halilović

Opsežno se govorilo o počecima islamske socijalne filozofije u vreme Abu Nasra Farabija (870–950), o njenom sistematizovanom utemeljenju u vreme Ibn Halduna (1332–1406), i o pojavi novih ontoloških smernica u ovoj naučnoj disciplini u vreme Mula Sadre Širazija (1571–1636). Farabi je pokušao da političku ideju islama predstavi filozofskim jezikom. Vodeći se osnovnim idejama o istinitosti života posle smrti i o nužnosti postizanja blaženstva u materijalnim i duhovnim stupnjevima postojanja, Farabi briljantno povezuje politiku i ontologiju u islamu. Proces utemeljenja islamske socijalne filozofije nastavio je slavni Ibn Haldun, koji nagoveštava pojavu nove analitičke istoriografije, pa kasnije i filozofije istorije. Predstavljene su i osnovne smernice Ibn Haldunove proslavljene Prolegomene, koja je prema mišljenju mnogih otvorila novi list u istoriji društvenih nauka u srednjem veku. Nakon opsežne analize Ibn Haldunovih misli, u poslednjem delu radionice, predstavljena su i četiri koraka utemeljivača transcendentne filozofije u pokušaju da se pokažu novi horizonti u istoriji islamskih društvenih nauka. Zahvaljujući njegovom trudu danas u islamskom svetu postoji živa i grandiozna baština raznih društvenih naučnih disciplina.

9. Razum kod modernih muslimana

Petak, 18. decembar

Predavač: dr Seid Halilović

Racionalnost je ključna karakteristika modernog sveta, međutim danas razum označava instrumentalni razum. Instrumentalni razum razlikuje se od sledećih drugačijih značenja razuma i ne obuhvata ih: metafizički razum, teorijski razum, praktični razum, pojmovni razum, intuitivni razum, razum zajednice, univerzalni razum, individualni razum i empirijski razum.

Kada su se u XX veku pokazale manjkavosti instrumentalnog razuma, tada isključivu autoritativnost dobija razum zajednice, pod uticajem društvenih i političkih faktora koji ga kontrolišu. Otuda, neki moderni muslimanski mislioci smatraju da religija predstavlja relativistički proizvod jedne kulture i da ne poseduje stalne i svete principe.

No, moderno prosvetiteljstvo danas se nalazi u fazi zatamnjenja i beznađa, a rešenje treba pronaći u svetlosti teorijskog i praktičnog razuma.

Kako je u uvodnom delu promocije istakao Miloš Knežević urednik redakcije Forum Doma kulture „Studentski grad“, knjiga „Kratka istorija islamske filozofije“ prva je monografija iz ove oblasti čiji su autori iz našeg regiona. On je objasnio da je sadržaj ove knjige pisan tako da bude razumljiv široj publici, odnosno da je s lakoćom mogu čitati i oni koji nisu studirali filozofiju.

Na početku svog izlaganja ugledni arabista profesor emeritus Rade Božović rekao je da je čoveku poklonjena mudrost od uzvišenog Boga, te da reč mudrost u arapskom jeziku, al-hikma, ujedno označava i filozofiju. Bivši dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu govorio je o podeli islamske filozofije na peripatetičku, iluminativnu i transcendentnu filozofiju, kako je objašnjeno i u knjizi. On se osvrnuo i na najznačajnije detalje iz naučnog života osnivača ovih filozofskih škola i njihovih učenika.

Prof. Božović je ponudio i obuhvatnu analizu odnosa između filozofije i gnoze u islamu, insistirajući na značaju Sejeda Hejdara Amolija u procesu zbližavanja ove dve naučne discipline u islamu i naravno u procesu razumevanja nekih najdubljih doktrinarnih normi islamske duhovne tradicije.

Dr Tehran Halilović, jedan od autora pomenute knjige, na početku svog izlaganja osvrnuo se na definiciju sintagme „islamska filozofija“, uporedivši je sa sličnim sintagmama „nemačka filozofija“, ili „starogrčka filozofija“, koje se takođe često koriste. On je kazao: „Ako islamska filozofija ukazuje na neku posebnu filozofsku suštinu i ako joj daje poseban izgled, odnosno izvodi posebne rezultate iz te filozofske misli, onda ona nije islamska samo zato što je bila prisutna u islamskom svetu ili zbog toga što su je koristili muslimani.“ Šef Grupe za religijsku filozofiju Centra „Kom“ govorio je u nastavku o tome da li doktrinarni okviri islama utiču na filozofsku misao ili ne. On je rekao: „Jasno je šta treba da sadrži jedna misao i koje karakteristike treba da budu prisutne da bi ta metoda bila filozofska. U tom smislu, filozofija i islam nisu međusobno povezani. Međutim, može se govoriti o jednom dubljem značenju toga kako islamska misao utiče na filozofiju, a da se pritom ne naruše okviri filozofske misli. Naime, islamski filozof pre nego što počne da se bavi jednim filozofskim pitanjem, ima predznanje o ontološkim aspektima tog pitanja. To predznanje on dobija iz religijskih izvora. Primera radi, on tako zna šta je poreklo bitka, da postoje različiti svetovi, te zna kako se bića međusobno razlikuju. Kada se bavi filozofijom, muslimanski filozof to čini na isti filozofski način kao i drugi filozofi.“ Dr Tehran Halilović zaključio je da religijski filozofi dolaze do zaključaka do kojih drugi filozofi neće doći ako ne budu imali slična religijska predznanja.

