Naslovna » Aktuelne vesti » Vesti o Centru » O čoveku i putu do neba u islamu

O čoveku i putu do neba u islamu

U organizaciji Centra za religijske nauke „Kom“ i biblioteke „Milutin Bojić“ u Beogradu, u prostorijama biblioteke, u četvrtak, 31. oktobra 2013, održana je tribina: „Šta je čovek? Put od duše do neba u islamu“. U okviru tribine, govorili su prof. dr Rade Božović bivši dekan Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta i član uredništva časopisa za religijske nauke „Kom“, dr Tehran Halilović šef grupe za religijsku filozofiju Centra za religijske nauke „Kom“, dr Muamer Halilović glavni i odgovorni urednik časopisa „Kom“ i šef grupe za religijsku civilizaciju Centra „Kom“ i Vladimir Marković poznati putopisac i autor brojnih književnih dela.

Na početku, učesnicima se obratio prof. dr Božović koji je svoje izlaganje započeo kur’anskim odeljkom (ajetom) prema kojem je čovek uvek na gubitku. U delima koja su ispisana sa ciljem komentarisanja ovog odeljka, prof. Božović je prepoznao četiri vrste čovekove ličnosti koje se formiraju u islamskoj kulturi. Prvi tip čoveka, on je tvrdio, jeste tip savršenog čoveka koji se u pravoslavnoj tradiciji naziva bogočovekom. „Savršenog čoveka možemo nazvati i kur’anskim čovekom“, istakao je bivši dekan Filološkog fakulteta u Beogradu. Sledeća tri tipa čoveka u islamu, prema njegovom mišljenju, jesu sufijski, odnosno derviški čovek, univerzalni tip čoveka i čovek-džentlmen, pojam koji je u islamskom svetu bio prisutan u periodu između IX i XI veka.

U nastavku, govoreći o razlikama između islamskog pogleda na čoveka i pogledima u okviru zapadno-hrišćanskog sveta, član uredništva časopisa za religijske nauke „Kom“ ukazao je na to da je islamski svet bio teocentričan, a ne antropocentričan svet. Ova vizija, po njegovom stanovištu, rezultira mnogostrukim optimističkim pogledom na postojanje, pa i na samog čoveka. Obrazlažući ovu činjenicu, prof. Božović je istakao: „Po svemu sudeći, ovaj svet u islamskom teološkom sagledavanju nipošto ne može biti ’logor za mučenje’ – onako kako je smatrao Šopenhauer. Takođe, islam ne prepoznaje dihotomiju sakralnog i svetovnog. Naravno, Arapi su sačuvali antičku nauku, filozofiju, ali su ipak više insistirali na književnosti. Lišen pomenute dihotomije s jedne, a katarse s druge strane, u islamu se pojavljuje srećan čovek. Ova sreća se primećuje i u islamskim interpretacijama poznate priče o čovekovom (Adamovom) padu iz raja. Islam potvrđuje doktrinu da je čovek mikrosvet u makrosvetu. Drugim rečima, islam podržava činjenicu da je čovek centar sveta, ali ovu tvrdnju ne pojašnjava poput onoga što se kasnije pojavilo u evropskoj kulturi. Naprotiv, islam je od samog početka nalagao da čovek ima središnji značaj u stvorenjima isključivo zahvaljujući svojoj povezanosti s Bogom. Otuda, čovek u islamu dobija položaj iznad najsavršenijih anđela.“

U hijerarhiji stvaranja, Božović je istakao, čovek je bio poslednje, ali i najpoštovanije stvorenje (ašraf al-mahlukat). Drugim rečima, počevši od minerala, preko biljaka i životinja, stižemo do ljudskog bića. Dovodeći u vezu čovekov ontološki položaj sa njegovim statusom u zajednici, prof. dr Božović je istakao značaj dva veoma važna instituta – zekata i sadake. Zekat je, on je objasnio, jedna vrsta unutrašnjeg barometra društvene pravde. Po tom osnovu, svako je dužan da shodno svojim finansijskim mogućnostima sudeluje u rešavanju problema siromašnih. Na osnovu tog takozvanog poreza za Boga, čovek ispunjava jedan od socijalnih aspekata svoje dužnosti prema Bogu. Prof. Božović je napomenuo da je on o socijalnim aspektima islama opširnije pisao u svojoj knjizi „Islam i Arapi“ koja je u Boegradu objavljena 2005. godine.

