Stupnjevi pokajanja
Izvor, broj 6, januar–februar 2016.
Dr Seid Halilović
Nakon što je obrazložio spoljašnje i tajnovite aspekte, pa i prefinjene najdublje tajne pokajanja, slavni Hadže Abdulah Ansari (1006–1088) u svojoj knjizi Manazil as-sa’irin o sto zastaništa duhovnih putnika, govori o različitim stupnjevima pokajanja, u zavisnosti od nejednakih duhovnih kapaciteta ljudi. Ne osvrćući se na ranu fazu pokajanja, a to je pokajanje zbog počinjenih grehova, on analizira sledeća četiri viša stupnja:
1. Početnici na stazi duhovnog putovanja kaju se zbog toga što su smatrali da su njihova dobra dela brojna i velika. Jer, kada se veličaju svoja dela, to povlači najmanje tri štetne posledice koje narušavaju čovekov odnos prema Bogu.
a. Taj čovek poriče važnost božje milosti. On misli da mu pomažu vlastita dobra dela, te da nikakve koristi nema od sledeće dve božje blagodati: da mu Bog sakrije loša dela ili da mu odloži kaznu.
b. On pomišlja da je Bog njemu dužan i da je obavezan da ga nagradi zbog svih njegovih dobrih dela.
c. Smatra da mu, zato što nema loših dela, božja milost nije ni potrebna i da od nje uopšte ne zavisi. A to je samo nasilništvo i oholost prema Bogu, što, kao i prethodni slučajevi, predstavlja veliko zlodelo.
2. Na sredini duhovnog putovanja, putnik se kaje zbog toga što je umanjivao veličinu svojih grehova. Naime, nakon svih lepih duhovnih iskustava u prethodnim fazama usavršavanja duše, on pomisli da njegovi raniji grehovi više nisu ni važni ni štetni. A, razume se, takvo zanemarivanje štetnosti greha predstavlja veliku opasnost koja, ako potraje, može dovesti do duhovne propasti, i to iz tri razloga.
a. Tada čovek pokazuje svoju drskost i samim tim ulazi u otvorenu borbu protiv Boga.
b. On zloupotrebljava učenja religije da bi se zaštitio i negirao krivicu svoje požudne duše, povezujući svoja zlodela sa sudbinom koju mu je Bog namenio.
c. On sebi daje slobodu da počini greh i da se usled toga odvoji i udalji od Boga. A sve to rezultat je pogrešnog i ekstremnog pristupa razumevanju božje milosti.
3. Najbolji duhovni putnici kaju se zbog toga što nisu iskoristili ranije prilike da održe moć otkrovenja koju osete nakratko. U tim trenucima oni se približe krajnjoj fazi duhovnog usavršavanja, ali ne uspeju da to održe kao trajno stanje svoje duše. Gubljenje takvih prilika zahteva pokajanje i dodatni trud da se to nadoknadi jer, u protivnom, putnik će se suočiti sa tri štetne posledice.
a. Umesto uspinjanja ka savršenstvu, počeće da propada u stanje duhovne poročnosti.
b. Kako se ponovo vraća u stanje sagledanja mnoštva i u tmine zastora svoje duše, on ostaje lišen svetlosti duhovne kontrole.
c. Zaprljaće čistotu otkrovenja i mogućnosti da bude s Bogom jer, ako hoće da bude s Bogom, on se mora samo Njemu okrenuti. Gledanjem ka mnoštvu narušiće uslove takvog uzvišenog „druženja“.
4. Naposletku, vrhunac pokajanja neće se dostići ako se ne sprovedu u delo i tri sledeće duhovne faze:
a. Potrebno je pokajati se zbog toga što se okrećemo bilo čemu sem Bogu. Stepen ovog pokajanja jeste stepen duhovnog utrnuća u jedinstvo postojanja.
b. Nakon toga, mora se videti mana takvog pokajanja, jer iako smo se pokajali zbog toga što smo se okrenuli bilo čemu sem Bogu, ipak smo svesni toga da smo to pokajanje izvršili – mi. Dakle, gledali smo u sebe, a ne ka Bogu. Sebe vidimo kao izvršioca spomenutog duhovnog utrnuća, a to viđenje sebe jeste očigledna mana pokajanja. Duhovnom putniku u ovoj fazi, tako, Bog pomaže da sagleda manu i nedostatak svog pokajanja.
c. No, najbolji među najboljim duhovnim putnicima kajaće se i zbog toga što su smatrali da su sami uspeli da sagledaju mane svog pokajanja. Jer, oni znaju da moć sagledanja i moć pokajanja pripadaju isključivo Bogu. U ovoj fazi, putnik dospeva do stanja stalnog duhovnog utrnuća.
O pokajanju su opsežno pisali i brojni drugi muslimanski mistici. Neki su se osvrnuli na važne emotivne rezultate pokajanja, koji predstavljaju možda jedno od najslađih čovekovih duhovnih iskustava. Jer, tada se čoveku snažno slama srce. Svim bićem on oseća da je postiđen i osramoćen zbog svojih zlodela. Lomi se njegovo – „ja“. A upravo zbog toga u predanjima se ističe da Bog posebno voli one koji se kaju. Za njima nebesa čeznu, onako kako roditelji nestrpljivo žele da ugledaju svoje malo dete kada ga izgube iz vida.
Pročitajte još: