Avicena

Na tragu Farabija, pojavljuje se Učitelj i Poglavar svih peripatetičara / aš-Šejh ar-Ra’is Ibn Sina, poznat na Zapadu kao Avicena (980-1037). Svestrani autoritet ovog doktora filozofije, logike, psihologije, kosmologije, metafizike, fizike, metereologije, zoologije, geologije, botanike, te medicine, ne dopušta nam da se, ovde, koncentrišemo osim na njegova dela iz peripatetičke filozofije iz kojih možemo da izdvojimo njegovo monumentalno delo Šifâ’ (Iscelenje), Nadžât (Spasenje) i najslavnije delo u celokupnoj istoriji muslimanske filozofije al-Išârât va at-tanbîhât (Pokazi i podsetke). Nećemo pogrešiti ako budemo konstatovali da je Avicena najprecizniji demonstrator koji se do sada pojavio u islamskome svetu, ako ne i šire; čak su njegova naučavanja, kako je i alame Tabatabai usmeno govorio svojim učenicima, utančanija, u čisto filozofskom smislu, negoli velelepne i posve savršenije doktrine Mula Sadre.

Ipak, naše najdublje divljenje ovom paradigmatičnom autoritetu biće pobuđeno saznanjem da se, u tradicionalnim krugovima, sva Avicenina diskurzivna cepidlačenja uzimaju tek za preliminarna razjašnjenja za ono što predstavlja stvarno lice njegove filozofske orijentacije, za Aviceninu ezoteričnu filozofiju koja obuhvata njegove sasvim vredne spise: Mantik al-mašrikijjîn (Logika orijentalaca), proslov čitave izgubljene knjige Hikmat al-mašrikijjîn (Teozofija orijentalaca), zatim tri završna dela iz knjige al-Išârât va at-tanbîhât, te poslanice Risâla fi al-’išk (Poslanica o ljubavi), Hajj ibn Jakzân (Živi sin Budnoga), Risâla at-tajr (Poslanica o ptici) i priču Salâmân va Absâl. Najveći protivnik Avicenine filozofije, imam Fahr Razi, u svom kritičkom komentaru na predzadnji deo iz Išârâta, gde je reč o egzistencijalnim stupnjevima gnostika, svoje kritike je započeo rečima: „Ovaj deo je najvelelepniji u ovoj knjizi zato što je Šejh, u njemu, uredio znanja pristalica gnoze na način na koji to niko nije ni pre, niti posle njega učinio.“ U tom poglavlju Avicena piše: „I ko zavoli to da spozna, pa nek uzlazi sve dok ne postane jedan od pristaša intuicije, ne verbalizma, i jedan od onih što dospeše do realnosti, ne što slušaše priče.“ Štaviše, mi se kod Avicene susrećemo i sa sintagmom transcendentne teozofije koju je upotrebio u devetom poglavlju iz desetog dela Išârâta, na kraju poglavlja za koje smatra da će biti razotkriveno isključivo u svetlu takve transcendentne teozofije. Komentator Išârâta, Hadže Nasirudin Tusi, ovde, donosi sledeće objašnjenje: „Ovu studiju je podveo pod transcendentnu teozofiju iz razloga što je teozofija peripatetičara teozofija suvoparnog cepidlačenja, a ova studija i slične njoj dostižu do svog zenita ne samo cepidlačenjem i spekulacijama, nego zajedno sa tim i otkrovenjem i intuicijom; otuda, teozofija koja ih obuhvata biva transcendentna u odnosu na prvu.“

Nažalost, neopovrgnuta snaga Aviceninog filozofskog jezika pri razvijanju utvrđenih čisto intelektualnih demonstracija delovala je na njegove najranije naslednike, posebno na Bahmanijara i Loukarija, do te mere da su oni, donekle nemoćni, prenebregnuli ostale, pa čak i onu najznačajniju dimenziju Učiteljove teozofske škole. Njihovo usmeravanje na isključivo diskurzivno nasleđe Avicene izrodilo je, u narednom periodu, goleme neprilike na štetu celokupne peripatetičke filozofije.