U sledećem delu promocije prisutnima se obratio dr Muamer Halilović i osvrnuo se na značajnu ulogu intuicije u islamskoj filozofiji. On je rekao: „Kada govorimo o intuiciji uglavnom mislimo na jedno posebno značenje, a to je neposredno saznanje, odnosno saznanje u kojem pojmovi nemaju nikakvu ulogu. Predmet saznanja je sama srž, istina.“ Prema njegovim objašnjenjima, kada se govori o intuiciji, treba obratiti pažnju na sledeća tri različita stupnja intuicije:

- zajednička ili svakodnevna intuicija, koju svi posedujemo;

- mistička intuicija ili mističko intuitivno saznanje, koje nije dostupno svakome od nas, već samo misticima;

- verovesnička intuicija ili verovesničko otkrovenje, koje imaju samo verovesnici.

On je dodao: „Verovesničko intuitivno saznanje ne postiže se trudom verovesnika, dok se mističko intuitivno saznanje postiže trudom mistika. Drugim rečima, verovesnička intuicija dolazi od Boga ili anđela, arhanđela“. Šef Grupe za religijsku civilizaciju Centra „Kom“ govorio je u nastavku o peripatetičkoj filozofiji i o ulozi intuicije u toj školi. On ističe: „Ibn Sina, kao značajan predstavnik peripatetičke filozofije u poslednja tri poglavlje svoje knjige ’al-Išarat va at-tanbihat’ govori da je mističko ili intuitivno saznanje uzvišenije i superiornije u odnosu na spekulativno saznanje. On ovo saznanje nije koristio u svojoj filozofiji jer je želeo da ostane privržen filozofskoj metodi koju je učvrstio u svojim knjigama. Ovu metodu sproveo je Šihabudin Suhravardi, poznatiji kao Šejh Išrak. I on je prihvatao da je intuitivno saznanje superiornije od spekulativnog saznanja. Razlika između Ibn Sine i Šejha Išraka jeste u tome što iluminativna filozofija Šejha Išraka predstavlja zapravo kombinaciju spekulativne i iluminativne filozofske metodologije.“ Dr Muamer Halilović osvrnuo se i na značaj gnoze u islamskoj filozofiji. On je objasnio da najuzvišeniji stepen intuitivno-spekulativne metode možemo pronaći u filozofiji Mula Sadre Širazija, koga je citirao: „Pošto sam u takvom stanju osamljen, izolovan, suzdržljiv proveo dugo i poneo golemo breme, blago se rasplamsala vatra u mojoj duši koja mi je srce činila sve užarenijim. Tada je planulo nebesko znanje u meni, nadahnuće božje je doprlo do dubine mog postojanja. Zraci kojima sam sagledao jedinstvo božje sve više su me obasjavali te sam osetio blaženstvo Gospodara i u mene se ulilo saznanje čije čari ranije nisam mogao ni da predvidim“ (Kratka istorija islamske filozofije, str. 211). Na kraju svog izlaganja, on je spomenuo tri značajna perioda razvoja filozofske škole Mula Sadre Širazija, a to su:

- period tumačenja transcendentne filozofije;

- period uključenja transcendentne filozofije u obrazovni sistem, što je bilo veoma bitno iz raznih društveno-političkih razloga;

- period proširenja transcendentne filozofije, koji počinje u XX veku, a čiji najznačajniji predstavnik jeste Alame Tabatabai.

