Ibn Arabi

Ako bi pre nekoliko decenija izgledala iole ozbiljna, danas se uzima za očigledan apsurd i neodrživu pogrešku konstatacija da se islamska gnoza, u svojoj suštini, nije iznedrila, u svetlu posebnih fundamenata, odmah po pojavi islama; to stoga što se islamski šarî’at, temeljno, stara o načinu spiritualnog prečišćavanja čovekova bića. Primera radi, u vezi sa dva posebno prisna prijatelja Poslanika Muhameda i sveegzistencijalnog staratelja Alija, Salmana Farsija s jedne i Abu Zara s druge strane se prenosi predanje da je, jednom prilikom, staratelj Ali as-Sadžad sin Huseinov upitan o ritualnoj simulaciji/prikrivanju produbljenog verovanja kada je vernikov život u opasnosti (taqijja), pa da je on u odgovoru kazao da bi Abu Zar ubio Salmana u slučaju da je znao šta je u Salmanovu srcu, iako njih dvojicu Poslanik bijaše pobratimio. Šta bi tek drugi učinili? Onda je imam nastavio da je takvo znanje teško i plaho, i da ga ne može poneti do verovesnik poslani ili arhanđeo bliski ili rob uvereni čije srce je Bog iskušao u verništvu, da bi, na kraju, imam potvrdio da je Salman dospeo do tog uzvišenog stepena zato što „je on jedan od nas, ahl al-bajta“[1]. Ovo predanje jasno pokazuje da je jedan deo prijatelja sveegzistencijalnih staratelja sačinjavala duhovna elita koja je bila dobro upoznata sa dubinama gnostičke realnosti. Takođe, mnoga istraživanja koja su objavljena na istoku i na zapadu potvrđuju da se muslimanska gnoza zasniva na produbljenim doktrinarnim principima same islamske duhovnosti.

Naravno, niko ne očekuje da jedan intelektualni, odnosno intuitivni tok kakva je islamska gnoza, u najranijem periodu svog ustrojavanja dospe do zenita; za to je bilo potrebno, razmljivo je, nekoliko vekova. Ipak, možemo da ustanovimo da se u prvim vekovima po pojavi islama, uglavnom, posvećivala pažnja praktičnim dimenzijama gnostičkog života (irfân-i ’amalî) i tek bi se, povremeno, kroz obilje vrednih spisa takve vrste, provuklo po neko objašnjenje o spekulativnim obrascima doktrinarnog gnostičkog sistema (irfân-i nazarî). Sa kratkim prikazima određenih studija doktrinarne gnoze se, tako, možemo susresti u devetom veku u iskazima markantnih autoriteta Abu Jazida / Bajazida Bastamija i Džunajda Bagdadija, pa u 10. veku, u knjigama at-Ta’arruf (Upoznavanje) od Abu Bakra Muhameda Buharaija Kolabadija, al-Luma’ (Odblesci) od Abu Nasra Saradža Tusija i Kût al-kulûb (Opskrba za srca) od Abu Taliba Makija, te u 11. veku u sjajnoj knjizi Manâzil as-sâ’irîn (Zastaništa duhovnih putnika) od Hadže Abdulaha Ansarija i naposletku, u 12. veku, u nekim Gazalijevim poslanicama.

U 13. i početkom 14. veka praktična gnoza, savršeno sistematizovana, stiže do svog vrhunca i biva izlagana u takvim knjigama kao što je komentar Abdurazaka Kašanija na spomenuti Manâzil. Međutim, prva polovina 13. veka obeležila je, takođe, fundamentalnu prekretnicu u istoriji doktrinarne gnoze. Pojavom grandioznog Ibn Arabija (1164-1240), doktrinarna gnoza otpočinje da uživa samostalan život, što znači da, u tom veku, nailazimo na posebne knjige u kojima se, u celoj njihovoj sadržini, biva usredsređivano na teorijska premišljanja gnostičkih doktrina. Najveći Doktor (Šejh-i akbar) Muhjidin Ibn Arabi je, naime, uspeo da sve pronicljive meditacije prijašnjih gnostika preustroji u okviru jednog savršenog sistema čije će on sve aplikacije i implicitne konkluzije jasno prikazati, pre svega u svojim dvema slavnim knjigama: njegovom enciklopedijskom magnum opusu po imenu al-Futûhât al-makkijja (Mekanska razotkrovenja) i remek-delu Fusûs al-hikam (Dragulji poslaničkih mudrosti). Ove dve njegove najznačajnije knjige, koje je Ibn Arabi napisao u 13. veku, istovremeno dok sadrže studije doktrinarne gnoze, bivaju utvrđeno i neodvojivo utemeljene na doktrinama islamskog šarî’ata, te ilustruju gnostički sistem autora, sistem koji će, svojevremeno, njegovi učenici proširiti i nadopuniti.

U svom gnostičkom sistemu, najveći Doktor razvija čiste ontološke studije, premda se ne koristi metodom donošenja intelektualnih demonstracija. Drugim rečima, rezultati njegovih intuicija izgrađuju celo zdanje koje mi možemo nazvati filozofskim sistemom, iako se to zdanje nije dobilo snagom intelektualne demonstracije. Naime, zbog ontoloških sadržina njegovih naučavanja mi smo voljni da kažemo da je on, ipak, podigao jednu filozofsku instituciju, onakvu kakva će pripraviti najpovoljniju podlogu za nastupajuću inkorporaciju filozofije i gnoze i za sledeće konačno premoštavanje netrpeljivosti između raz/uma i srca u islamskoj tradiciji. Jasnije rečeno, Ibn Arabi prednjači svojim pretečama iz razloga što je otvorio posebne studije u vezi sa samim hakîkatom, odnosno onim ontološkim realnostima i spoznajama koje gnostik dobija snagom duhovnih vežbi i intuicije, te je usredsredio svoju pažnju, uglavnom, na ovakvu spekulativnu dimenziju gnoze, dok su se prijašnji gnostici, pa čak i pesnici poput slavnog Mevlane udubljivali u instituciju tarîkata, znači u zastaništa i stupnjeve spiritualnog proputovanja. Otuda, poređenje Ibn Arabija sa Mevlanom mora biti neosnovano, premda stoji da su tarîkat i hakîkat – večni saputnici. Ibn Arabi izlaže čitav sistem o egzistenciji, znači jedan celovit ontološki, ili, da kažemo, filozofski sistem, iako sam on, nipošto, nije imao nameru da se nametne kao filozof. On je sav svoj trud upregnuo u to da svoje intuicije ilustruje i zapiše u okviru što odabranijih reči i objašnjenja i na tom putu, nije se ustezao ni od toga da koristi filozofske termine, kao što je termin same Egzistencije koji kod njega označava božansku Realnost, nakon što on kroz isti termin provlači najdublje gnostičke koncepte.