Mula Sadra

Doktrinarna gnoza u islamu je doživela pravi preokret zajedno sa pojavom nedostižnog „Poglavara svih teomonista“ (Sadr al-muta’allihîn) Sadrudina Muhameda ibn Ibrahima ibn Jahje Kavamija Širazija, poznatijeg kao Mula Sadra. Sadrudin Širazi je rođen negde između 1571. i 1572. godine u Širazu i umro je u povratku sa sedmog hodočašća Meki, nakon što se razboleo u Basri 1640. ili, po nekima, 1635. godine. Činjenica da je sedam puta, peške, obavio hodočašće, jasno, prikazuje njegovu neosporivu pobožnost. Mula Sadra je, s jedne strane, skrupulozni / pedantan filozof, a, s druge strane, se ubraja u najmarkantnije predstavnike doktrinarne gnoze. Moć njegova autoriteta je, bez sumnje, preusmerila tok celokupne sudbine muslimanske misli. Sa dolaskom Mula Sadre, gnoza je, potpuno i u najpreciznijem značenju reči, usaglašena sa filozofijom, tako da je čitav niz pregnuća različitih filozofa da se približe instituciji duše, kao i pokušaja velikih gnostika da svoje intuicije razjasne snagom intelektualnih obrazloženja, urodio savršenim plodom u Mula Sadrinoj filozofiji, svuda prepoznatljivoj po sintagmi Transcendentna teozofija (al-Hikma al-muta’âlija). Združivanje filozofije i prefinjenih gnostičkih doktrina je, pre Mula Sadre, ustanovljavano preko Farabija, Avicene i Hadže Nasirudina Tusija, a Učitelj iluminacije Sohravardi se približio gnosticima čak i u svojim fundamentalnim metodološkim orijentacijama. Ipak, Sohravardiju je nedostajalo dovoljno filozofske moći da svoj spoznajni sistem oplemeni prisustvom najosnovnijeg teorijskog obeležja doktrinarne gnoze, znači da se približi horizontu personalnog jedinstva Egzistencije. Mula Sadra se približio gnozi kako u pogledu metoda, tako i u pogledu same sadržine i, štaviše, on je, po prvi put u istoriji celokupne intelektualne i intuitivne baštine ljudskoga roda, ispravno i potpuno intelektualno „demonstrirao“ personalno jedinstvo Egzistencije.

Daleko od toga da nas podseća na suvoparne eklektičke poduhvate, ovaj filozofski sistem potpuno opravdava naziv za kojeg su se Mula Sadrini markantni učenici opredelili da ukazuju na veličanstveno zdanje svog nedostižnog Učitelja: Transcendentna teozofija; naziv koji je izabran po uzoru na Mula Sadrino navedeno remek-delo u devet tomova u kritičkom izdanju: al-Hikma al-muta’âlija fi al-asfâr al-’aklija al-arba’a (Transcendentna teozofija u četiri intelektualnih proputovanja), ili skraćeno Asfâr. Neka od svoja četiri proputovanja u intelektualnim stadijumima: ontologije, teologije, eshatologije i psihologije, Mula Sadra je sumirao u svojim ostalim mnogobrojnim delima iz kojih izdvajamo majstorski ispisanu knjigu aš-Šavâhid ar-rubûbija (Božanska svedočanstva), njegovu, od dve koliko je napisao, jednu izvanrednu egzegezu nekih komplikovanijih kur’anskih stihova pod nazivom Mafâtîh al-gajb (Ključevi skrovitosti), kao i njegov sjajni, nedovršeni komentar na zbirku predanja sveegzistencijalnih staratelja pod naslovom Šarhu Usûl il-kâfî.

Lanac vrhunskih autoriteta koji su, u narednim pokolenjima, negovali i bogatili tradiciju Transcendentne teozofije, sadrži ne mali broj istaknutih filozofa i skrupuloznih predstavnika doktrinarne gnoze, kao što su dva neposredna Mula Sadrina učenika, i dva njegova zeta, Mula Muhsin Fejz Kašani i Mula Abdurazak Lahidži, te kasnije Mula Ali Nuri (umro 1830), Mula Hadi Sabzevari (umro 1872), autor i komentator slavne i poznate filozofske poeme Manzûme, pa Aga Muhamedreza Komšei (umro 1888) i Mirza Hašem Aškevari (umro 1913). Komšei je postigao značajne uspehe na putu korišćenja bogatstva Sadrinog intelektualnog nasleđa, tako da je čak u nekim slučajevima gde sam Mula Sadra nije mogao da izvede transcendentnu kombinaciju gnoze i filozofije, učinio to, te uneo u doktrinarnu gnozu određene finese i implikacije na koje nijedan od prijašnjih velikih gnostika nisu aludirali. Posle pomenutih autoriteta, red dolazi na sledeća dva-tri pokolenja sa mnoštvom vrhunskih teozofa, između kojih možemo da ukažemo na Aga Sejida Abulhasana Rafi’ija Kazvinija (umro 1974) i alame Sejida Muhameda Huseina Tabatabaija (umro 1981), autora čuvene egzegeze al-Mîzân (Vaga) u kojoj ovaj alame realizuje pretežak zadatak usaglašavanja filozofije i gnoze sa kur’anskim doktrinama koje on crpi iz literalnih konteksta i značenja stihova Skripture, a nikako ne na temelju svojih filozofskih odranije definisanih pogleda koje bi nametnuo kur’anskom svetom tekstu. Ova dva autoriteta nipošto nisu nepoznata obrazovanom zapadnjaku, poput njihovih sjajnih učenika, izvrsnih pripadnika škole Transcendentne teozofije i komentatora gnostičkih doktrina Ibn Arabijeve škole, alame Sejida Dželaludina Aštijanija (umro 2005), alame Hasanzadea Amolija i ajatolaha Dževadija Amolija. Dvojica Amolija koji, danas, žive u Komu odgojili su novu generaciju profesora Sadrine intelektualne tradicije, od kojih treba izdvojiti najprisnijeg, bez sumnje, alame Hasanzadeovog učenika Sejida Jadulaha Jazdanpanaha i sigurno najpronicljivijeg učenika ajatolaha Dževadija, Hamida Parsaniju.