Svoje izlaganje prof. Božović je nastavio sledećim rečima: „Naravno, ne treba poricati da je islam uglavnom fokusiran na onostrani svet. Međutim, to ne znači da je ova religija zanemarila čovekov status na ovom materijanom svetu. Ovaj aspekat posebno vidimo u etičkim aspektima islamskog prava (šeri’ata), u kojima se definiše način dnevnog života čoveka i njegovog saobraćaja s ljudima i ostalim postojanjima.“

Ističući da je obrazlaganje suštine čoveka u islamu vrlo složeno pitanje, Božović je ukazao na razne aspekte čovekovog postojanja o kojima se govori u islamskoj literaturi. „On je nekada rob božiji (’abdulah), dok je u isto vreme božiji namesnik (halifatulah)“, kazao je prof. Božović. U nastavku, bivši dekan Filološkog fakulteta predstavio je jednu od značajnih karakteristika čoveka u islamu – njegovu samospoznaju. Objašnjavajući svoju tvrdnju, on je naveo i vrlo poznato islamsko predanje o tome da onaj ko sebe sazna, saznao je i Boga. On je zaključio da u senci ovog predanja, spoznaja Boga prolazi kroz samog čoveka.

Ukazujući na neke od osnovnih čovekovih karakteristika u okviru kur’anskih predaja poput njegovog ontološkog pada, prof. Božović je svoje izlaganje završio isticanjem sličnosti između savršenog čoveka u islamu i bogočoveka u pravoslavlju. Član uredništva časopisa „Kom“ objasnio je da u obe tradicije čovek prezentuje božiju, a ne svoju individualnu istinu. Čovek je u tim religijskim tradicijama božiji, te zbog toga njegovo stvorenje nije bilo uzaludno.

Dr Tehran Halilović, šef grupe za religijsku filozofiju Centra za religijske nauke „Kom“ svoje izlaganje je usredsredio na suštinu pitanja „Šta je čovek?“. On je kazao da je to pitanje istovremeno i krajnje jednostavno i krajnje složeno pitanje. „Jednostavno je zato što predmet pitanja jesmo mi“, istakao je on, „a složeno je zato što veliki broj nauka sadrži ozbiljne rasprave o različitim dimenzijama čovekovog postojanja“.

Kako bi obrazložio svoju konstataciju, član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ ukazao je na to da ako već o nečemu znamo dovoljno, onda bi to trebalo da je upravo naše biće, jer sebe poznajemo bez posredstva ikakvih pojmova, labaratorijskih istraživanja ili nekih drugih dodatnih spoznajnih posrednika i dodataka. Takođe, on je pomenuo da diskusiju o suštini čoveka mnogostruko komplikuje činjenica da je čovek u islamu, ali i u ostalim religijama prezentovan u okviru postojanja koje ima središnju ulogu među božijim stvorenjima.

Dr Halilović je konstatovao: „Islamski filozofi tvrde da je čovek mali svet u velikom svetu. To znači da čovek ima mogućnost da u sebi obistini sve stupnjeve stvorenja. Čovek je, po tom osnovu, prožimajuće biće koje sadrži vrline svih stvorenih bića. Naravno, na njemu je da ispolji i da ostvari te vrline. Jedna od tih vrlina jeste njegova slobodna volja zbog koje možda određeni ljudi ni ne uspevaju da realizuju svoje potencijale.“ Šef grupe za religijsku filozofiju je u nastavku spomenuo kur’anski odeljak u kojem se govori da je čovek poput životinja, ali da je nekada možda i na nižem stupnju od njih. Kako bi objasnio suštinu ovog odeljka, on je izneo tvrdnju da određeni ljudi svojevoljno manifestuju isključivo animalne vrline svog postojanja, dok potpuno zanemaruju odlike koje su specifične za samog čoveka. „Međutim, koliko god bio uspešan u tome, čovek neće dostići nivo životinja, jer je svaka od njih postigla maksimum u određenim animalnim vrlinama“, ističe Halilović. Prema tome, prema njegovoj konstataciji, čovek biva i niži od samih životinja.

U nastavku, dr Halilović je napomenuo da je razmatranje suštine čoveka od velike važnosti za samog čoveka, jer ono sprečava da on zaboravi samoga sebe. „Čovek je toliko opsednut svojim svakodnevnim obavezama“, istakao je on, „da zaboravi samog sebe. On jede da bi imao snage da radi. Radi da bi nešto zaradio i zarađuje da bi imao nešto da jede. To je začarani krug čovekove svakodnevnice. Ukoliko se čovek ne izbavi iz te svakodnevnice, ništa ga neće u potpunosti zadovoljiti.“

Član Saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ spomenuo je da pitanje „Šta je čovek?“ možemo podeliti na tri jednostavnija pitanja koja bi svako od nas trebalo da uputi samom sebi: „Odakle smo došli? Kuda idemo? I čemu služi naš dolazak?“. „Kako je samo pitanje pola odgovora“, Halilović ističe, „onda smo mi već na pola puta, jer smo dobro pojasnili vrlo važno pitanje. Shvatili smo da svakodnevnim aktivnostima ništa ne postižemo ukoliko ne spoznamo sami sebe.“

Svoje izlaganje, dr Halilović je završio ukazujući na predanje Verovesnika Muhameda koji je tvrdio da će spoznati Boga jedino onaj ko spozna sebe. Da bi što bolje protumačio ovo predanje, šef grupe za religijsku filozofiju je citirao nekoliko stihova od Mevlane, slavnog iranskog pesnika:

Hiljade vrlina stekao si u naukama

a ne poznaješ svoju dušu, o okrutni!

