Stupnjevi pokajanja

Izvor, broj 6, januar–februar 2016.

Dr Seid Halilović

Nakon što je obra­zložio spoljašnje i tajnovite as­pekte, pa i prefinjene naj­dublje tajne pokajanja, slav­ni Hadže Abdulah Ansari (1006–1088) u svojoj knjizi Manazil as-sa’irin o sto za­staništa duhovnih putnika, govori o različitim stupnje­vima pokajanja, u zavisnosti od nejednakih duhovnih ka­paciteta ljudi. Ne osvrćući se na ranu fazu pokajanja, a to je pokajanje zbog počinjenih grehova, on analizira sledeća četiri viša stupnja:

1. Početnici na stazi du­hovnog putovanja kaju se zbog toga što su smatrali da su njihova dobra dela brojna i velika. Jer, kada se veličaju svoja dela, to povlači najma­nje tri štetne posledice koje narušavaju čovekov odnos prema Bogu.

a. Taj čovek poriče važnost božje milosti. On misli da mu pomažu vlastita dobra dela, te da nikakve koristi nema od sledeće dve božje blagodati: da mu Bog sakri­je loša dela ili da mu odloži kaznu.

b. On pomišlja da je Bog njemu dužan i da je obave­zan da ga nagradi zbog svih njegovih dobrih dela.

c. Smatra da mu, zato što nema loših dela, božja mi­lost nije ni potrebna i da od nje uopšte ne zavisi. A to je samo nasilništvo i oholost prema Bogu, što, kao i pret­hodni slučajevi, predstavlja veliko zlodelo.

2. Na sredini duhovnog putovanja, putnik se kaje zbog toga što je umanji­vao veličinu svojih grehova. Naime, nakon svih lepih du­hovnih iskustava u prethodnim fazama usavršavanja duše, on pomisli da njegovi raniji grehovi više nisu ni važni ni štetni. A, razume se, takvo zanemarivanje štetno­sti greha predstavlja veliku opasnost koja, ako potraje, može dovesti do duhovne propasti, i to iz tri razloga.

a. Tada čovek pokazuje svoju drskost i samim tim ulazi u otvorenu borbu pro­tiv Boga.

b. On zloupotrebljava učenja religije da bi se za­štitio i negirao krivicu svoje požudne duše, povezujući svoja zlodela sa sudbinom koju mu je Bog namenio.

c. On sebi daje slobodu da počini greh i da se usled toga odvoji i udalji od Boga. A sve to rezultat je pogrešnog i ek­stremnog pristupa razume­vanju božje milosti.

3. Najbolji duhovni putni­ci kaju se zbog toga što nisu iskoristili ranije prilike da održe moć otkrovenja koju osete nakratko. U tim trenu­cima oni se približe krajnjoj fazi duhovnog usavršavanja, ali ne uspeju da to održe kao trajno stanje svoje duše. Gubljenje takvih prilika zahteva pokajanje i dodatni trud da se to nadoknadi jer, u protiv­nom, putnik će se suočiti sa tri štetne posledice.

a. Umesto uspinjanja ka savršenstvu, počeće da pro­pada u stanje duhovne po­ročnosti.

b. Kako se ponovo vraća u stanje sagledanja mnoštva i u tmine zastora svoje duše, on ostaje lišen svetlosti du­hovne kontrole.

c. Zaprljaće čistotu otkro­venja i mogućnosti da bude s Bogom jer, ako hoće da bude s Bogom, on se mora samo Njemu okrenuti. Gledanjem ka mnoštvu narušiće uslove takvog uzvišenog „druže­nja“.

4. Naposletku, vrhunac pokajanja neće se dostići ako se ne sprovedu u delo i tri sledeće duhovne faze:

a. Potrebno je pokajati se zbog toga što se okrećemo bilo čemu sem Bogu. Stepen ovog pokajanja jeste stepen duhovnog utrnuća u jedin­stvo postojanja.

b. Nakon toga, mora se vi­deti mana takvog pokajanja, jer iako smo se pokajali zbog toga što smo se okrenuli bilo čemu sem Bogu, ipak smo svesni toga da smo to po­kajanje izvršili – mi. Dakle, gledali smo u sebe, a ne ka Bogu. Sebe vidimo kao izvršioca spomenutog duhovnog utrnuća, a to viđenje sebe jeste očigledna mana poka­janja. Duhovnom putniku u ovoj fazi, tako, Bog pomaže da sagleda manu i nedosta­tak svog pokajanja.

c. No, najbolji među naj­boljim duhovnim putnicima kajaće se i zbog toga što su smatrali da su sami uspeli da sagledaju mane svog poka­janja. Jer, oni znaju da moć sagledanja i moć pokajanja pripadaju isključivo Bogu. U ovoj fazi, putnik dospeva do stanja stalnog duhovnog utrnuća.

O pokajanju su opsežno pisali i brojni drugi musli­manski mistici. Neki su se osvrnuli na važne emotiv­ne rezultate pokajanja, koji predstavljaju možda jedno od najslađih čovekovih du­hovnih iskustava. Jer, tada se čoveku snažno slama srce. Svim bićem on oseća da je postiđen i osramoćen zbog svojih zlodela. Lomi se nje­govo – „ja“. A upravo zbog toga u predanjima se ističe da Bog posebno voli one koji se kaju. Za njima nebesa čeznu, onako kako roditelji nestrpljivo žele da ugledaju svoje malo dete kada ga iz­gube iz vida.

Pročitajte još:

Zašto je pokajanje važno

Istine i tajne pokajanja

Najfinije tajne pokajanja