Mr Ivan Ejub Kostić govorio je o značaju objavljivanja knjige „Kratka istorija islamske filozofije“. On je istakao da su kod nas ranije objavljena dva kapitalna dela o istoriji islamske filozofije i da su to bile jedine dve knjige u kojima smo mogli do sada da se informišemo o različitim idejama muslimanskih filozofa. On je dodao da je „Kratka istorija islamske filozofije“ knjiga koja je bila potrebna našem području jer je pisana filozofskim jezikom koji je razumljiv čak i za one koji stručno ne izučavaju filozofiju. Takođe, prema rečima direktora Balkanskog centra za Bliski istok, ova knjiga je značajna i zbog toga što su svi izvori koji su korišćeni u njoj prvostepeni izvori. On je objasnio da se u ovoj knjizi veoma dobro očitava suština islamske filozofije i islamskog svetopogleda, jer se odmah od prvog dela knjige insistira na sledećem: „Kada se kaže islamska filozofija u njoj je Bog središnja tema u kojoj sve ostale teme dobijaju smisao.“ Kostić je spomenuo da deo knjige u kom se govori o transcendentnoj filozofiji može poslužiti kao primer kako treba usmeravati mlade istraživače i studente ka stručnim okvirima izučavanja jedne filozofske škole. Na kraju svog izlaganja, član uredništva naučnog časopisa za religijske nauke „Kom“ pročitao je nekoliko sledećih izuzetno inspirativnih rečenica iz jedne Ibn Sinine knjige: „Aristotelovu Metafiziku nisam razumeo kada sam je prvi put pročitao, pa sam je iznova iščitavao još nekih 40 puta, toliko često da sam je skoro napamet naučio, međutim, opet nisam dosegao do dubine njenih značenja. Razočaran zbog toga što ne mogu da savladam i tu nauku, jednog popodneva sam prolazio pijacom i naišao na uličnog prodavca koji je insistirao da od njega kupim jednu knjigu, što sam i učinio. Kada sam stigao kući i primetio da je to Komentar Metafizike, delo Abu Nasra Farabija, odmah sam ga čitavog pročitao. Tada sam rešio sva pitanja i nejasnoće na kojima sam ranije zastajao. Osećao sam neopisivu radost zbog uspeha koji sam postigao i zbog toga sam sledećeg dana podelio veliku milostinju siromašnima. Tada, 387/997. godine, tek sam napunio 17. godinu“ (Kratka istorija islamske filozofije, str. 45).

Vest o ovoj promociji prenele su i dve najuticajnije iranske medijske kuće IRNA i Farsnjuz, sa milionskim auditorijumom.

Fotografije sa promocije drugog izdanja „Kratke istorije islamske filozofije“ u Domu kulture „Studentski grad“ možete pogledati u Galeriji.

Takođe, niže možete pogledati video zapise sa ove promocije.

http://www.youtube.com/watch?v=tCwJ52hT9Zw

Dr Tehran Halilović

Može li filozofija biti islamska

http://www.youtube.com/watch?v=-LdBVewQA_o

Dr Muamer Halilović

Položaj intuicije u islamskoj filozofiji

http://www.youtube.com/watch?v=G565z68IfOs

Mr Ivan Ejub Kostić

Promocija drugog izdanja knjige „Kratka istorija islamske filozofije“

Podsećamo da je „Kratka istorija islamske filozofije“ posebno karakteristična po tome što je pisana u skladu sa tradicionalnim modelom izučavanja islamske filozofije, koji nekoliko vekova predstavlja prepoznatljiv elemenat edukativnog sistema najčuvenijih tradicionalnih univerziteta u islamskom svetu. Naravno, možda najvažnija karakteristika ove knjige jeste njen didaktični pristup analizi istorije islamske filozofije koji olakšava upotrebu ove istorije u nastavne svrhe.

Dr Tehran Halilović, jedan od autora, govorio je o knjizi u emisiji „Talasanje“ Radio Beograda 1, 21. avgusta 2014.

„Kratku istoriju islamske filozofije“ predstavio je i u sajamskom dodatku dnevnog lista Blic, od 26. oktobra 2014, prof. dr Darko Tanasković, ambasador R. Srbije pri Unesku.

Prof. dr Tanasković i dva autora knjige, dr Tehran i dr Seid Halilović, govorili su o ovoj istoriji i na promociji u amfiteatru Narodne biblioteke Srbije, 13. novembra 2014.

Prva autorska monografija iz ove oblasti u našem regionu promovisana je i u Prijepolju, 11. marta 2015. Na promociji su govorili profesor emeritus Rade Božović bivši dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dva autora knjige dr Seid i dr Muamer Halilović i mr Amar Imamović direktor fondacije „Baština duhovnosti“ iz Mostara.

Takođe, u bosanskohercegovačkom magazinu „Stav“ od 20. avgusta 2015. objavljen je prikaz „Kratke istorije islamske filozofije“.

Podsećamo da je Ministarstvo kulture i informisanja R. Srbije otkupilo 119 primeraka ove knjige za potrebe 81 biblioteke na teritoriji Republike Srbije, po objavljivanju rezultata Konkursa za otkup publikacija za 2015. godinu.

Potrebno je dodati i da su pre objavljivanja prvog izdanja održana dva kursa islamske filozofije – na osnovu pripremljenog teksta „Kratke istorije islamske filozofije“. U organizaciji centra za religijske nauke „Kom“ prvi kurs je održan u Beogradu od 13. do 30. maja 2014, a drugi u Prijepolju od 23. do 27. juna 2014.