Znaš cenu svake robe kolika je

ali ako ne znaš svoju cenu, sramota je.

Srž svih nauka jeste samo to

da znaš ko si ti na ovoj Zemlji.

Dr Muamer Halilović glavni i odgovorni urednik časopisa za religijske nauke „Kom“, svoju pažnju je fokusirao na podnaslov tribine – put od duše do neba u islamu. Najpre, on je istakao da čovek u islamskoj tradiciji i misaonosti predstavlja dvodimenzionalno postojanje. On je konstatovao da islam ne želi da uguši ljudske instinkte i čovekove potrebe koje se tiču njegovog tela, već da nastoji da spreči prevlast nagona i životinjske duše nad čovekovim razumom i njegovom dušom.

U nastavku, šef grupe za religijsku civilizaciju kratko je objasnio stavove nekih od baštinika islamske misaonosti, uključujući islamsku peripatetičku filozofiju, islamski gnosticizam i islamsku teozofiju. On je spomenuo da Avicena, jedan od slavnih utemeljivača islamske peripatetičke škole, u svojoj knjizi al-Išarat va at-tanbihat [Ukazivanja i opomene] prezentuje nekoliko filozofskih, ali i polemičkih argumentacija u vezi sa postojanjem duše. Argumentacija o slobodnom čoveku bez prethodnih poimanja i predrasuda, Halilović je tvrdio, spada u grupu polemičkih argumentacija. S druge strane, argumentacija o supstanci kojoj se prilažu akcidentalne inteligibilije jeste druga, filozofska demonstracija po tom pitanju. Obrazlažući ovu demonstraciju, treba reći da čovekov razum poseduje koncepcije koje nipošto nisu materijalne. Naime, one nemaju materijalne dimenzije poput dužine, vremenitosti, kvaliteta i ostalih materijalnih kategorija. Kako su akcidentalnog karaktera, one zahtevaju supstancu kojoj će se priložiti, a koja shodno njima ne može biti materijalna. Otuda, zaključujemo da postoji supstanca po imenu duša u čoveku.

Svoje izlaganje član saveta osnivača Centra za religijske nauke „Kom“ nastavio je objašnjenjem o čovekovom egzistencijalnom padu. Nakon toga, čovekovo uzlaženje on je okarakterisao kao četvorolateralna putovanja koja je redom nazvao putovanjem od „stvorenja“ do „Stvoritelja (od „mnoštva“ do „jedinstva“), putovanjem u „Stvoritelju“ sa „Stvoriteljom (kroz „jedinstvo“), putovanjem od „Stvoritelja“ do „stvorenja“ sa „Stvoriteljom (od „jedinstva“ do „mnoštva“ sa „Jedinom istinom“), i najzad putovanjem u „stvorenju“ sa „Stvoriteljom“ (u „mnoštvu“ sa „Jedinom istinom“). Poslednje putovanje, Halilović je istakao, pripada božijim verovesnicima.

U odgovoru na pitanje šta je čovek u islamu, dr Halilović je ukazao i na dva važna aspekta koja se često dovode u vezu sa samim čovekom – religiju i čovekovu slobodnu volju. Odnos između čoveka i religije on je prezentovao kroz odnos između putnika ka Istini i putokaza Istine. S druge strane, odnos između čoveka i njegove slobodne volje on je pojasnio obrazlažući četiri faktora ograničavanja ljudske slobode. Svaki od ovih faktora, dovode do određene vrste determinizma koje je on nazvao prirodnim (naturalističkim), društvenim (sociološkim), sopstvenim (individualnim) i religijskim (filozofskim) determinizmom. Šef grupe za religijsku civilizaciju je ukratko ukazao kako su odbačene ove četiri vrste determinizma u islamskoj tradiciji. Svoje izlaganje Halilović je završio sledećom rečenicom: „Čovek je jedino stvorenje telom na Zemlji, dušom u nebesima“.

Pover point prezentaciju Halilovićevog izlaganja na ovoj tribini možete preuzeti ovde.

Vladimir Marković poznati putopisac i autor nekoliko dragocenih romana, govorio je o nekim od svojih iskustava sa brojnih putovanja po određenim islamskim i istočnim zemljama. Čovekov društveni status u današnjim muslimanskim zajednicama, bila je glavna tema njegovog izlaganja. Oduševljen kulturom istočnih naroda, g. Marković se sa velikim zadovoljstvom prisećao na dane koje je proveo u nekim islamskim zemljama.

Na kraju, usledila je diskusija u kojoj su razmatrana različita pitanja poput značenja činjenice da je čovek putnik ka Istini, svrhe različitih poimanja religije kao putokaza ka Istini i tumačenja predanja Verovesnika Muhameda o tome da spoznavanje sebe dovodi do spoznaje Boga.

Slike sa tribine „Šta je čovek? Put od duše do neba u islamu“ možete pogledati u Galeriji.